Onomatopeja za popravljanje.

Naime, stariji su me učili da ne dolikuje tek tako uhvatiti za mindžu nepoznatu žensku osobu, dalju rođaku itd., jer bi to bilo prostački, već da valja napraviti svojevrstan uvod, kako bi se probio led i čin vaćarenja pičkurine ubacio u jedan nadasve šaljiv i drugarski kontekst, predupređujući mogućnost da isti, ne daj bože, bude protumačen kao išta više od simpatičnog, dobronamernog nestašluka i džentlmenskog izraza blagonaklonosti.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Новајлија, почетник, нубић, њуфег. Лик који посао ког се прихвати обавља крајње аљкаво, у маниру неискусног младог дркаџијског приправника који није чуо за медоту маторе чарапе или папирних убруса, направи свињац и са улепљеним прстима и вешом оде у нове радне фејлове. Ни на тренутак му не пада на памет да ће људима око себе смрдети на ужегли мујспер, да је индијанац, ни да ће кева приметити да му боксе са принтом Покемона, поред оних браон и жутих, красе и запекле флеке потпуно нове боје, јер боли га курац, нема појма, он дрка у гаће.

Раскомадати, отрсити, самлети, изкобјашњавати интензитетом нечег јако интензивног, на пример џиновске хоботнице, парне локомотиве или концерта Моторхеда. Крмачењем може да се означи широки спектар лепих и племенитих подухвата извршених са доста стила и префињености. Рецимо, наши не само да су олупали Вуковар, они су га раскрмачили! Или Стивен Сигал кад шутира лика у вуглу, он му је раскрмачи! Или на пример мени кад би дали да јебем Сару Конор из Терминатор кеца, ја бих је шта? Добро, издржао бих једно минут и по плафон, након чега бих уз неартикулисани крик задовољства, налик оном који рендом баба испусти када на ТВ-у види Тозовца и Цунета у дуету, свршио као гмазина, јер сам јебени специјалац и нисам јебо, али у својој глави бих сматрао да сам је РАС-КР-МА-ЧИ-О! То је најбитније, оно што мислиш о самом себи, остали нек га дувају.

Огледа се у томе што те бакута силовито ућутка чим за трпезаријским асталом у току обедовања опсујеш, међутим, то је не спречава да одмах након тога крене у спику како се деда Милојку распуко хемороид, па је хитно морао на операцију где је закачио гадну ифекцију лимфних чворова и гангрену па су морали да му отестеришу пола буље, како је комша Веселин фасово ракчину дебелог црева које му је затим ампутирано, а чвар преспојен на кук, те сад око струка увек носи кесицу у коју непрекидно цури танак млаз гована и тако даље.

Суптилан начин да питамо саговорника да ли је дерпе. За разлику од Сеге, која је шаком и капом објављивала игре у којима су пуцале кости, крв и лимфа шикљале на све стране, а понекад богами севнула и по која сисица или пак батак, Нинтендо се оријентисао на фемили френдли издања у којима играч контролише гадне, мале, пуфнасте, асексуалне креатуре које скакућу по геј облацима и сакупљају геј звездице и деле шећерну вуну са својим геј другарима и немају кичму. Због недовољног излагања насиљу и осталим кул, тестостероном набијеним садржајима у раној младости, клинци одрасли са Нинтендовим гејмпедима у рукама у знатном броју случајева развили су склоност ка читању књига у издању Самиздата Б92, слушању прогресивног хауса, шурењу у плинару и похађању Прве београдске гимназије.

Педерске пословне потезе компаније Нинтендо, предвођене косооким хибридом императора Палпатина и Миње Суботе, Шигеруом Мијамотом, кићење туђим, пре свега Сегиним, перјем, крађу патената и остале корпоративне свињарије не вреди ни спомињати. Свој геј имиџ, који је марљиво градио деценијама и на којем би му позавидео чак и онај плави фегет из групе 187, Нинтендо је задржао до данашњег дана, производећи конзоле као што су Wii, NDS и недавно најављени Wii U, за који се верује да ће бити толико геј да ће обрнути поларитет магнетног поља Земље и довести до масовног помора ајкула.

