Ono što vam se dogodi kada, dok se skuterom provlačite između automobila na semaforu, vozač automobila ispred iznenada otvori vrata jer nema klimu.
- Kume, gde si se tako unakazio?
- Celivao sam tapacirung.
- Šta, bre?
- Ma, poljubio sam vrata jugića sa unutrašnje strane.
Leto je, Beograd, devetnaest časova i tridesetosam minuta. Vrućinčina koja je tokom celog dana pekla gradske ulice konačno se spustila ispod granica izdržljivosti i izvukla ljude iz klimatizovanosti stambenih objekata.
A i subota je, pa nema "Slagalice" da možeš kvalitetno provesti veče unutra.
I dok oni stariji sugrađani mahom koračaju pored dveju reka tragajući za tim neuhvatljivim večernjim daškom svežeg vazduha koji bi im doneo olakšanje i iznivelisao pritisak, u glavama mlađih populacija pulsira jedna singularna misao umotana u rešenost levela Hilari Klinton da postane predsednicom - IZAĆI. Bilo gde, bilo kako, bilo s kim, samo izaći i iskoristiti noć. Jer leto je prilika da se ona tokom godine zapostavljena kolona muvanja, petinga i koitusa statistički popravi...ili barem vrati na pozitivnu nulu tj. ako si student Građevine ili Muzike, stvarno je svejedno.
Među tim optimističnim življem si i ti, tvoj seksualni život željan lajka neke blagonaklone devojčice i hiljadutristapedeset dingera sa kojih si ojadio lokalnu kladionicu, u četvrtak. Stojiš na pešačkom kod Trga Republike i prepipavaš svoje bušne džepove u nadi da ćeš odatle iskopati još pola flaše malog "Zaječarca" i dva griza pice kod "Bucka", ali ta potraga je osuđena na neuspeh k'o pokušaj novopečene mlade da animira olešenog đuvegiju prve bračne noći.
I dok se spremaš da konstatuješ kako je, jebiga, verovatno bilo bolje da si turio još jedan par sa 1,34 kvotom na tvoj dobitni tiket od pre neki dan, komentar "Izvali ove ljankese..." tvog ortaka-sekundanta ti skreće pažnju na obližnji kabriolet marke Mercedes-Benz i tri ribića od 18-ak leta u njemu. Egzaltirani osmeh, majičica na bretele i naočare za nepostojeće Sunce na svakoj od njih, neki lagani haus piči sa CD plejera - ceo pejzaž neodoljivo evocirajući na scenu sa snimanja reklamnog spota o nečem tako urbanom da mu Ašok Murti tepa "Urbano moje" pre nego ga spava u plinaru na svom vodenom krevetu od eukaliptusa. Ono što gospodin Murti, pak, ne može nikako da zna jeste da u tom trenutku i ti nekome želiš da frkneš u dvojku a u vezi sa pomenutim fensimobilom renomiranog nemačkog proizvođača. Ipak, tvoj gornji mozak preuzima proces racionalizacije - jer nešto ipak mora da stane u odbranu toga što si sirotinja i studentsko govno - i ti gotovo u sekundi nalaziš 108 validnih razloga zašto ni mrtav ne bi eksploatisao međunožja u tom kabrioletu (što će kasnije iskoristiti kreativni tim na Tarzanija.com, ali to je neka druga priča). Tako jedna od njih dobija ćelavog tatu biznismena-sponzora narečenog četvorotočkaša, druga dečka-sitnog krimosa iz Blokova po imenu Žarko (zvanog Kiza...i kojem guta), a treća kupljenu diplomu na Bokoniju za godinu, dve. Nju, fazon, ni govnjivom motkom karao ne bi.
I dok ti se faca oblikuje u ciničan osmeh a usne u rendom pogrdnu reč za žene, iz kabria počinju da biju prvi taktovi "Beograda" Svetlane Ražnjatović, pali se zeleno i tri devojke u kabrioletu cičeći proleću pored tebe i tvog ortaka, ostavljajući vas da se kiselite u jari letnje večeri.
Upućuješ zahvalan pogled u ciklama nebo nad Beogradom i prelaziš ulicu pun nekog novostečenog samopouzdanja. Samopouzdanja koje, bajdvej, neće umanjiti ni kasnije krljanje sa članicom srpske juniorske reprezentacije u šahu...
Naravoučenije: koliko god se nekad osetio bedno povodom svoje sirotinjske situacije, ne očajavaj preterano već oslušni malo oko sebe. Možda oni kojima zavidiš baš u tom trenutku pevaju "Beograd" srpske Velikomučenice, a toliko sirot ti ipak nikad nećeš biti.
Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.
- Idemo na fudbal danas?
- Nema trika!
- Što koj kurac, sve je dogovoreno?!
- Ne idem jer sam svinja i degenerik. Sinoć sam mislio da popijem svu rakiju koju je kum ispekao i sad se raspadam i rastajem sa dušom.
- Pa kad si debil kome su uvek gladne oči.
- Realno jesam. Krivo mi je što ću da umrem a nikad neću naučiti da pijem ko moj pokojni deda.
