"Ovaj sastav boli. Za jedan tako kratak esej o čoveku i njegovoj gordosti, "Čovek, kako to gordo zvuči", boli iznenađujuće snažno. Rečiti traktat o iracionalnim moćima gordosti i čežnje ka veličanju sebe u sjaju sebe, slatko-gorka elegija o neizbežnim posledicama gordosti čovekove. Marcipan je jedna od malobrojnih autora koji poseduju dar da skrivene mudrosti učini opipljivim u trenucima velikih životnih iskušenja u životu svome i tuđem (pa samim tim i čitalaca ovog remek dela). Srce jeste otporno, ali gubitak je njegov usud." Independent on Sunday
"U ovom kratkom, nadrealističkom sastavu, najmoćniji detalji leže ispod pokorice običnog." New Yorker
"Izuzetno romantična i plačno-lepa priča o gordosti, potpuno je različita od svega drugog: istinski original." Guardian
"Marcipan je kao apostol Pavle." *Vuk Drašković,Politika*
"Reći ću samo: pet plus i zvezdica, ostao sam bez teksta." *Zyclon,Vukajlija*
ČOVEK KAKO TO GORDO ZVUČI:
Kako ja fe no me na lno pišem! Iz tastature srce i istina izlaze, gorko- slatko je sve. Lako, kao pero, sa temom sam na "znam te - znaš me", odrobijaću je. Ubedljivo dobro, bez izuzetka: pomračenje duše! (Iz helikoptera izlazim totalno jestiva i isto toliko hot, govoreći rečnikom supermarketa.)
Profesori, moderatori, Vukajiljaši, svevideći su kako ja savršeno sklapam ovaj tok u rano-jesenjem kovitlacu snažnih spiralnih misli o gordosti!
Da li Bog ume da piše, i da li je on mene napisao sada? Neću valjda da pitam Kaizena. Da li sam ja sada Bog, ili ja pišem bolje? Voli me. Mogla sam da ne napišem, jer, da li je u redu da bisere bacam pred čoveka? Strast osećati, greh činiti - jer se piše uopšte, a kamoli o gordom! Ali koga ja da pomilujem, bezgrešna? Niko nije dostojan toga, zemljotres, cunami ili Etna, šta to skromnom treba? Bolje je od svih koji bi možda pisali oholije od mene. Neću da ih nabrajam, mada će mnogi pokušati da se prepoznaju, crkli dabogda. A kako biti čovek bez te gordosti!? Ćutati, raditi, biti tih dok te ne zgazi drugi čovek, vreme ili ja?
(*Zvučim aerofono, zvuk dajem pomoću vazduha iz meha, a oglašavam se klavijaturom, od C do, uglavnom, G3, ali zbog raznovrsnih registara, realni raspon je mnogo veći, od 2C do čak G6, što takođe nije fiksirano. Širok spektar zvukovnih boja, oprobali se: Bah, Hendl i Lejdi Gaga - prim.aut.*)
Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve. U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu. To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko. I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica. Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.
I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka. Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju, samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila. To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov - životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči". Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ. Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao, ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama. Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče. Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće, zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara, tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja, su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice, ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli, i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.
Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu, ali učili su me da nije lepo lagati. I da jesu, ne sećam se, malo moram. Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće. Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.
A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem, ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša. I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.
Unapređena verzija običnog seronje. Proserator je manjina i nije u ogromnoj količini kao ovaj normalac. Da je proserator odgojen tamo gde cvrkuće logika sa jednostavnim principima uzroka i posledice on bi bio ta normalna većina. Ovako je jadnik, budući obdaren za uzvišene stvari, morao nekako postojati. Uspeh najviše duguje sopstvenom odricanju od hrabrosti za svakodnevni život. Deluje kao običan seronja sve dok se ponekad ne zaboravi, pa od prikupljenog materijala ne napravi neki samo njemu znan smisao. Od bačene limenke jedrilicu. Od gluposti novu informaciju. Od informacije epohalno otkriće. Od smeha običnih seronja satisfakciju. Od sranja proseravanje. Dosadan u pičku materinu. Njegov jezik bi imalo više smisla isčupati nego skratiti. Sa njim deluje apgrejtovano, a bez njega bi se zatvorio put te dijareje. I isti mu je kvalitet kroz bilo koju drugu formu izražavanja jer je on mašina za recikliranje za razliku od običnih kanta.
- Ne vidim, njegova hladnoća ledi šoferšajbnu moje duše.
Upečatljiv dodatak bezrazložnom zanovetanju i koristoljubivo davanje smisla besmislenoj priči. Da nema više sranja u prazno, daješ pokriće da olakšaš sebi, prelaziš iz lažnog pakla u onaj pravi birajući opciju koja ti se najviše sviđa iz šarolikog korpusa pretpostavki koje ćeš verovatno uspešno da utemeljiš zarad ućutkivanja.
- Drogiraš se i agresivan si, debilu! - Važi. - Što si sada ustao? - Da ti dam pokriće. Biraj čime ćeš.
