Naime, stariji su me učili da ne dolikuje tek tako uhvatiti za mindžu nepoznatu žensku osobu, dalju rođaku itd., jer bi to bilo prostački, već da valja napraviti svojevrstan uvod, kako bi se probio led i čin vaćarenja pičkurine ubacio u jedan nadasve šaljiv i drugarski kontekst, predupređujući mogućnost da isti, ne daj bože, bude protumačen kao išta više od simpatičnog, dobronamernog nestašluka i džentlmenskog izraza blagonaklonosti.
Lik: E, pa pokvareno ti je to. Ujna: A? Lik: Ček, saću ti popravim. Ujna: Ma o čemu ti to? Lik: (vata je za mindžu, rad šakom gore-dole) POPRAV-POPRAV! Ahahahaha! Ujna: Looooooooool mali krvav si! (Celo društvo na daći praska u grohotan smeh, zagrcnuti đedo lansira salvu gromuljica od proje kroz dlakave nozdrve, ponosni daidža zakočen tapše po ramenu mladu pitinu koja biva nuđena rakijom i cigarama.)
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Novajlija, početnik, nubić, njufeg. Lik koji posao kog se prihvati obavlja krajnje aljkavo, u maniru neiskusnog mladog drkadžijskog pripravnika koji nije čuo za medotu matore čarape ili papirnih ubrusa, napravi svinjac i sa ulepljenim prstima i vešom ode u nove radne fejlove. Ni na trenutak mu ne pada na pamet da će ljudima oko sebe smrdeti na užegli mujsper, da je indijanac, ni da će keva primetiti da mu bokse sa printom Pokemona, pored onih braon i žutih, krase i zapekle fleke potpuno nove boje, jer boli ga kurac, nema pojma, on drka u gaće.
Jogurte, kako si bangavo srolao tu buksnu, liči na probušen kurton, i još si je olizao k'o da je klitoris Roksande Đorđević. Još drkaš u gaće sine.
Raskomadati, otrsiti, samleti, izkobjašnjavati intenzitetom nečeg jako intenzivnog, na primer džinovske hobotnice, parne lokomotive ili koncerta Motorheda. Krmačenjem može da se označi široki spektar lepih i plemenitih poduhvata izvršenih sa dosta stila i prefinjenosti. Recimo, naši ne samo da su olupali Vukovar, oni su ga raskrmačili! Ili Stiven Sigal kad šutira lika u vuglu, on mu je raskrmači! Ili na primer meni kad bi dali da jebem Saru Konor iz Terminator keca, ja bih je šta? Dobro, izdržao bih jedno minut i po plafon, nakon čega bih uz neartikulisani krik zadovoljstva, nalik onom koji rendom baba ispusti kada na TV-u vidi Tozovca i Cuneta u duetu, svršio kao gmazina, jer sam jebeni specijalac i nisam jebo, ali u svojoj glavi bih smatrao da sam je RAS-KR-MA-ČI-O! To je najbitnije, ono što misliš o samom sebi, ostali nek ga duvaju.
-Đeniro, ae baneš do mene da raskrmačimo onog dedinog Opela pajserom, let lampom i bonsekom! -Taj zon! Posle zabodemo u Miletov konak da krmačimo neke šniclurine dok sabijamo rakiještinu i orcamo uz mile zvuke rodnog kraja! -TOOO!! -TO BRE!
Ogleda se u tome što te bakuta silovito ućutka čim za trpezarijskim astalom u toku obedovanja opsuješ, međutim, to je ne sprečava da odmah nakon toga krene u spiku kako se deda Milojku raspuko hemoroid, pa je hitno morao na operaciju gde je zakačio gadnu ifekciju limfnih čvorova i gangrenu pa su morali da mu otesterišu pola bulje, kako je komša Veselin fasovo rakčinu debelog creva koje mu je zatim amputirano, a čvar prespojen na kuk, te sad oko struka uvek nosi kesicu u koju neprekidno curi tanak mlaz govana i tako dalje.
-Pu, kako je tup ovaj nož jebem ga u usta mrtva, ne mogu leba disečem ko čoek! -Ajde nemoj da laješ dok je hleb na stolu, jebo te otac balavi! I tako dođe meni jutros Anđelija, kaže upalio joj se čukalj pa mora da ga operiše, a i onaj urasli nokat joj se nešto mnogo gnoji, baš mi pokazala. A znaš da je pre sedam godina operisala tumor na vratu, bože me prosti bio veliki ko grejpfrut. Kakav grozan ožiljak sad ima, sve nešto žuto curi iz njega, sačuvaj bože...
