Sveti Nikola, zaštitnik lađara, mornara, malih pirata i sliičnih careva. Svetski opaka slava, Srbi je slave od uliva Panonskog mora u Vojvodinu. Jedu se prebranac, posna sarma i mrsan šaran, pije se isključivo rakija zato što je post, pa je glupo lokati pivo. Srbi inače poste Badnji dan, Veliki petak i Svetog Nikolu, s tim što ovo poslednje bašbašbaš moraš da postiš, inače si cava.

Kad uđeš kod svog ortaka Boleta Birkofa u sobu i zatekneš 4 monitora, 2 kućišta, po zvučnik na svakom ćošku svakog predmeta, web kamere što vise sa kablova punjača nekoliko mobilnih telefona uštekanih u plafon jer imaju u sebi svetlosne efekte električne jegulje (znaš da Bole uvek zaboravi da uzme sijalice kad skokne do Maksija), odmah pored kreveta 3 u 1 štampač/skener/kopir mašinu sa ugrađenom jubilarnom sedmom tastaturom koju je Bole počeo da koristi od juna meseca, nekoliko miševa koji su sami od sebe izrasli iz Boletovih ruku zamenjujući mu parne prste, nekoliko miševa koji grickaju ostatke čipsa, usb-ove umesto igračaka iz kinder jajeta, i kada se, razrogačenih očiju gledajući ceo taj galimatijas houm mejd-hevili pejd tehnike, sapleteš o neki od kablova iz čopora, zakucaš čelom u tospa, uspešno se, al' ipak teškom mukom, pridigneš na lakat, tada kažeš:

Kulminacija razgovora babe i unučeta za vreme klope.

Mera vrednosti nečijeg obrazovanja. Ide sa dodacima raznim - po kiši i snegu, po vetru i ledu, po šumi i livadi, po suncu sa zmijama, u opancima i kratkim pantalonama, sa vucima i međedima, bitno je samo da je pešice, daleko, neprohodno i bez odustajanja od cilja, tj. škole.

U školi se loži furuna, ložiš naravno - ti, i to dok učiteljica predaje, pa pola i ne uspeš da čuješ, ne daj bože da zapišeš, učiteljicin stan je tu blizu, pa mirišu tek isprečeni kolači koji ti odvlače pažnju od razlomaka, u istom si odeljenju sa starijim razredima, pa ti ovaj Ljubinko iz poslednje klupe svevvremeno mrsi konce dok pišeš sastav o zimi u tvom selu, mlađi brat je s tobom u klupi i bocka te rajsnadlom u butku, sve te to ubija, ali svejedno si najbolji đak jer si išao 5 km do škole u jednom pravcu, tj. smeru pošto si se vratio kući istim putem po mrklom mraku da polažeš govedima i ujutru bereš maline.

Stanje šoka u miksu sa potpunim poricanjem. U težim slučajevima se završava vrcavim smehom koji može preći u histeričan. Do smirenja dolazi naglo kada jedinka samo ima snage da kaže - 'načineverujem.

Izraz vuče poreklo od engleskog ''talking heads'' (označava spikera sa bibisija, na primer, kome vidiš samo glavu i gornji deo tela, tj. ''gornjiji'' deo tela; Lari King, recimo, i nije neki talking head, jer se baš dosta čoveka vidi u kadru; a i nije na bibisiju).

Sve u svemu, mi u Srbiji ga koristimo kad se zapijemo na nekom žuru i kada se početna energija dovoljna da ceo grad nosimo na ramenu do te mere iscrpi da ekstremiteti dostignu tačku ultimativnog umrtvljenja i jedino što možeš je da sedneš. Konačno. I tada počinješ da pričaš. Interesantno je to što pričajući uopšte ne pomeraš usta, tako da maštoviti slušalac može lako da zamisli kako ti reči izlaze iz bilo čega na glavi (otud i izraz). Tokin hed je most između energije i kome, veza ovog ovde i onostranog, ono što spaja fiziku i metafiziku, poslednji stepenik pred koncentrično-kružni san.

Ono što igramo u gradskom prevozu pokušavajući da uočimo kontrolu.

Lopovski sindikat.

Socijalističko ime odavno privatnih džukačkih firmi koje služe da zapošljavaju (pazi sad!) omladince u drugim džukačkim firmama (sa kojima neretko rade u dilu) uzimajući zvanično 30% zarade, nezvanično 70. Posebno su ažurne kada treba da ti ne nađu posao, ne ujure poslodavce za onu crkavicu od koje ne možeš jednom čestito da se napiješ i u nejavljanju na telefon.

Generalno mišljenje je da devojke bolje prolaze jer bar ne tegle kičmu, ali na koncu mi se čini da su to ipak momci. Oni se bar nabilduju za to vreme, pa ih iz strahopoštovanja isplate pre bez mnogo polemike.

Devojka koja celu svirku provede uvijajući se ispred gitariste. Mogu je koristiti i drugi članovi benda.

Kad hoćeš samo da klikneš na neki drugi otvoren tab u mnogopoštovanom browser-u, a nešto kvrcne na dlanu, tačno tamo na preseku linija života, ljubavi i skolioze, pa ti se odjednom ceo onaj START meni (taskbar?) nađe na vr' monitora umesto da bude dole kao što je uvek bio.

Pobuna je uvek sasvim iznenadna, a neretko je prati trenutno pomračenje vijuga posle čega sledi potraga za START-om. Prekopavši ceo monitor, slučajno ćete pogledati gore nadajući se prosvetljenju ili bar nadahnuću i usput ćete uočiti START sa leve i sat sa desne strane.

