Ono što ti život realno uvek otvori, kada ti zatvori vrata.

Rečenica koju skoro nikada nećete čuti na venčanjima, iako se vodi kao potpuno legitimna opcija. Izreći ovu rečenicu pred čitavom bližom i daljom rodbinom je za muškarca siguran način da ga se ista odrekne. Pogotovo ona bliža, pogotovo ona sa očeve strane, pogotovo ona koja nosi isto prezime, pogotovo ona u pravoj liniji, pogotovo muški deo iste, dakle, otac i deda. I pradeda ako je živ i dovoljno razuman da bude svestan sramote.
Oni koji žive u gradovima bi, teoretski, bezbolnije preživeli ovakav čin, morajući da podnesu samo podsmeh svih prisutnih i večito zezanje na istu temu. Oni, pak, koji žive u nekoj ruralnoj sredini, bi, ponovo teoretski, verovatno bili izopšteni iz društva i obeleženi zauvek ovim gnusnim činom. Porodica bi ih se odrekla preko lokalnih novina, radija i televizije, bili bi zauvek izbrisani sa porodičnog stabla, o nasledstvu bi mogli samo da maštaju, a svako od rodbine bi pljunuo u njihovom pravcu kada ih sretne i presao bi na drugu stranu ulice.

Kada sveze probudjena, bez trunke sminke, obasjana jarkim jutarnjim suncem, stanes pred uvelicavajuce ogledalo.