Uglavnom mašina za pranje veša, jer kad se ona sjebe, ti onda slobodno možeš da se jebeš u guzicu.

Neophodan rekvizit kada neki lik, koji je još mnogo daleko od toga da bude "starac Fočo od stotinu ljeta" (po godinama, pamet i mudrost i da ne spominjem), treba za potrebe filma, serije i sl. da izgleda ozbiljnije, produhovljenije ili naprosto zajebanije. Holivudski majstori su vrlo brzo ukapirali koliko se žene lože na babyface lika, kome po neki sedi pramen (nekada je dovoljan i samo jedan) daje "ono nešto" , po čemu on, postaje pravi šarmer, šmeker, jebozovni mangup i jebač na kub. Pozicija pramena se bira, malo po fizionomoji, a daleko više po roli, koju jedna ovakva glumčina treba da iznese.

Ono što se događa svakom čoveku/životinji posle smrti. Počinje da mu se raspada sistem po sistem.

U pitanju je lokalizam, pa da pojasnim: Kad se kaže "Morava", misli se, prevashodno na pomoravlje, gde zaista, zbog plodne zemlje rastu veliki i lepi plodovi tikava. A Zaplanje je predeo u okolini Niša, gde se rađaju ljudi posebnog kova. Jedna od "lepih" osobina koja ih krasi je i ambicioznost i to bolesna. Tako se, ovim izrazom zajedljivo, da ne kažem cinično, hoće da naglasi da su bolji ljudi sa područja moravsko-nišavskog sliva, ali i da su nesposobni za "velike podvige", pa su zato prikazani kao "tikve" (tikvani), dok su ovi drugi prikazani kao daleko zajebaniji likovi, spremni da gaze i preko leševa da bi postigli svoj cilj.

Idejni tvorac, a pritom pionir, utemeljivač, rečju-avangarda savremene kinematografije. Da nije bilo njega i njegovog opusa, nikada ne bismo spoznali sve prirodne lepote dalekih predela Južne, a delimično i Srednje Amerike. Do tada smo ih sagledavali isključivo kroz holivudska ostvarenja, poznatija kao "westerni". Tamo su stanovnici ovih predela prikazivani kao ružni, prljavi, brkati "mućaćosi" sa otrcanim pončoima i "matching" čizmicama, često i krezavi. Uglavnom su bili konjušari "gringosa", a svoje žene nudili ovima kao "poslovnu pratnju", za odmor i relaksaciju nakon, manje-više uspešno izvedene pljačke banke ili poštanske kočije, negde na zapadu ili jugu, inače Severne Amerike. Decenijama kasnije, Aurelio je širokim seljačkim masama sa brdovitog Balkana, prikazao ove ljude kao divlje i temperamentne, ali i strastvene i nadasve moralne, sa izuzetkom po koje zlice. I tako, do dana današnjeg dužni smo, dragom nam Aureliju, što nas je spasao (i još uvek to čini, kako on sam, tako i njegovi brojni naslednici, mislim njegovoga rada) od brojnih pošasti, poznatijim pod nazivom-tekovine savremene (zapadne, prevashodno) civilizacije, a sve nam prodajući muda za mekike, kako na kraju uvek pobedi pravda i ljudska dobrota. Dragi Aurelio naš, neka Ti je večna slava i hvala i onome ko te dovede do nas, rukovođenim onom latinskom "hleba i igara", samo bez hleba.

Subota uveče, sredina januara, napolju "snegić" od metar i po, ti ležiš u krevetu i pečeš se na "tijoj", a onda sve jačoj vatri. Drma te gripčina k'o zemljotres Kinu, boli te glva i svaka koščica. Za to vreme, "u tvoje malo selo", koje ne da nema "džez orkestar" (kako stara pesma kaže), nego u kome ne radi ni pozorište, a bioskopi pretvoreni u ultra-mega-giga-extra "fensi" diskoteke i klubove, gde izlaze ljudi (uslovno rečeno) otprilike duplo mlađi od tebe, puca se i bacaju bombe, što će reći ratna zona non-stop, a nastupaju sve koj' do mojega "bendovi" i "didžejevi", dolazi rok pank i sl. bend (ali sada ozbiljno), čiji dolazak i nastup čekaš oko milion godina, jer si jebeno bez prebijene pare kao večiti student, pa nemaš šanse da "skokneš" do BG-a ili NS-a i gledaš/slušaš svoj omiljeni bend. Da ti dosipa so na ranu, tvoj neki "dobar drug" te zove na mob. da ti "dočara deo atmosfere" - live. Gasiš mobilni, psuješ "drugaru" sve iz porodičnog stabla, uključujući kurajbera, surkunđela i ostale do belog orla, proklinješ dan kad si se rodio i mesec i godinu i ceo JMBG, al' ne vredi. Ostaješ prikovan za krevet, krčkaš se i gledaš na TV-u "prirodne lepote", u vidu Mela Gibsona, dugokosog, "naplavljenog" i na kraju, nabijenog na kolac ili nešto, sa sve kariranom suknjicom.

Prevashodno matematički, vrlo zajeban za rešavanje, kobajagi' mora da koristiš logiku da bi ga rešio, a u suštini ne služi ničemu do jebanju đaka u zdrav mozak od strane nadrndanog, najčešće iskompleksiranog profesora matematike, koji se ape za dupe i dan-danas što ga nisu primili za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti, kad je on takav "genijalac".

Ako se upustimo u malo dublju analizu ove, nadasve inspirativne i slikovite narodne umotvorine, shvatićemo ne jednu, već dve mudre istine kojima nas život podučava.
ISTINA I: Ne traži nevolju sam i ne upuštaj se u "smele" i "hrabre" poduhvate kada nisi dobro psihofizički pripremljen da se uhvatiš u koštac sa bezobraznim, a lukavim i spremnim na sve ljudima, koje ovde simbolizuju pijanci, jer je vreme junaštva davno, davno prošlo. Dakle, ne ponašaj se "donkihotovski"-izaći ćeš iz bitke nagužen,pardon poražen.
ISTINA II: Ako već kreneš u takvu avanturu, bar obuci gaće, što će reći zaštiti se nekako-trebaće im više vremena dok ih skinu i krenu da te guze, ovaj gaze, a samim tim će i tvoj duhovni trijumf doći do izražaja i bićeš heroj, premda nagužen.

Najduža forma ove narodne umotvorine (bar ona za koju sam ja čula) glasi: "Ne čačkaj mečku po pi*ku, da ti ne pusti 'ladnu vodičku"!

Drugi naziv za rubriku u novinama "Srećni ljudi".