Uživalac opijata koji tako urađen u društvu izaziva širok spektar emocija od gađenja do opšteg uzdizanja u nebesa. Uglavnom se ženski deo društva udalji sa lica mesta (čast izuzecima), dok se muška bulumenta hvata za telefon u nadi da će njegovo trenutno stanje iskoristiti u komercijalne svrhe (čitaj snimanje klipova dok ne crkne baterija).
- NC NC NC NC aje! - Dobro bre Đole, jel moraš posle svakog piva da tripuješ da si Bob Sinkler?! Aj oladi majke ti. - Moram brate, znaš kako me nosi pesma. - Poneće tebe hitna ako ne prestaneš. - E narode jel ono Bane Hibrid na parkingu? - Ne seri da je Bane? Ladno piša u kantu za smeće, nevera! - Hahahah brate jutros mi je pričao da se dočepao nekog horsa. Biće šou program. - Stvarno ste retardi, bolje ga odvedite kući, može murija da naiđe. - Tiću bre kokoške, ovo mora da se zabeleži. Rajko daj taj tvoj šljamsung galaksi, meni je kamera krš. - Zjuuu eno ga ide u Maksi, garant će da mariše salamu i uloške ko prošli put! - Debela Ljubica zvala muriju onomad, ja ga krio u gepeku kod ćaleta. - Al što si zaboravio da ga izvadiš iz gepeka, pa ga ćale odvezo u Kuršumliju... - Taj rad, Bane bio pelcovan, prespavao dva dana u gepeku brate. - E dajte fon, eno ga otima se sa Ljubicom. Izgleda da je ukrao onu kravu na naduvavanje hahaha!
Preuveličati nešto preko normalne granice. Novinari često napumpaju tračeve po žutoj štampi koju narod onda besomučno kupuje. Pumpaju se brojevi na raznim tenderima kako bi se neko ovajdio, naravno na štetu države. Sve je počelo sa silikonima, a danas se razvilo u bezbroj zasebnih delatnosti koje povezuje isto ime.
- Slušaj ovo molim te, u policijskoj akciji zaplenjeno preko tri kilograma narkotika na više od devedeset lokacija širom grada. - Aj ne čitaj žutu štampu, keve ti. - Što brate, vidiš da se Vučić obračunava sa kriminalcima. Krenuo je sa čistkama. - Ti il si blesav il se samo praviš? Vidiš bre da su napumpali priču, devedeset lokacija a samo tri kila dopa. Pa toliko smo nas dvojica nekad mogli da pošmrčemo za dan. - Pa jeste, mogli smo burazeru. Ali šta ćeš, ostarilo se. Kad smo već kod pumpanja, si čuo da je Jeca Tigrica ugradila sifone? - Nisam brate, valjalo bi to opipati iz prve ruke. Čisto da uporedim sa sisama tvoje švece hnjo hnjo hnjo! - Kad smo već kod upoređivanja, da vidiš što sam nabavio bejzbolku i nunčake. - E jebiga...
Unapred rezervisano, zauzeto. Može se bezecovati auto, stan ali i žena. Kada se nešto bezecuje sklapa se nepisani ugovor između ljudi, a potpis predstavlja čovekova reč. Pošto se ovakav ugovor ne može raskinuti, uglavnom se vrše vansudska poravnanja, gde slabija strana izvuče deblji kraj. Naročito ako se zameriš kontraverznim biznismenima koji potežu pištolje umesto argumenata, tada ti ne gine čitulja u Večernjim novostima.
- I šta kažeš, ništa od onog placa na Višnjici? - Ćuti brate, kad ne izgibosmo! - Pa šta je bilo? - Ja dao čoveku pare, sve papire sredili i juče se nađemo na placu. Kad ono međutim... - Zajebo te? - Taman da potpiše ugovor, kad uleti neki džip pravo ispred nas. Izađoše neka dva bilmeza u kožnjacima, posle dođe i neki sa audijem, pokazao nam značku i kaže tutanj. - Ne seri? Pa šta ste uradili? - Šta da radim budalo, izgleda da je neki glavonja iz vlade bezecovao plac pre mesec dana. Rekli su nam da se čistimo dok su dobre volje. Burazer počeo da se svađa sa njima, hteli su da nas isprangijaju. Jedva smo se izvukli, sad sam go ko poštolj i moram da stanujem u tastovoj garsonjeri. Haos brate! - Pa dobro, barem nećeš morati da plaćaš tastu kiriju hehe. - Marš napolje!