Suptilan način da pitamo sagovornika da li je derpe. Za razliku od Sege, koja je šakom i kapom objavljivala igre u kojima su pucale kosti, krv i limfa šikljale na sve strane, a ponekad bogami sevnula i po koja sisica ili pak batak, Nintendo se orijentisao na femili frendli izdanja u kojima igrač kontroliše gadne, male, pufnaste, aseksualne kreature koje skakuću po gej oblacima i sakupljaju gej zvezdice i dele šećernu vunu sa svojim gej drugarima i nemaju kičmu. Zbog nedovoljnog izlaganja nasilju i ostalim kul, testosteronom nabijenim sadržajima u ranoj mladosti, klinci odrasli sa Nintendovim gejmpedima u rukama u znatnom broju slučajeva razvili su sklonost ka čitanju knjiga u izdanju Samizdata B92, slušanju progresivnog hausa, šurenju u plinaru i pohađanju Prve beogradske gimnazije.
Pederske poslovne poteze kompanije Nintendo, predvođene kosookim hibridom imperatora Palpatina i Minje Subote, Šigeruom Mijamotom, kićenje tuđim, pre svega Seginim, perjem, krađu patenata i ostale korporativne svinjarije ne vredi ni spominjati. Svoj gej imidž, koji je marljivo gradio decenijama i na kojem bi mu pozavideo čak i onaj plavi feget iz grupe 187, Nintendo je zadržao do današnjeg dana, proizvodeći konzole kao što su Wii, NDS i nedavno najavljeni Wii U, za koji se veruje da će biti toliko gej da će obrnuti polaritet magnetnog polja Zemlje i dovesti do masovnog pomora ajkula.
-Matori, divi onu ravu! Otrsio bih je kao pokojni Sloba Slavicu Đukić Dejanović posle Trećeg kongresa SPS-a! -Dobro bre, stoko nerafinisana, dokle ćeš tako da pričaš o devojkama? -Šta tripuješ, matori, odavno Slavica nije devojka, izrasla je u solidnu bak... -Znaš ti dobro na koga ja mislim. Mislim na svaku devojku koju si video otkako si danas izašao iz kuće, na svaku devojku koja je ikada prošla pored tebe, a o kojoj si verovatno pomislio samo kako bi je, parafraziram: „Zgovnao kurčevinom, oprljio joj senfaru i nafilovao vulvu svršotinom kao četnici Boška Buhu olovom.” Znaš, i one imaju osećanja. -To su notorne laži! Nikada ne bih pomenuo Boška Buhu u tom kontekstu, rispekt za čoveka. -Žene, one su mnogo više od pukih seksualnih objekata. Na primer, ova Koviljka koju sam upoznao u školi salse, ona... -Mislim, realno brate, ja sam u njegovim godinama drkao na Ksendžu i lepio sline ispod stolice, a on je bacao bombe na Švabe, branio otadžbinu... Nego, pusti sad to, reci mi, jesi igrao ti Nintendo kao klinac? -Jesam, što? -I najviše od svega si voleo Zeldu i Kirbija, je l' sam u pravu? -Jesi. Otkud znaš? -Ma ono, lupam... E, a baš si lepo uklopio arafatku i tu majicu sa Če Gevarom.
Iliti pornografija za decu - generički porno filmovi koji se vrte po TV-u u intervalu od pola jedanaest uveče do pola šest ujutro, i gotovo uvek se svode na istu matricu: najpre pušenje kurca, pa lizanje pičke, onda jebanje kurcem u pičku u dve-tri poze i na kraju obavezno svršavanje ejakulata po cufi. To je taj tip njave koji poput sv. Petra čuva ulaz u lepi svet drkanja i na koji mogu da ga šilje još samo nestasali drkadžijski šegrti željni pičke k'o Nelson Mendela banane, a đokaj im se prvi put udrvio prekjuče, dok su gledali Majstor Boba. Kasnije čovek sazri i ukus mu se profini, pa pređe na ejnl gejping, futfak, rimdžab, es tu maut, glori houl, bondidž, klistiranje, prego, lateks, bi-bi-dablju, greni, pising, šiting, bistijaliti, šimejl, snaf i ostalu normalnu pornografiju, a dečijim filmovima se vrati jedino u onim teškim trenucima kad pederi iseku net, lokalni video klub ne radi jer je gazda otišao u Čentu da kuva pekmez od šljiva sa babom, a onaj „Win95 but disk” je keva, gle čuda, smandrljala ko zna gde kad je brisala prašinčinu ko zna kad.
-I, kako ti se dojmi onaj »materijal« što sam ti nabacio na uzbu, a? -Daj bre, pa nisam lud da gledam dečiju rnjavu ripovanu s Palminog anti-NATO porno maratona '99, na to sranje sam prestao da ga drvim otprilike u isto vreme kad je Rođa Raičević overio od dopa. Nego, je l' imaš onaj sa midžetskim sijamskim bliznakinjama i jazavcem, taj neki rad?
Sudija Dred je najveći baja svih vremena. On prevazilazi tesne okvire SF-a, stripa, umetnosti i kulture uopšte i svojom oklopljenom zelenom čizmetinom stameno gazi najviši granitni pijedestal koji pod težinom njegovih muda puca kao sasušena ljuštura vinogradskog puža, kruni se i odlomljenim komadima poput meteorske kiše zasipa temena Banović Strahinje, Nila Armstronga, Marije Kiri, Betmena, Popa Đujića, Terminatora i ostalih ljudskih gromadina koje, uprkos svojoj veličini i nemerljivom značaju, ipak tavore u dubini memljive tame Sudijine senke.
