Уживалац опијата који тако урађен у друштву изазива широк спектар емоција од гађења до општег уздизања у небеса. Углавном се женски део друштва удаљи са лица места (част изузецима), док се мушка булумента хвата за телефон у нади да ће његово тренутно стање искористити у комерцијалне сврхе (читај снимање клипова док не цркне батерија).

Преувеличати нешто преко нормалне границе. Новинари често напумпају трачеве по жутој штампи коју народ онда бесомучно купује. Пумпају се бројеви на разним тендерима како би се неко овајдио, наравно на штету државе. Све је почело са силиконима, а данас се развило у безброј засебних делатности које повезује исто име.

Унапред резервисано, заузето. Може се безецовати ауто, стан али и жена. Када се нешто безецује склапа се неписани уговор између људи, а потпис представља човекова реч. Пошто се овакав уговор не може раскинути, углавном се врше вансудска поравнања, где слабија страна извуче дебљи крај. Нарочито ако се замериш контраверзним бизнисменима који потежу пиштоље уместо аргумената, тада ти не гине читуља у Вечерњим новостима.

Неартикулисани тонови које испуштају завереници у школској клупи док преписују писмени задатак од одељенског штребера са вишеструком девијацијом кичме и паром телескопа уместо очију. Мрнџају и пијане муштерију када псују келнера и пребирају по новчанику тражећи последње остатке социјале коју им даје држава у нади да ће тај новац потрошити на куповину најлонског ужета и посету неком од многобројних мостова. Чин милосрђа који би државу решио беде, а мост учинио познатим по скакачу са конопцем, уместо по навођеној ракети која је срушила ограду и усмртила пар румунских накупаца кромпира.
Све у свему звуци које може да створи само човек када га задеси нека несрећа.

Директна последица раста потрошачког друштва, која обичном човеку додељује број и ставља га на покретну траку живота где се заједно са сродним артиклима креће у правцу који су зацртали моћници. Те људе нико није видео, али сви знамо да постоје. Они су као јавна тајна, тема су разговора који се воде у реду за пензију или док се испија француски коњак на тераси неке виле поред мора. Звук асматичних пензионера и морских таласа који ударају о обалу мешају се са ударцима невидљивог печата који нас упорно закопава све дубље док не постанемо безлични и празни као папир. Папир на коме ће ти исти људи из сенке уписати произвољну цифру и тако закључити нови уговор који ће им обезбедити дуг период уживања. Трака се креће без престанка, печат се удара без престанка и његов звук надјачава једино страшна тишина у човековој души, док полусвесно корача у заборав.

Пустити певцу крв, испишати се ко газда. Док ниво Дунава расте и сељаци у Ченти слажу џакове поред обале, у страху да се не подаве ко пацови, ти доживљаваш нирвану док исписујеш своје име и презиме по трави која се таласа на топлом поветарцу. Негде у даљини чује се колона возила под пратњом и мотивациони говор Ивице Дачића кога две гориле држе да не би пао са говорнице у крављу балегу.

Неуспели покушај замене осигурача са неким приручним предметом, као што су спајалица или ексер. Било је и случајева где су генијалци стављали арматуру шестицу, па се бљесак могао приметити и из америчког авакса што би неминовно довело до бомбардовања у Ираку.

Ћалетова шамарчина којa претходи Мис Универзумa, након које видиш више звездица него опсерваторија у Звездарској шуми.

Повратак у живот након дужег вегетирања унутар четири зида или након борбе са гомилом проблема. Довођење у ред свих ствари које нас чине колико толико нормалнима и погоднима за излазак у спољни свет. Шишање, бријање, нова одећа, нови став у животу. Понекад је човеку потребна ситница како би осетио да је жив и да поново дише. Неки лагани звук, осмех или случајан поглед вољене особе. И онда схвати да му је тако мало фалило да би био тако срећан и испуњен радошћу. Колико год човек бежао од својих проблема не може да побегне од себе. Своју највећу борбу води у себи и само ако тада победи пред њим је нова шанса.

По причама старих боема који су након теревенки по Скадарлији одлазили у ноћ, у овој улици су налазили једину ствар вреднију од новца. Ствар због које су се водили ратови, чак и у време кад није било аутомобила. Дакле није нафта, није земни гас, није ни злато. Мада неки су је плаћали златом, само да би је поседовали чак и на једну ноћ. Заборављали су ко су и шта су, макар били проклети до краја свог живота. Иста таква их је избацила на свет крваве, док су вриштали у сазнању да постају њени доживотни робови. Док се тама увлачи у сваки ћошак калдрмом покривене улице, на сцену ступају господарице ноћи. У свом богатству раскошних боја и заносне чипке која скрива њихову тајну, оне владају тим делом града који је као одвојен од остатка. Од остатка града, земље, света... Њима се обраћају у моментима очаја, када су све приче већ испричане по стотину пута и када више не пале ни фазони гардијског капетана због кога су курве пиле живу соду и скакале са балкона на тротоар. А оне, иако свесне своје моћи, помажу овим напаћеним душама и пружају им пар тренутака мира у бескрајном мору патње и бола. Када све прође, светлост дана ће избрисати синоћне трагове и све ће опет бити чисто и безгрешно. И све тако у круг до новог сумрака и новог чопора раскалашне господе жељне провода.