Neartikulisani tonovi koje ispuštaju zaverenici u školskoj klupi dok prepisuju pismeni zadatak od odeljenskog štrebera sa višestrukom devijacijom kičme i parom teleskopa umesto očiju. Mrndžaju i pijane mušteriju kada psuju kelnera i prebiraju po novčaniku tražeći poslednje ostatke socijale koju im daje država u nadi da će taj novac potrošiti na kupovinu najlonskog užeta i posetu nekom od mnogobrojnih mostova. Čin milosrđa koji bi državu rešio bede, a most učinio poznatim po skakaču sa konopcem, umesto po navođenoj raketi koja je srušila ogradu i usmrtila par rumunskih nakupaca krompira. Sve u svemu zvuci koje može da stvori samo čovek kada ga zadesi neka nesreća.
- Kako se radi treći zadatak? - Šta? - Treći. - Šta bre u peći? - Treći zadatak, jebem te gluva! - Petroviću ne mrndžaj, izbaciću vas obojicu napolje. - Nisam ja profesore majke mi, ovaj kosovar mi nudi neki plac u Gnjilanu, kaže da je nasledio od dede! - Šta pričaš bre ti? - Oćeš da ti jebem mater, ko bre kosovar govno autonomaško?! Keva ti se pojebala sa pola severne hemisfere, a meni nešto pričaš! - Šta mi diraš kevu bre majmune?! Saću da ti izvadim bubrege i prodam ih Tačiju, pička ti materina lopovska! - Dosta bre majke vam ga doseljeničke, moj ste Beograd našli da skrnavite! Marš napolje, da vas nisam više video u školi stoko divljačka! Saviću pridruži im se, puškica ti je ispala iz čarape a i ti ćeš da ispadneš iz škole. - Profesore sram vas bilo, napadate jednog iseljenika. - Uteram ti do krajnika, mrš!
Direktna posledica rasta potrošačkog društva, koja običnom čoveku dodeljuje broj i stavlja ga na pokretnu traku života gde se zajedno sa srodnim artiklima kreće u pravcu koji su zacrtali moćnici. Te ljude niko nije video, ali svi znamo da postoje. Oni su kao javna tajna, tema su razgovora koji se vode u redu za penziju ili dok se ispija francuski konjak na terasi neke vile pored mora. Zvuk asmatičnih penzionera i morskih talasa koji udaraju o obalu mešaju se sa udarcima nevidljivog pečata koji nas uporno zakopava sve dublje dok ne postanemo bezlični i prazni kao papir. Papir na kome će ti isti ljudi iz senke upisati proizvoljnu cifru i tako zaključiti novi ugovor koji će im obezbediti dug period uživanja. Traka se kreće bez prestanka, pečat se udara bez prestanka i njegov zvuk nadjačava jedino strašna tišina u čovekovoj duši, dok polusvesno korača u zaborav.
Pustiti pevcu krv, ispišati se ko gazda. Dok nivo Dunava raste i seljaci u Čenti slažu džakove pored obale, u strahu da se ne podave ko pacovi, ti doživljavaš nirvanu dok ispisuješ svoje ime i prezime po travi koja se talasa na toplom povetarcu. Negde u daljini čuje se kolona vozila pod pratnjom i motivacioni govor Ivice Dačića koga dve gorile drže da ne bi pao sa govornice u kravlju balegu.
Neuspeli pokušaj zamene osigurača sa nekim priručnim predmetom, kao što su spajalica ili ekser. Bilo je i slučajeva gde su genijalci stavljali armaturu šesticu, pa se bljesak mogao primetiti i iz američkog avaksa što bi neminovno dovelo do bombardovanja u Iraku.