Илити порнографија за децу - генерички порно филмови који се врте по ТВ-у у интервалу од пола једанаест увече до пола шест ујутро, и готово увек се своде на исту матрицу: најпре пушење курца, па лизање пичке, онда јебање курцем у пичку у две-три позе и на крају обавезно свршавање ејакулата по цуфи. То је тај тип њаве који попут св. Петра чува улаз у лепи свет дркања и на који могу да га шиље још само нестасали дркаџијски шегрти жељни пичке к'о Нелсон Мендела банане, а ђокај им се први пут удрвио прекјуче, док су гледали Мајстор Боба. Касније човек сазри и укус му се профини, па пређе на ејнл гејпинг, футфак, римџаб, ес ту маут, глори хоул, бондиџ, клистирање, прего, латекс, би-би-даблју, грени, писинг, шитинг, бистијалити, шимејл, снаф и осталу нормалну порнографију, а дечијим филмовима се врати једино у оним тешким тренуцима кад педери исеку нет, локални видео клуб не ради јер је газда отишао у Ченту да кува пекмез од шљива са бабом, а онај „Win95 бут диск” је кева, гле чуда, смандрљала ко зна где кад је брисала прашинчину ко зна кад.

Судија Дред је највећи баја свих времена. Он превазилази тесне оквире СФ-a, стрипа, уметности и културе уопште и својом оклопљеном зеленом чизметином стамено гази највиши гранитни пиједестал који под тежином његових муда пуца као сасушена љуштура виноградског пужа, круни се и одломљеним комадима попут метеорске кише засипа темена Бановић Страхиње, Нила Армстронга, Марије Кири, Бетмена, Попа Ђујића, Терминатора и осталих људских громадина које, упркос својој величини и немерљивом значају, ипак таворе у дубини мемљиве таме Судијине сенке.

Џозеф Дред је командант нарочитог полицијског одреда с почетка 22. века који има овлашћења тужиоца, пороте, судије и џелата и правду спроводи ту, на лицу места . Тако је морало бити, обзиром да је након апокалиптичног нуклеарног рата планета Земља претворена у спржену, озрачену пустош, где из отровне измаглице вребају извитоперена копилад атомске олује, жедна крви и гладна меса, док се сво здраво становништво повукло иза гвоздених зидина огромних конурбација -- мегаградова, чији туробни, тескобни задах, у спрези са доколицом проузрокованом масовном аутоматизацијом, буди оно најмрачније у људима.

Дред нема супермоћи и не носи тесан костим од гуме, он је јебена мушкарчина старог кова и те латентне амерске геј форице за привлачење пажње му уопште не требају. Он јаше Lawmaster-a, надркану оклопљену моторчину наоружану топовима и ласерима и витла верног Lawgiver-a илити Законодавца, крајње елегантну, старомодну прангију са сказаљком, која по потреби испаљује различите врсте џебане и експлодира када је у руку узме било ко недостојан звања судије. Суров, немилосрдан али и праведан какав је када спроводи закон, што је смисао његовог живота и његова једина сврха, заједно са својом зајебаном екипом пресудио је хиљадама разноразних злотвора, од ситних лопова, бандита и кријумчара старина, преко полуделих научника, криминалних мастермајндова и совјетске ратне машинерије, па све до саме Смрти лично. Није му страно ни да, када догори до муда, брзопотезно, са бојног поља, прогура амандмане на конвенције о правилима ратовања како би чисте савести могао да бомбардује подивљале рушилачке хорде нервним гасом. КАКАВ ЦАР!

Судија Дред је толико кул да му је Антракс посветио једну од својих најбољих песама.

Судија Дред је толико кул да га је у филму играо Силвестер Сталоне. Истини за вољу, филм и није неки, али ЈЕБЕНИ СТАЛОНЕ!

Судија Дред је толико кул да је твој ћале чуо за њега, за разлику од којекаквих Бличева, Нарутоа, Дет Ноутова и осталих азијатских гована због којих би посумњао да си окорела педерчина опрљене чмарине која машта о животу у Загребу, и исписао те за сваки случај из тестамента кад би знао да читаш то ђубре, и то здесна налево.

Судија Дред није оличење закона. Закон је оличење Судије Дреда.

Бус на линији 35, то је онај што иде до Лешћа.

Кад се ушикаш к'о смук па те рођена улица, иначе права као леђа шеснаестогодишње румунске ритмичке гимнастичарке, подсећа на кривудави пакао Нирбургринга, а теби татабања.

