Пибибибибип. Пибибибип. 6.15 АМ. Најслађи сан исечен. Пу! Немам снаге да мрзим оног ко ме тера да му сваког јутра у 7.15 долазим и помажем му да напредује и просперира. Ја живим за њега. Себи не могу ни бурек да купим јер је опет поскупео тако да ћу ићи гладан. Ма нисам гладан, не једе ми се. Имам за осмину, али нећу осмину из принципа, ако ја уопште имам принципе. Брже ћу стићи ако прескочим доручак.
Чекам педес' тројку. Маглетина, одвратно време. Крв ми се тешко успиње из пета до срца, па из срца до мозга. 194 јебена центиметра, дугачак је то пут, поготову ако чука још ради у ноћном режиму, споро, не чује се, пулс једва напипавам. Срце је то, не можеш да му кажеш: ''ајде буди се, лупај сместа и дижи притисак система на 120/80''. Неће то тако. Савијам главу ко постиђени ној и скраћујем висину. Иде црвена конзерва са Видиковца, најзад, само да седнем ко човек... Аууууу, пуна! Завидим псу који се завалио испод лимене клупице на станици и доводим у питање изреку: ''пасји живот''. Остављам га и улазим међ' своју врсту.
Лако сам се пробио до прозора јер ми је стомак улубљен и грађен сам као кишна глиста. Драго ми је да се мој газда не малтретира по градском превозу, крупан је човек, са својих двеста кила би тешко ушао на предња врата.
Загушљиво је. Организми који су око мене су јачи, навикнути на овакве ситуације. Отимају ми кисеоник. Лактају се, боре се за простор боље од мене. Њихова срца су утренирана, бију од раног јутра. Биће до мене, старо око тридесет и пет година, обележава територију продорним дахом. Јео је нешто топло, неку пљескавицу рекао бих. И остали бројеви су напунили желуце храном, чујем како им крче тела, прерађују храну, допремају енергију до главе, ногу, руку... Један, новопридошли, је зграбио ону шипку као мач, као да хоће да је ишчупа. Препустио сам му је. Рука му је била длакавија и јача од моје.
Тешко дишем. Навијам у себи да ова конзерва што пре стане како би ушао свеж ваздух, а када стане навијам да што пре крене како бих што пре стигао. Али где ја то идем? Већ сам изгубио орјентацију и поимање спољашње средине. Знам само да се налазим као у неком тунелу и примећујем како се непријатан осећај шири по мом телу. Хладна језа. Сужавам свест на пар особа око себе. Покушавам да кажем нешто једној жени, али немам глас. Она отвара уста, али ја ништа не чујем..............................

Опет онај лепи сан... Из спокојства ме буде шамари и ударци. Нисте ме довољно газили и притискали, па ме сада још и ударате? Отварам очи згажен, прљав, изударан. На поду сам. Придижем се и посматрам једну жену како окреће главу од мене и изговара: ''Наркоманчина!''.

Стижемо на Зелени венац. Коначно! Излазим и осећам лупање срца. Пробудило се. Бије у неком оштром ритму тако да ми пулсира месо испод ноктију. Добро је. Пробио ме и зној. Магла се диже. Биће леп дан. Стижем до зграде и пењем се на седми спрат јер не ради лифт. 7.13 АМ. Спреман сам да почнем.