- Šta ti je čoveče, što si se namračio tako, kao da su ti pobili sve po kući?
- Ma odlepio sam. Provalio sam da me Marija vara.
- Ne seri matori, sa kim?
- Sa onim pederčićem iz njene zgrade sa četvrtog sprata.
- Jel ovo opet prolazimo kroz ono tvoje ludilo kao što je bilo sa komšijom sa prizemlja?
- Ne, nije to. Siguran sam.
- Pa šta je bilo, jesi ih snimio negde?
- Ma jok, nego uvek joj se javlja onako, dobar dan komšinice, ona njemu onda dobar dan komšija. Ma sigurno se karaju.
- Polako čoveče, ne mora to ništa da znači, pa javljaju se jedno drugom normalno. Šta tu ima loše?
- Ma šta se javljaju jedno drugom koji kurac.
- Pa dobro komšije su jebem mu mater.
- Ma nemoj. Jel se ti javljaš svim komšinicama?
- Pa ne svim, samo onima koje znam.
- Eto vidiš.
- Pa dobro, on nju zna pa joj se javlja.
- On nju zna. A odakle, a? On nju jebe pa joj se javlja.
- Ne mora da znači čoveče.
- Ma šta ne mora da znači. A kada naleti na mene samog, uvek mi se javi i smeška se nešto, onako pokvareno kao ja-ti-karam-ribu-konjino.
- Ma normalan, pristojan dečko, javi ti se brate. Au bre što si ti nezgodan kada nešto uvrtiš sebi u glavu. Bolje se smiri ili će te opet uhapsiti zbog ovakvih sranja, a sećaš se da si i prošli put pogrešio, jer onaj sa prizemlja je gej.
- Ma smiriću se ja kada njemu razbijem glavu, eto tada ću da se smirim.

Rešili smo žena i ja da ne pravimo decu ove godine. Pun mi kurac političara, bojim se da ću nehotično napraviti premijera...

- Ćerko Epifanijo! Opet si trudna, a muža nemaš!
- Zevs je ovome otac, kunem se majko! Videla sam svoga boga!

- Iiiiii, počinje peti, odlučujući set! Nema tajbrejka, sve se svodi na nekoliko poena... IDEMO NOLEEEE... tri forhenda peska, jedan bekhend cementa, tri forhenda peska, jedan bekhend cementa, tri forhenda peska... PU! Bemteusta nenasitnu, što me poli malterom! 0:15 za tebe, ali nećeš tek tako dobiti ovaj meč! Nisam ja uzalud ovde već osam sati u najdužem meču u istoriji turnira na šljaci!...
- Mali, šta kenjaš ti tamo dole?
- Tri forhenda peska, jedan bekhend... jebe me mešalica majstore!
- E, jebeš ti mene ako ikad više zaposlim difovca na mešalicu...

(Лето. Ибарска магистрала. Атар села Пичковац. Наилази очувана Југо Флорида са средовечним бледим и проћелавим рек'о-би-човек-асистентом нежних црта у намерно необавезно карираној кошуљи и сомотским панталонама на месту возача и полусувим акрепством женског пола са одсутним сисама и Богом произвољним носем, такође средњих година, обученим у летњу хаљину, плетени шешир r=2m како гледа у ауто-карту и не разуме ништа. У сусрет иде трактор са стајским ђубривом и припадајућим Велимиром Илићем на месту возача.)

Асистент: Драга, верујем да ћеш се временом снаћи на тој хартији, но јеси ли установила где се, пак, сада налазимо?
Акрепство: Не, драги, последњи пут сам имала прецизну слику нашег кретања у Господар-Јевремовој. Није ли саветно да питамо овога наилазећег превозника фекалија, такозваног писбоја?
Асистент: Хја, сва је прилика! Уосталом, и изрека нам вели: "Карту читај, сељака питај!"
Акрепство: Само брзо, драги. Према очитој употреби писбоја, овде хигијена свога стана нема!
Асистент: Дивна рима, голубице. Не бригај, до малочас смо готови, знам ја како са том фелом.

(Стаје паралелно са Вељом и отвара прозор.)

Асистент: Здраво-живо, сељаче! Је ли родило сено ове године?!
Веља: ШКК?!
Асистент: Јашта ће! Него кажите, прикане, води ли овај друм ка Пролом бањи? Да нисмо забасали?
Веља: Идеш право, па има знак.
Асистент: Право? Хвала, кумашине, задржах Вас, а летина не чека, ваља Вам жњети лукац! Родну годину, друшкане, и поздрав!

- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.