Konzervativne osobe koje konzerviraju neku apstrakciju. Čuvari društvenog poretka. Čuvaju društvo da se ne raspadne. Seratori, naročito tamo gde ništa nije sastavljeno i gde se sve raspada po logici stvari i gde sve već smrdi kao užegla turšija i kiseo kupus od prošle godine. Zarad toga što čuvaju nešto, po njihovom mišljenju važno, misle i da su neki faktor. Mudo, takoreći. Debelo i zadriglo u kolotečinu nepromenljive svakodnevnice.
-Brate, vreme je. Imamo još minut, rekli su mi da požurimo! -Kako to misliš? Oni rekli? Šta oni imaju da nam kažu!? Ti si lud, mogu valjda sam da odlučim. -Pa ako znaš, kreni! -Tek tako? Ali nismo još spremni. Moram da razmislim, a i serija uskoro počinje. Onaj Oguz. -Ali nemamo vremena! Previše smo čekali, nismo ispunili uslove, moramo bar taj, da nam se ide, da smo krenuli. Ustaj! -Ne, ne mogu. Ako se odreknem svoje fotelje i priznam da je nezavisna od mog kreveta, nikad više neće biti ponovo moja. Gde ću onda da sednem? -Na moj kurac, eto gde! Odoh sam sada da igram fudbal, a ti jebi nekog drugog! Kretenu.
Kad bi se šalili i nemoguće, ali dobro za nadahnjujući popodnevni razgovor uz ceđenu pomorandžu ili pivo u zavisnosti od potrebne količine onog hormona sreće.
Prosečna pripadnica svog pola može da ima neoborivu sigurnost snagom svog znanja u strukturu antirid kreme od borovnice, u zanosni miris L' eau de toilette od cimeta za jesenje dane ili u performanse ljubičastih dvanaestica od satena sa čipkom pozadi, jer to u svakom pojedinačnom slučaju uvek jeste "kao stvoreno za nju" ali ne i u pristajanje onog muškog stvora uz njen karakter, potrebe i stajling da se ne izrodi sumnja ni jednog trena. Uostalom, bez sumnje nije zanimljivo, i nema potrebne (pre)doziranosti za ono bar nepogrešivo verovanje u njegov osećaj za romantiku. Jer, Taj Čuveni (uvek u nekom periodu i dobro čuvani) Gospodin On, sve zna. On baš sve zna, bitanga, tako uznemirujuće bude blizu i može mnogo da popije, priča o svojim podvizima, sopstvenom penjanju liftom ili stepenicama uspeha i o ortacima sa kojima deli mišljenje da se žene lože na njih i smeje se, a oči mu budu prelepe; govori o nekom zajedničkom horizontu, da ona i on budu još srećniji gde god se nalazili jer su zajedno, reči su lepe, podrazumeva se da su zajedno. Seks? Odličan. I sličan i različit bude za nju, a njegovo odsustvo onda ona dopiše na onoj belini između redova usmenih saopštenja sećanjem na njegov parfem, srculencem, ili još jednim cipelama.
Priča "o nama" je ispunila svoju svrhu.
-Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka... jer sreća je lepa samo dok se čeka!*
*neko mi je jednom rekao da je ona bila lezbejka. Ima logike.
Ako probirljiv alkoholičar uopšte zaslužuje taj epitet, onda je ovaj trve kvlt u odnosu na njega. Sve mu klizi. Osim navedenih stavki. Ipak ni on nije svemoćan.
-Ko je to zvao? -Ma tetka, ali opet se ušikala, ništa je nisam razumela. -Znala sam! Zove samo kada napije ludu glavu! -A šta ona inače voli da popije? -Ona? Sve! Ta ti ne pije samo gas i mas'.
Dodaci svakoj vašoj rečenici sa željom da vas sagovornik ne razume pogrešno. Te dodatke možete stavljati vi, uz svaku svoju izrečenu misao, ili vas vaš sagovornik može navoditi na njih postavljanjem pitanja, kao i potpitanja, na svaku vašu izjavu, šalu ili opasku. Najbolji efekat se iskazuje kod pojačane sujete, da ne kažem onda kada je poželjno da ispadnete mnogo pametniji, ljubazniji ili duhovitiji nego što jeste.
-Ne, malo sam pravila pauzu u toku studiranja. To ne znači da ne volim dizajn, nego imala sam takvu potrebu. -Da, razumem. Provod, zezanje, potreba... -A ne! Mislim, ne znam šta misliš pod provodom? Ne volim ja mnogo da izlazim, više volim mirnu atmosferu. Ne toliko mirnu kao ovo sada, mada ne želim da kažem da ovo nije zanimljivo. Kada su dvoje u pitanju. Mada, ako se ti smaraš, slobodno pozovi nekog. -Ma jok. Mislio sam na svirke. Alkohol prilično rasterećuje. Mada ja ne pijem. Samo ovo pivo, kada izađem. -Kakve svirke? Volim ja svirke. Ne pijem ni ja. Mada je glupo piti sok. -Pa pitala si me nešto u vezi provoda... Zanimljivo veče. Hoćeš da popijemo po još jedno?