- Šta je sa njim? On nije pio na usta?
- Jeste ali je pio pametno brate, kao pravi gospodin. Ustajao je svako jutro u pola šest, i uz kafu pio dve rakije. Onda namiri stoku, obuče belu košulju i izađe u selo. U kafani pod lipom udari tačno 4 stomaklije i dođe kući, jede i legne da odmori sat i po. Ponovno ustajanje, presvlačenje, kafa i dve rakije, namirivanje marve, ponovo bela košulja i pod lipu na 4 stomaklije. I pedeset godina tako. E onda nas je Tito oprcao, uzeo četres 'ektara zemlje tako da ja sad nosim karirane umesto belih. Možda zato i pijem ko nezdrav.
- Nije ti ni lako. Jebeš fudbal daj da se prekrstimo.
Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.
Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.
- Jebote svi pričaju u isto vreme.
- Stvarno bre, alo ljudi, može tiše malo.
- Ne jebu te dva posto.
- Brate ne nožemo ovako da se dogovaramo. ALO LJUDI MOŽE TIŠE MALO!
- Ništa ne pomaže.
- Ovo me podseća jednom na Kosovu kada me je nosila rečica...
- Ček malo, stani. Ućutaše svi. Ljudi, skupili smo se ovde da se dogovorimo oko humanitarne pomoći koju moramo.....
- Ma bre jeb'la te humanitarna pomoć. Daj da čujemo ovog, što ga nosila rečica. Na Kosovu.
Proglašeni od Mesama, Bitefa i Subnora za najsmaračkiji par godine 92, 93, 94. i uostalom svake godine do sad. Stvarno, čovek bi reko: pevačica i pevač – tu sve pršti, ludilo, alkohol, droga, jebanje u trojci sa Natalijom trik-ef-iks, umetnički život, a ono prc – neverovatno pogođena prosečnost, 3, 00 prosek, Cukon Emilija od oca Milivoja, službenika i majke Dragice, službenice. Aranđel i Riska jebeni: Biljana kuva pasulj kupušnjak tetovac proevolušn a Aca oblači prsluk na romboide iz trećeg puta opet naopako, brkovi mu se naelektrisali: ksksksksssss
Iz Ilustorvane politike, jun 1995:
Zaljubljeni par zatekli smo na selu Acince u vikendici Acinog teče Zahara Pašutina. Naišli smo baš kada je Bilja Aci gurala kobasicu iz pasulja u usta i tapkala ga po nušci: sve da se pojede no no da se baca. Pitali smo ih šta je recept za ljubav, koji oni, posle osamsto godina braka, svakako imaju.
Aca – (smeh) Znate kako, bitno je poverenje. Ja Bilji sve verujem, pustio sam je i na eskurziju kad ih je Sale vodio u Temišvar da kupuju fasone za lustere Lepe Brene... A jednom sam pojeo i tri kila muhara jer je Bilja rekla da nisu otrovne... Bilo mi je zlo, ali ljubav pobeđuje svako zlo (smeh, zaljubljeni pogled)
Bilja – (smeje se) Haha Aleksandre, šeri, sećam se, sva sreća bio je tu i debeli Medeni Mesec, koji je bio godinu dana na veterini, pa ti ispraznio odmah stomak ko Bora Drljača pokvareni zamrzivač...
Pitamo ih dalje da li je tačno da se bračne cipele razgaze posle tolikih godina i da li se Aci noge i dalje osećaju?
Bilja – (smeje se) Ja volim da spremam a Aca i deca vole da jedu, a kada sam na putu Acu i decu spakujem u torbu i nosim ih sa sobom. Aca kaže da ga žulja malo u prtljažniku autobusa i da ga zajebavaju stalno druge torbe, a jednom sam mu uhvatila brkove u rajsferšlus pa je morao da se obrije (smeh)
Aca – (smeh) Da, tako je bilo... Bilja je pomalo vrag, a ja sam više okrenut deci, kao kengur torbar, stalno njuškam po zemlji i jurim da ih hranim i pipam dal su znojava. Inače, deca su nam zlatna, sin trenira košarku, Muta reko da će biti novi Dača Mijatović a ćerku zasada nemamo, ali i ona je odličan đak, na diktatu iz engleskog dobila je plus sa dva minusa...
U tom trenutku pridružio nam se, izlazeći iz poljskog vecea i Igor Lugonjić. Pitamo ga: Igore otkud vi ovde i gde ste bili ustvari poslednjih deceniju i po?
Igor – (tužni smeh) Meni je Aco kao stric, mnogo ga volim i poštujem, ovom prilikom bih da mu se zahvalim što me je spasio iz kandži lizanja vanilinog šećera. Hvala Aco, hvala Biljo, dogodine u diskoteci Felna Brunclik, pozdrav svima koji me znaju, i samo još da poručim: Žare, ne brini za ono, strugaćemo piškote.
Eto, to je bio jedan vikend sa Ilićima, a u sledećem broju pročitajte šta smo radili dva sata sa Acom u buretu i eksluzivni uporedni test: sve intimne Biljine frizure vs šare na kuhinjskim krpama od pedestreće na ovamo.
