Sveti Nikola, zaštitnik lađara, mornara, malih pirata i sliičnih careva. Svetski opaka slava, Srbi je slave od uliva Panonskog mora u Vojvodinu. Jedu se prebranac, posna sarma i mrsan šaran, pije se isključivo rakija zato što je post, pa je glupo lokati pivo. Srbi inače poste Badnji dan, Veliki petak i Svetog Nikolu, s tim što ovo poslednje bašbašbaš moraš da postiš, inače si cava.
Kada neko previše entuzijastično cedi čvarke, kaže se: ''Ovi čvarci su toliko posni da mogu da se služe za Svetog Nikolu!''
Kad uđeš kod svog ortaka Boleta Birkofa u sobu i zatekneš 4 monitora, 2 kućišta, po zvučnik na svakom ćošku svakog predmeta, web kamere što vise sa kablova punjača nekoliko mobilnih telefona uštekanih u plafon jer imaju u sebi svetlosne efekte električne jegulje (znaš da Bole uvek zaboravi da uzme sijalice kad skokne do Maksija), odmah pored kreveta 3 u 1 štampač/skener/kopir mašinu sa ugrađenom jubilarnom sedmom tastaturom koju je Bole počeo da koristi od juna meseca, nekoliko miševa koji su sami od sebe izrasli iz Boletovih ruku zamenjujući mu parne prste, nekoliko miševa koji grickaju ostatke čipsa, usb-ove umesto igračaka iz kinder jajeta, i kada se, razrogačenih očiju gledajući ceo taj galimatijas houm mejd-hevili pejd tehnike, sapleteš o neki od kablova iz čopora, zakucaš čelom u tospa, uspešno se, al' ipak teškom mukom, pridigneš na lakat, tada kažeš:
''Jebote, Bole, je l' ti živiš u Tehnodromu?!''
Kulminacija razgovora babe i unučeta za vreme klope.
Dakle, sede (često) bezuba baba i slabozubo dete i doručkuju. Baba uzima nož i kreće da dere neku pršutu na sitne komade. Pršuta sušena kod prijatelja Vukote na Pešteru, nema zajebavanja, tvrda ko cepter lonac. Baba seče zdravlje za svoje unuče da joj bude jako i stameno, seče na sitne komade jer je ono malo i ne može da progune veliki komad, ali ma koliko da su komadi sitni - pršuta je suvo meso, to joj je u prirodi, i mališa ne može sam da je razlupa u kamenolomu svoje usne duplje.
Naše babe nas vole najviše na svetu celom i sve bi učinile za nas. Naše babe žele da mi osetimo bogatstvo domaće pršute. Naše babe boli ako mi nešto fizički ne možemo da pojedemo i hoće da nam pomognu. U trenutku kad mukica detinja molećivo pogleda bakutu misleći na neko kašasto jelo, nju će srce zaboleti kao nikad u životu i odmah će priteći u pomoć rečima:
''Da sažvaće baka.''
A zatim će sažvakati pršutu, isisati svaku naznaku neosušene svežine iz nje i vratiti kašasti komad gume u usta svom najdražem unučetu.
Mera vrednosti nečijeg obrazovanja. Ide sa dodacima raznim - po kiši i snegu, po vetru i ledu, po šumi i livadi, po suncu sa zmijama, u opancima i kratkim pantalonama, sa vucima i međedima, bitno je samo da je pešice, daleko, neprohodno i bez odustajanja od cilja, tj. škole.
U školi se loži furuna, ložiš naravno - ti, i to dok učiteljica predaje, pa pola i ne uspeš da čuješ, ne daj bože da zapišeš, učiteljicin stan je tu blizu, pa mirišu tek isprečeni kolači koji ti odvlače pažnju od razlomaka, u istom si odeljenju sa starijim razredima, pa ti ovaj Ljubinko iz poslednje klupe svevvremeno mrsi konce dok pišeš sastav o zimi u tvom selu, mlađi brat je s tobom u klupi i bocka te rajsnadlom u butku, sve te to ubija, ali svejedno si najbolji đak jer si išao 5 km do škole u jednom pravcu, tj. smeru pošto si se vratio kući istim putem po mrklom mraku da polažeš govedima i ujutru bereš maline.
''Oni što decu imaju, svaka im čast! Marko đak generacije, godinu dana kasnije i Marija... Sad u gimnaziji u Čačku, dobili dom, lepo deca uče... 5 km u jednom pravcu, bratac, pa ti vidi!''
(svaka čast Marku i Mariji, odmah da se razumemo)
Stanje šoka u miksu sa potpunim poricanjem. U težim slučajevima se završava vrcavim smehom koji može preći u histeričan. Do smirenja dolazi naglo kada jedinka samo ima snage da kaže - 'načineverujem.
Dolf Lundgren je dobio stipendiju za MIT.
