Kec iz srpskog rukava u partiji svojatanja znamenitih ličnosti. Naučno je dokazano da svaka iole značajna ličnost u istoriji čovečanstva u svojim venama nosi makar četvrtinu srpske krvi, koju je nasledila od baba Mare. Baba Mara može biti iz Futoga, iz Ivanjice, iz Raške, sa Kavkaza, iz Vavilona, bitno je da u ključnom momentu možete izgovoriti: "Ih, Bizmark, pa on je naše gore list, po babi Mari." ili "Grof Drakula tj. Vlad Cepeš je ratovao protiv turaka širom Balkana, dosta je boravio u okolini Šapca, koji je jednom prilikom i oslobodio. To je potpuno logično, jer je on srpskog porekla, njegova baba Mara je iz Mačve".
- Vidi ga ovaj Obama, kako nam uvaljuje. Lepo kaže narod, nema goreg Turčina od poturice. - Što je on poturica? - Pa Obama ti je poreklom Srbin, po ocu. - Šta lupaš, kakav Srbin po ocu, kad mu je otac iz Kenije? - Ko sad lupa, ti ili ja? Čovek je Srbin, baba mu je Mara iz Kusatka, zvali je Crna Mara, bila čakarasta, zato je i on onakav garagan.
Trenutak spoznaje uzrokovan saznanjem da kumovi čekaju četvrtu bebu.
- Ženo, otkazuj Sutomore, imaćemo vanrednih troškova. - Vala, vanredni nisu. Redovni su ko 'Pesma evrovizije'. Kol'ko ja vidim, nećemo more videti do kumine menopauze.
Onomatopeja napredovanja u karijeri metodom rektalnog pristupa. Zvuk koji nastaje povremenim izvlačenjem glave iz guzice pretpostavljenog, e da bi se udahnuo vazduh ili, češće, da bi se dodao još koji glasni hvalospev uzvišenom autoritetu. Identičan zvuku vađenja pampura iz vinske flaše a može se imitirati "okidanjem" kažiprsta iz poluotvorenih usta.
Blek hol: Kakvo sranje od strajizma. mali prst: Plop.... Tako je!!! ..... Vučić: ima li još pitanja? Novinari: Plop, Plop, Plop, Plop.... Vučić: polako, idemo redom. Goco, izvoli...
Superiorno, da ne ka`em dominantno vrši određenu radnju, na zadovoljstvo i divljenje iskrenih poznavalaca.
- E, ako nisi našao orkestar za svadbu, preporučujem ti "Rudničke spomenare". Juče sam bio na nekom punoletstvu u Šatornji, uzeo sam i broj. - Što, je l valjaju? - Ne pitaj. Pazi, bubnjar ludak, onako, mapetovac. Pevaljka - ne smeta. Basista dooobar, baš dobar. Al` harmonikaš PLAŠI!!! Napravio h-a-o-s !!! Pazi kad sam ja igrao vlaško. - E hvala ti k`o bratu što misliš na mene. Daj broj.
Pošten svet se već raduje proleću, behar probeharao, dani se izdužili a prijatne večeri ti se nude miristne i zanosne, zimska garderoba već spakovana na dno plakara (dole i iza, da se zaboravi da postoji), sočni sokovi krenuli kroz biljke, hormoni kroz mladost, a prijatno uzbuđenje kroz starost potaknutu sećanjima na neka davno prošla proleća. A onda se pojavljuje ona, rešena da iskoristi besplatnu konzumaciju do kraja, bez obzira što će sneg koji sruči na rascvetale voćke potrajati kraće od reklama na „Pinku“, tek toliko da zablati neopranu zimsku prljavštinu na ulicama i da prokvasi laganu obuću izenađenih šetača. Da bar može čovek poštenog sneška da napravi pa da ga gađa grudvama u glavu, da isprazni iz sebe frustraciju, da rastera pramenove magle zimske depresije koji podmuklo počinju ponovo da se skupljaju u glavi. Ni sneška, ni grudve ne biva od pišorka snega iako ovaj pada kao da hoće svet da zatrpa, da proleće nikad ne dođe. I onda se narod nervira, premišlja da li da zaroni u plakar po šalove i kape, dok deci objašnjava da ne vredi da se iz podruma izvlače sanke jer će već sutra ponovo moći da voze bicikle, psuje i klimu i zimu i ovo ludo vreme što nikad nije bilo, sve je to od bombardovanja, haarpa i kemtrejlsa nemaš ti pojma sinko ja sam jednom zaglavio u snegu na prvomajskom uranku, a baba Marta viče nemoćnim glasom „Šta hoćete, ja na to imam pravo!!!“ Evo ti pravo, jebalo te pravo, jesi sad srećna? Aj sad, paljba, i da te ne vidim do decembra. Ko nije iskoristio konzumaciju, nek si jebe mater!
Zagrabio k`o da sutra ne postoji. Rešio da uzme sad i odmah sve pa još i repete. Oči gladne a duša sitna pa navaljuje i na nepotrošna dobra kao na ulje za vreme stabilizacije.
Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).
A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.
I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.
- Vidi, vidi, šta to on ima. Je li buržuju, otkud tebi softaš? - Hehe, pozajmio mi komša Sale, nešto sam mu pomogao oko domaćeg. - Pazi šta radiš, nemoj da zapinješ da ne zakačiš ivicu stola, hoće guma da pukne, a onda si najebao. Znaš da Sale ima prave bokserske rukavice.
Ispitni rok u kom garantovano polažeš jer je bogati ćale odrešio kesu i kupio ocenu.
- Mister Vučić, mi smo mnogo uložili u ovaj projekat, uradili smo sve što je do nas, a vi, čini mi se, rizikujete da sve to bacite u vodu. Vaš kandidat za predsednika, mister Nikolić, nema ni juniverziti level! - Ništa ne brinite, ambasadore, za malog ja garantujem. Sad će oktobar dva, biće njegova diplomska žurka pre inauguracione.