Merna jedinica sela u krvi.
Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
Zagrevanje za plač kod jako male dece. Klinci do četvrte godine imaju taj karakterističan poluplač, koji se razvije u pravo kmečanje brzinom kojom Jovan Memedović obrsti seljacima zimnicu, ako to već mama i tajo ne spreče mekom rukom i umirujućim rečima. Neophodno je vergl sprečiti dok ne ukreše, jer ako ukreše ugasio si ga. Dakle, potomak je pao i lupio koleno o stepenik? Uzimaj u ruke i udri zli stepenik, ako nećeš da pusti sirenu.***
*Ako si trve old skul roditelj, onda pusti đubre da plače, ili mu zapuši usta poparom.
A: Ljubo, 'ajde uzmi malog u ruke malo, počeo je da vergla.
B: Nije, ne čuj... Aha, evo ga.
A: Majčinski instinkt, šta da ti kažem.
B: Pa šta sad vergla koji kurac, niti je pao, niti je bolestan, niti mu šta fali? Lepo je Ljubomir govorio da dete treba da se bije od šes' meseci do tri godine, posle nema reč da ti kaže dok ne krene u vojsku, ali neeee, nemoj Ljubo po glavi nije srasla fontanela, nemoj Ljubo krivično delo nasilja u porodici, nemoj Ljubo vratiću se kod mojih MRRRRRRŠ JEBEM TI MAJČINSKI INSTINKT DA TI JEBEM!
Ovo neko trik pitanje, a?
Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.
- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.
- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".
- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)
- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari.
Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.
- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.
Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.
- Tata, jesi završio sa tim primerom?
- Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa?
- Toooo!
A brate izdati prase, šta kurac, on ti kaže da mu kupiš dva,tri kukuruza, ti mu tipa kupiš kesicu koncentrata. Izd'o si ga jednostavno. Ti si Juda.
-Prodo si me, prodo si me, siso, jebote koncentrat usta!
Zajebana nacija.
U obdaništu sviraju klavir, violinu i nosnu flautu. U pubertetu sklapaju superkompjuter od digitrona, kvake i ruske salate. Kad dobiju 10 na ispitu poništavaju i traže komisiju. Ako ne ispune očekivanja direktora Đunićira, samoubijaju se jer su osramotili pretke do Kosova.
Profesionalci do koske. Njihova alternativa izvršenom zadatku je još bolje izvršen zadatak.
Ne jedu mnogo i mogu da stanu u kredenac.
To svaka kuća treba da ima.
- Sve ti je čisto, odličan ti je taj tvoj Japanac, samo kao da je propustio ovu fleku na mušemi?
- Nemojte tako glasno, oče Najdane, on živi tu u kuhinjskom elementu, čuće pa će da izvrši sudoku.
Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.
Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.
A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.
Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!
Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.
Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.
Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)
Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.
Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.
Đonara je prečista, nečista savest svih.
Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.
Alfa - Ogrešismo se o dete...
Beta - Ko se, bre, ogrešio?! Pa, kako si ti zamišljao to da uradimo?
Gama - 'Ajde, bre ,znaš ti koliko ja usta 'ranim?
Delta - Meni se položaj drmao položaj. bre!
Epsilon - To je tako moralo...
Zeta - Ma. preterujete ništa mu neće biti. je l' da?
Eta - Ja ne znam zašto uopšte pričamo o tome...
...
Omega - Dosta više. Ništa, u stvari, i nije bilo. O kakvom detetu vi govorite? O kom svetu? Je l' ste sanjali nešto? 'Ajde - kraj.
Bugari su oduvek bili poznati u svetu po svojoj lojalnosti, časti i poštenju tako da se već par vekova unazad u svim poznatijim priručnicima fer pleja globalno odomaćio termin takozvane bugarske škole.
Princip je jednostavan: čim okreneš glavu bugarin ti mune nož u leđa.
Tada se smatra kulturnim gestom osloviti dotičnog praktikanta bugarske tehnike Bugarinom.
Klasičan primer bugarske škole je recimo u klinačko-džukačko-uličnom basketu bez pravila, kada izvedete loptu ispod koša i odmah poentirate zicer, izvođenje slobodnog udarca pre nekog fiktivnog vremena predviđenog za nepostojeći zvižduk imaginarnog sudije u fudbalu, dupli servis dok protivnik vezuje pertle u stonom tenisu, trpanje ćevapa u tanjir za ručkom kako bi ti uzeo najviše, guranje i preskakanje mesta u redu (ovo su srbi posebno uvežbali), uvaljivanje felerične robe, naročito prijateljima itd.
--
Bugarin i ti kupite čokoladu na kiosku. Ti plaćaš, daješ čokoladu Bugarinu i čekaš kusur. Okrećeš se prema Bugarinu i vidiš da je strpao celu čokoladu u usta, sa sve folijom. Tada je sasvim dozovoljeno reći:
'E jebote, ne mogu da verujem koji si Bugarin.'