-Majstore izgleda da je onaj kabl opet probio negde. -Pa majku mu, što kupuješ robu na buvljaku kod Rumuna? Sto puta sam ti rekao da to ne radiš. -Šta ćemo sad? -Ništa, idi do Merkura i kupi kotur kabla dok ja zamenim osigurače. -Joj majstore nemoj ko prošli put, pola ulice je prijavilo da su videli polarnu svetlost u sred jula. A baba Radojki je veš mašina iskočila kroz prozor kupatila i obrala tri reda kukuruza u komšinoj njivi.
Ćaletova šamarčina koja prethodi Mis Univerzuma, nakon koje vidiš više zvezdica nego opservatorija u Zvezdarskoj šumi.
-Milorade jebote otac ludi, opet si probudio pola komšiluka! -A kako da ne probudim, kad je ona drtina opet slupala auto! -Ne nazivaj mog sina drtinom! -Moram, kad je antihrist! -Ćale bre pa nije strašno, pukao je branik, ispao je far i hauba se malo zgužvala. -Ženo ja sad idem u kafanu da se userem od vinjaka. Kad se vratim usraću vas oboje od batina. Hoću da me čeka kajgana i šopska salata, inače vas nema.
Povratak u život nakon dužeg vegetiranja unutar četiri zida ili nakon borbe sa gomilom problema. Dovođenje u red svih stvari koje nas čine koliko toliko normalnima i pogodnima za izlazak u spoljni svet. Šišanje, brijanje, nova odeća, novi stav u životu. Ponekad je čoveku potrebna sitnica kako bi osetio da je živ i da ponovo diše. Neki lagani zvuk, osmeh ili slučajan pogled voljene osobe. I onda shvati da mu je tako malo falilo da bi bio tako srećan i ispunjen radošću. Koliko god čovek bežao od svojih problema ne može da pobegne od sebe. Svoju najveću borbu vodi u sebi i samo ako tada pobedi pred njim je nova šansa.
-Čujem da su te žbirovi pokupili juče? -Ništa ozbiljno, samo informativni razgovor. -Raspituju se u vezi one pljačke? -Da, otkud znaš? Kakve veze imaš sa tim? -Velike veze, ali ne mogu da ti pričam kakve. Važno je da tebe više neće zvati u stanicu, opusti se. -A ti si kao vidovit kad znaš da neće. -Nisam vidovit, samo ti kažem. Komandir je moj dobar prijatelj i objasnio sam mu sve. -Stvarno? Brate ne znam šta da ti kažem, hvala ti do neba. Vratio si me u život. -Ništa hvala, nego dođeš mi 10 procenata kad uvaljaš tu robu. -I to znaš?! Ali kako? -Mnogo pitaš mali, gledaj svoja posla i čuvaj te lopovske prste. Lako se lome, a bila bi šteta da takav talenat propadne.
Po pričama starih boema koji su nakon terevenki po Skadarliji odlazili u noć, u ovoj ulici su nalazili jedinu stvar vredniju od novca. Stvar zbog koje su se vodili ratovi, čak i u vreme kad nije bilo automobila. Dakle nije nafta, nije zemni gas, nije ni zlato. Mada neki su je plaćali zlatom, samo da bi je posedovali čak i na jednu noć. Zaboravljali su ko su i šta su, makar bili prokleti do kraja svog života. Ista takva ih je izbacila na svet krvave, dok su vrištali u saznanju da postaju njeni doživotni robovi. Dok se tama uvlači u svaki ćošak kaldrmom pokrivene ulice, na scenu stupaju gospodarice noći. U svom bogatstvu raskošnih boja i zanosne čipke koja skriva njihovu tajnu, one vladaju tim delom grada koji je kao odvojen od ostatka. Od ostatka grada, zemlje, sveta... Njima se obraćaju u momentima očaja, kada su sve priče već ispričane po stotinu puta i kada više ne pale ni fazoni gardijskog kapetana zbog koga su kurve pile živu sodu i skakale sa balkona na trotoar. A one, iako svesne svoje moći, pomažu ovim napaćenim dušama i pružaju im par trenutaka mira u beskrajnom moru patnje i bola. Kada sve prođe, svetlost dana će izbrisati sinoćne tragove i sve će opet biti čisto i bezgrešno. I sve tako u krug do novog sumraka i novog čopora raskalašne gospode željne provoda.