Фора која се користи када се онако гмазовски упуваш, па хоћеш да навучеш људе око себе да удахну пуним плућима, како би несебично поделио свој понос са њима.

Турбина је направа која се повезује са таксиметром и служи да повећа износ на бројилу, то јест да набуџи цену вожње. Таксисти их монтирају на места где неприметно могу да их севају брже него што Кемиш шредује дугметару на свадби у Гелзенкирхену кад крајичком ока спази апоен од сто јура, на пример на аблендер. Постоји теорија да их неки уграђују чак и у седишта, па муштеријa на тај начин несвесно додајe по који динар на укупну цену вожње сваки пут када се проврпољи, наслони или мало јаче прдне. Продају се на бувџи, испод тезге код Љубе Румуна, или се набављају директно од произвођача, самоуког маторог електротехничара који је разбијао ОТО у основној и има на полици уредно поређане и укоричене Сименсове каталоге отпорника с почетка осамдесетих.

Истурбинирано возило, у спрези са неправилно баждареним таксиметром, учиниће да те вожња од Славије до Панчевачког моста изађе као целоноћно баханалисање са три младе раве у ђакузију и циглом кокса приде, тако да ја радије бирам ГСП. Ту барем понекад очешем сису лактом.

Меца. Кад рава лије садржај из чке.

Цигла је паковање кокса или пда у облику квадра, да не кажем у облику цигле, тешка је тачно мић мића и погодна је за транспорт. Цигле се најчешће могу видети у репортажама на вестима, када се рија шепури како је наватала тамо неког таршипа на граничном прелазу док је покушавао да прошверцује пар кила ујда у бранику, или када у филмовима неки надркани баја са ожиљком преко ока пробада пакет ножем да би дегустирао робу.

Сленг за много жнеру тике, обично надреалног облика и са пренабуџеним ђоном. Израз је настао по узору на оне специјалне ципеле које се добијају на рецепт, а намењене су особама којима је једна нога краћа од друге, на пример, или пате од неког сличног поремећаја који утиче на способност ходања, тај фазон.

Дуванити, ривати, пурњати, што пљугу, што справу. Увлачити дим пламтећих намрвљених моштију упокојене биљке, слава јој.

Берибери је болештина изазвана недостатком витамина Б, а добија се услед једноличне исхране. Нешто у стилу скорбута, само мање кул, јер скорбут је убијао гусаре, а берибери неке обичне буђавце и паоре. У цивилизованом свету је углавном искорењен, и још једино далекоисточна косоока гамад рикњава од њега, јебо их пиринач.

Аналогно свему томе, ово питање се поставља када почнемо да сумњамо да нас кева/баба/жена/швалерка/пичкаматерина намерно данима трује једним те истим срањем за доручак, ручак и вечеру, и њиме се исказује незадовољство исхраном која је монотонија од гласа Звонка Михајловског кад згута шаку бромазепама, спурња два кета суперсканка и пукне се пајдом у вратну артерију.

Каже се за оне рибе што носе лажне бунде типа гепард, тигар, зебра, пух и то. Исто може да послужи и за било који комад одеће са неком ружном/пензионерском шаром.

Питање које се само намеће изневереним учесницима демонстрација деведесетих када, пре или касније, схвате шта се изродило из њихове искрене борбе, жртве и патње и година протраћених на улицама уз одјеке удараца кашика о шерпе и пуцања костију под цокулама Милошевићевих батинаша и млазовима водених топова јер, као што тамо неки Шваба једном рече: „Револуција једе своју децу.”

У свакодневном говору се користи као израз разочарања, огорчености, изневерених нада и узалудног труда.

Шешељка је нгсле назив за ону кул четничку шубару са кокардом без које не може да прође ни једна свечарска или војна операција код нашег народа, било то крштење, било свадба, било прослава положеног возачког уз пуцање из панцершрека у комшијски рено, било Косидба на Рајцу или вашар у Раковици. Један од стубова српства и знак распознавања међу четничијом од Сао Паула до Сиднеја, овај квлтни одевни предмет назван је у част проф. др Војислава Шешeља који га је, након скоро полувековног таворења у сенци титовке, вратио на велика врата, да не кажем уз прасак. лололо