U početku bi tama, onda reč i onda Bog stvori zemlju i na njoj živuljke i ostalu marvu. A na kraju reši da stvori čoveka pa uze neka govna što su bila tu i napravi Adama. Pa se reši da mu napravi i ženku jer jelte tako to ide te i nju sazda od te balege što se tu slučajno nađe. Ali ženka nije htela misionarca već je htela da kaubojiše i tu Adam reče "Nećeš kaubojisati!" i ode do Boga da se požali, ovaj nije bio lenj već protera kučku te uze da Adamu napravi novu ali balega bi suva jer Sunce je bilo prejako tog dana u Edenu. Onda se seti da je on svemoguć pa uze jedno rebro od Adama i napravi mu Evu, a dalje kako je išlo svi znamo valjda.

E sad sve bi to bilo nevažno da jedne srede Bog nije otišao do devetog kruga pakla jer je imao zakazanu partiju tablića sa Sotonom. Stiže ti on u odaje zveri kad ulete Sotona plačući i reče kako septička jama preljeva i kako on i njegovi đavli ne mogu više da izdrže sve te grešne idiote koji samo pristižu li pristižu.
Tu se Bog zamisli, jerbo već ima par milenijuma da svake srede piče tablića on i Sotona i nije mu bilo drago da se ta tradicija prekine. Prebaci se na Zemlju da osmotri kakva je situacija. Tu se fejspalmovao i reče "Adame jebo te otac blesavi, bolje da sam tebe ispudio nego Lilit".
Uvide svoju grešku pa se reši da je ispravi kako može i uze da pravi superženu, jer muškarci su zagovnjali do kraja a Lilit ga odjebala jer se posvetila jogi i aromaterapiji. Sad pošto su on u čkepi razumeo bolje no iko dade joj telo grčkih statua a kao glavno oružje dade joj Glas, da sa njime dovodi budale i stoku u red. Onda joj nadenu ime Stanojla, tu se Sotona umeša i reče da Stanojla nije više in nego da je bolje da bude Angela a Bog ne bi govedo te se složi sa svojim prijateljem i završi posao kako treba. Onda su otišli Kod Mira u Bogutovac na jagnjetinu i litar litar da proslave uspešan rad.

I tako je Angela Gossow stvorena.

Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.

Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.