Džozef Dred je komandant naročitog policijskog odreda s početka 22. veka koji ima ovlašćenja tužioca, porote, sudije i dželata i pravdu sprovodi tu, na licu mesta . Tako je moralo biti, obzirom da je nakon apokaliptičnog nuklearnog rata planeta Zemlja pretvorena u sprženu, ozračenu pustoš, gde iz otrovne izmaglice vrebaju izvitoperena kopilad atomske oluje, žedna krvi i gladna mesa, dok se svo zdravo stanovništvo povuklo iza gvozdenih zidina ogromnih konurbacija -- megagradova, čiji turobni, teskobni zadah, u sprezi sa dokolicom prouzrokovanom masovnom automatizacijom, budi ono najmračnije u ljudima.
Dred nema supermoći i ne nosi tesan kostim od gume, on je jebena muškarčina starog kova i te latentne amerske gej forice za privlačenje pažnje mu uopšte ne trebaju. On jaše Lawmaster-a, nadrkanu oklopljenu motorčinu naoružanu topovima i laserima i vitla vernog Lawgiver-a iliti Zakonodavca, krajnje elegantnu, staromodnu prangiju sa skazaljkom, koja po potrebi ispaljuje različite vrste džebane i eksplodira kada je u ruku uzme bilo ko nedostojan zvanja sudije. Surov, nemilosrdan ali i pravedan kakav je kada sprovodi zakon, što je smisao njegovog života i njegova jedina svrha, zajedno sa svojom zajebanom ekipom presudio je hiljadama raznoraznih zlotvora, od sitnih lopova, bandita i krijumčara starina, preko poludelih naučnika, kriminalnih mastermajndova i sovjetske ratne mašinerije, pa sve do same Smrti lično. Nije mu strano ni da, kada dogori do muda, brzopotezno, sa bojnog polja, progura amandmane na konvencije o pravilima ratovanja kako bi čiste savesti mogao da bombarduje podivljale rušilačke horde nervnim gasom. KAKAV CAR!
Sudija Dred je toliko kul da mu je Antraks posvetio jednu od svojih najboljih pesama.
Sudija Dred je toliko kul da ga je u filmu igrao Silvester Stalone. Istini za volju, film i nije neki, ali JEBENI STALONE!
Sudija Dred je toliko kul da je tvoj ćale čuo za njega, za razliku od kojekakvih Bličeva, Narutoa, Det Noutova i ostalih azijatskih govana zbog kojih bi posumnjao da si okorela pederčina oprljene čmarine koja mašta o životu u Zagrebu, i ispisao te za svaki slučaj iz testamenta kad bi znao da čitaš to đubre, i to zdesna nalevo.
Sudija Dred nije oličenje zakona. Zakon je oličenje Sudije Dreda.
Judge Fear: Gaze into the face of Fear! Judge Dredd: Gaze into the fist of Dredd!
Kad se ušikaš k'o smuk pa te rođena ulica, inače prava kao leđa šesnaestogodišnje rumunske ritmičke gimnastičarke, podseća na krivudavi pakao Nirburgringa, a tebi tatabanja.
-Stuko sam pio i sad sam fazon šikana! Metal trešing med! Dodaj 'vamo taj volan! -Care, ušo si u gepek.
Fora koja se koristi kada se onako gmazovski upuvaš, pa hoćeš da navučeš ljude oko sebe da udahnu punim plućima, kako bi nesebično podelio svoj ponos sa njima.
-E, brate, je l' to neki 'štilj miriše? -Gde? šmrk-šmrk Au, sine, smrdi k'o starački dom, otpale mi obrve! Bazd objasnio pobedu, odo' da rigam!
Turbina je naprava koja se povezuje sa taksimetrom i služi da poveća iznos na brojilu, to jest da nabudži cenu vožnje. Taksisti ih montiraju na mesta gde neprimetno mogu da ih sevaju brže nego što Kemiš šreduje dugmetaru na svadbi u Gelzenkirhenu kad krajičkom oka spazi apoen od sto jura, na primer na ablender. Postoji teorija da ih neki ugrađuju čak i u sedišta, pa mušterija na taj način nesvesno dodaje po koji dinar na ukupnu cenu vožnje svaki put kada se provrpolji, nasloni ili malo jače prdne. Prodaju se na buvdži, ispod tezge kod Ljube Rumuna, ili se nabavljaju direktno od proizvođača, samoukog matorog elektrotehničara koji je razbijao OTO u osnovnoj i ima na polici uredno poređane i ukoričene Simensove kataloge otpornika s početka osamdesetih.
Isturbinirano vozilo, u sprezi sa nepravilno baždarenim taksimetrom, učiniće da te vožnja od Slavije do Pančevačkog mosta izađe kao celonoćno bahanalisanje sa tri mlade rave u đakuziju i ciglom koksa pride, tako da ja radije biram GSP. Tu barem ponekad očešem sisu laktom.