Nadasve neobično.

Ultimativno roditeljsko pitanje kad izlazite iz kuće stvoreno da ti ubije volju za životom, izlaskom, druženjem, seksom, hranom, pivom.

Naizgled normalna situacija, spremaš se za napolje, ne tražiš im lovu (malo smo porasli, kao, pa se 'určimo), večerao si, flašica vode u rancu da se trezniš na putu do kuće, labelo, lampa, otvarač za pivo, kondomi za daj bože, izlizano-ispresovana karta za prevoz za ne daj bože, duks ili džemper, kišobran na rasklapanje (pa april je, daebeoca!) i sva ostala prateća oprema je tu, ''E, odoh ja!''.

''Dobro, aj...''

U tom trenutku u kuću kroz zid ulazi nosorog sa žaokom stršeljena, ubada kevu u sedalni predeo i ona iskače trostrukim akselom iz fotelje: ''Kad se vraćaš?''

Izraz koji će dobiti na smislu tek kad postane nemoguće da se pornić prati od sredine. Do tada, verovatno je logika pronalaženja (bilo kakvog) tela jasna samo Krangu.

Proces koji ljudi zainteresovani za svoj tzv. aktivni rečnički fond, a pritom vole da provode vreme međ' narodom, s vremena na vreme moraju da odrade ne bi li ponovo počeli da izgovaraju smislene celine umesto nedovršenih polu-rečeničnih uzvično-sugestivnih budalaština.

Najbolji način za to je da se uzme u ruke neko delo klasične književnosti (da, da...), ja l' domaće, ja l' strano, i da se iščita to lepo. Posle toga ste neko vreme bezbedni od spoljašnjih uticaja i ma koliko ljudi oko vas br'timili sve odreda i, 'nači, 'el me razumeš, u suštini, ta mala, ludilo, e!...vi ćete uspevati da održite pristojan razgovorni nivo, uplićući sumanute poštapalice (pa nismo lutke, majkamustara), ali i uspešno postižući da vas razumeju.

Upozorenje: Posle čitanja tog nekog klasika, kratko vreme verovatno nećete moći da govorite ikako drugačije, osim kao udžbenik. U toj situaciji može i da se desi da skontate da vam fali reči, tj. da bolujete od sindroma stečene leksodeficijencije. Tada mnogi posežu baš za onim od čega su pokušali da se leče ('nači, o tome ti pričam, ludilo mozga u principu, eee!), ali uz veliku borbu odupreti se tom neizdržu je moguće. Bar na neko vreme.

Onda ponovo knjiga.

Otprilike, stanje kao kad se upiškiš. Neprijatnost neka postoji, ali si ipak srećan jer se više ne mučiš.

Unovčavanje čekova je način na koji naši roditelji opstaju već dve decenije (bar dve za koje znam) i verovatno jedina situacija kad se moj ćale oseća kao Rokfeler na steroidima. Još ako uspe da smulja da ček ne prođe odmah, jebo' sebe, pa postao je privatni vlasnik celog fonda Nacionalnog investicionog plana. Japanskog.

Negde u početku te radnje stoji misao ''a jebem mu mater, odo' još dublje u nedozvoljeni minus, da ti državu i sistem i sve u pizdu lepu...'', ali to čangrizanje na sopstvenu finansijsku onemoćalost nestane kad vidiš keš (keeeeeeeš), taman za onoliko vremena koliko je potrebeno da se upišane pantalone osuše.

Pesma Toma Vejtsa, odlična za vađenje pred bilo kojom curom kad si pijan, još bolje ako klavira nema u širem okruženju ni za lek (jer onda si se sam setio klavira u pijanom stanju, bez spoljašnjeg nadražaja, ko još o tome misli tad?! Svaka ti čast!). Praćeno nevinim pogledom uz lagano podizanje čase u čast dotične bi trebalo da uradi posao.

Sledstveno drevnoj ingušetskoj mudrosti - ''pljeskavica bez luka nije pljeskavica''. Sledstveno iskonskom postojanju čula mirisa i socijalne uloge čovekove, gornja ingušetska, kol'ko god da je ka' Njegoševa, se morala adaptirati savremenom življenju (doduše, od adaptacije do konformizma jedna je crta, al' protiv vetrenjača u pljeskavičkoj industriji ću drugi put da se borim).

Tu ulazi pavlaka, kao lukov gunj, vunene čarape i ruska šubara. Da l' je to samo placebo, da l' zaista deluje, ostaje da se razreši u sledećoj epizodi Mythbusters-a, do tada: kad veza tek počinje i još se stidite jedno pred drugim, kad imaš usmeni ispit koji bi da položiš, kad ideš na razgovor za šljaku, kad svraćaš kod tašte u Društvo penzionera da joj odneseš karanfil za 8. mart, kad ideš kod učiteljice svog klinca da se raspitaš o napretku naslednika, jednom rečju - kad ideš među narod, a ne želiš da mu naudiš, u pljesku stavi pavlaku (luk se podrazumeva, vidi prvu rečenicu).

Plato ispred Filozofskog.

Pored očiglednog značenja (nikad oprana betonska površina na kojoj se bleji u svrhu cirkanja, slušanja retkih i ređe dobrih svirki, dizanja raznih ustanaka, ili, najčešće, prosto bleje radi), ovaj plato predstavlja i školsko dvorište studenata Filozofskog i Filološkog fakulteta, a možda i PMF-a (mada bi to trebalo proveriti jer je PMF ipak odeljenje nešto isturenije od dvorišne matice).