Bio je u šemi sa Grejs Džouns.
Svira gitaru.
Meni su ove informacije svojevremeno sasvim poremetile ismevajući koncept, a saznanje da moram da se okrenem u tu svrhu Stivenu Sigalu me je nekoliko dana držalo postiđenom nad sopstvenim predrasuđujućim karakterom.
Dolfe, izvini.
Izraz vuče poreklo od engleskog ''talking heads'' (označava spikera sa bibisija, na primer, kome vidiš samo glavu i gornji deo tela, tj. ''gornjiji'' deo tela; Lari King, recimo, i nije neki talking head, jer se baš dosta čoveka vidi u kadru; a i nije na bibisiju).
Sve u svemu, mi u Srbiji ga koristimo kad se zapijemo na nekom žuru i kada se početna energija dovoljna da ceo grad nosimo na ramenu do te mere iscrpi da ekstremiteti dostignu tačku ultimativnog umrtvljenja i jedino što možeš je da sedneš. Konačno. I tada počinješ da pričaš. Interesantno je to što pričajući uopšte ne pomeraš usta, tako da maštoviti slušalac može lako da zamisli kako ti reči izlaze iz bilo čega na glavi (otud i izraz). Tokin hed je most između energije i kome, veza ovog ovde i onostranog, ono što spaja fiziku i metafiziku, poslednji stepenik pred koncentrično-kružni san.
Još ako u pozadini idu Talking Heads... Trenutak upotpunjen.
Ono što igramo u gradskom prevozu pokušavajući da uočimo kontrolu.
''Ja sam 1, znači bilo ko oko mene može da bude, ovde su 2 fensike, one nisu, 'vamo 1 baba, nije ni ona, 1 fina gospođa sa tašnom, nije ona, ova 2 klinca nisu, ova 2 kulera bez prtljaga... Ima izlaz!''
Lopovski sindikat.
Socijalističko ime odavno privatnih džukačkih firmi koje služe da zapošljavaju (pazi sad!) omladince u drugim džukačkim firmama (sa kojima neretko rade u dilu) uzimajući zvanično 30% zarade, nezvanično 70. Posebno su ažurne kada treba da ti ne nađu posao, ne ujure poslodavce za onu crkavicu od koje ne možeš jednom čestito da se napiješ i u nejavljanju na telefon.
Generalno mišljenje je da devojke bolje prolaze jer bar ne tegle kičmu, ali na koncu mi se čini da su to ipak momci. Oni se bar nabilduju za to vreme, pa ih iz strahopoštovanja isplate pre bez mnogo polemike.
''Nemoj tako, ima to i dobrih strana. Odradiš posao u decembru, pare dobiješ u maju, taman da kupiš kartu za Dilana.''
Devojka koja celu svirku provede uvijajući se ispred gitariste. Mogu je koristiti i drugi članovi benda.
Kad hoćeš samo da klikneš na neki drugi otvoren tab u mnogopoštovanom browser-u, a nešto kvrcne na dlanu, tačno tamo na preseku linija života, ljubavi i skolioze, pa ti se odjednom ceo onaj START meni (taskbar?) nađe na vr' monitora umesto da bude dole kao što je uvek bio.
Pobuna je uvek sasvim iznenadna, a neretko je prati trenutno pomračenje vijuga posle čega sledi potraga za START-om. Prekopavši ceo monitor, slučajno ćete pogledati gore nadajući se prosvetljenju ili bar nadahnuću i usput ćete uočiti START sa leve i sat sa desne strane.
Nadasve neobično.
Još čekam da mi miš prosledi svoje zahteve.
Ultimativno roditeljsko pitanje kad izlazite iz kuće stvoreno da ti ubije volju za životom, izlaskom, druženjem, seksom, hranom, pivom.
Naizgled normalna situacija, spremaš se za napolje, ne tražiš im lovu (malo smo porasli, kao, pa se 'určimo), večerao si, flašica vode u rancu da se trezniš na putu do kuće, labelo, lampa, otvarač za pivo, kondomi za daj bože, izlizano-ispresovana karta za prevoz za ne daj bože, duks ili džemper, kišobran na rasklapanje (pa april je, daebeoca!) i sva ostala prateća oprema je tu, ''E, odoh ja!''.
''Dobro, aj...''
U tom trenutku u kuću kroz zid ulazi nosorog sa žaokom stršeljena, ubada kevu u sedalni predeo i ona iskače trostrukim akselom iz fotelje: ''Kad se vraćaš?''
Bre, mama, ja ne znam ni 'de idem!
Izraz koji će dobiti na smislu tek kad postane nemoguće da se pornić prati od sredine. Do tada, verovatno je logika pronalaženja (bilo kakvog) tela jasna samo Krangu.
I šta, ti i ja se upoznamo sutra u gradu i ti si onda pronašao životno telo, ne razumem?
