Po svoj prilici, dve reči koje u tandemu putem interneta, prvenstveno Fejsbuka, prete da osvoje zemlju i od nje naprave svoju koloniju.
Sve češće su prisutne u nazivima raznih stranica, grupa, organizacija (Dnevna doza lepog, Dnevna doza ružnog, Dnevna doza hejta, Dnevna doza Noleta, Dnevna doza Đoleta, Dnevna doza kurca, Dnevna doza palca), a verovatno će u skorije vreme ući i u upotrebu pri svakodnevnom govoru.
- Dnevna dozo majke, da li postoji dnevna doza mogućnosti da ja danas dobijem svoju dnevnu dozu ručka?
- Dnevna dozo miloga mi čeda, dnevna doza one pijandure od tvog oca se još nije dovukla kući sa dnevne doze posla, jer je verovatno svratila negde na dnevnu dozu rakije, a treba da donese dnevnu dozu hleba, obavim mu s majkom dnevnu dozu seksualnog opštenja!
Oktobar 19., 2014. godina. Kada je sunce toga jutra pustilo svoje prve zupce sa istoka, kao po običaju, sletela sam na nos svom cimeru, poprilično propalom i ofucanom apsolventu pravnog fakulteta sa šesnaest ispita do kraja. Pošto u sobi nije bilo govana jer mu je skoro svraćala keva iz Velikog Šiljegovca i malo počistila, on mi je bio jedina alternativa. Kažu, studenti su govna. Kako sam mu svakog jutra tako pičila po glavi i po živcima, nije se više ni branio niti trudio da me ukoka. Da li zato što me je već gledao kao prijatelja, ili, pak, što posle godina i godina ubijanja ambicija više nije motivisan i spreman ni da se odbrani od jedne usrane muve koja mu se mota oko glave, to ne znam.
Probudio se konačno negde oko pola jedan. Sklonila sam se na metalnu šinu od kreveta, kako me ne bi mahinalno odalamio, dok je sa glavom još uvek na jastuku i zatvorenih očiju rukom tražio po stolu poslednju cigaretu iz paklice West-a i upaljač. Pripalio je i nakon pola minute otvorio oči. Dok je uvlačio dim po dim, zamišljeno je razgledao po sobi. Imam utisak kao da je tada, gledajući ambijent u kome obitava, razmišljao o svom životu i njegovom smislu. Smeće u jednom ćošku. Stolica sa odećom preko u drugom. U trećem njegov krevet i pored sto, prepun pikavaca i propalih tiketa na kojima je za po samo jedan gol mnogo puta omašio celu drugu tanzanijsku ligu. U četvrtom knjiga iz krivičnog procesnog prava, malo prašnjava i očigledno netaknuta već mesecima. Smem da se kladim da mu je kroz glavu tada prolazilo: ''Oj, živote, muvo govnaro...''.
Uzeo je telefon i čitao neke gluposti na internetu. Stigao neki vojvoda, na nekom ispovesti.com je neki lik napisao kako je spasio život Rambu u Vijetnamu, a da on to i ne zna, a oni mu ispod komentarisali kako je on jedna ljudska gromada i kako su retki takvi kao što je on. Između toga se sve vreme pojavljivao neki zalizani lik sa naočarima i spojenim vrhovima prstiju na rukama, koji je navodno krenuo svom snagom u reforme i borbu protiv korupcije i koji kaže da će nam uskoro svima biti bolje. Kurac bolje. S ovakvom omladinom, kao što je moj cimer, nikad ne može da nam bude bolje. Doduše, možda on nije ni kriv što je takav kakav jeste. Čemu on da se nada i da žuri? Da završi fakultet i proba da se zaposli i učini nešto dobro? Koji moj da ga završava, kada zna da će neki vlasnik pečenjare sa tri i po razreda osnovne škole da bude ministar, a on da raznosi pice, i to ako bude imao sreće. Kako on sa osnovnim studijama da bude konkurencija nekom slinavom doktoru nauka sa Megabend univerziteta. Nema od toga ništa. Dobro je njemu ovako.
Prekinula ga je poruka od devojke: Ovo više ovako ne ide. Ja se vraćam kući i ostajem tamo za stalno. Bilo je lepo dok je trajalo. Zbogom.
Nije se mnogo potresao, čini mi se. Valjda je i očekivao to. Ustao je, natuk'o neku staru Kappa trenerku i majicu Udruženja studenata prava, otišao do kupatila i izašao negde napolje.
Vratio se uveče oko pola dvanaest. Seo na krevet i buljio malo u tiket, dok nije promrmljao: ''Jebem ti Liverpul usrani'', zgužvao ga i bacio na sto. Ubrzo nakon toga je i zaspao.
Šta znam... Jebem mu mater, ponekad mi bude drago što sam muva govnara. Govana će uvek biti koliko hoćeš. Za mene krize nema.
Sranje limunada.
Kod nas, pravo Predsednika da pomiluje žensko čeljade po glavi, pre pogače i rakije.
Živa bila i velika porasla.
::njam-njam:: ::glok-glok::
Izraz opisuje ponašanje tokom snošaja ribe koja meša bolje od KAMAZ-ove betonke 150L, sa trofaznim motorom.
- Gde si ti na fudbalu danas?
- Brate, nećeš verovati kad ti ispričam.
- Verovatno neću. Ajde pričaj.
- Znaš onu plavu tetu, što sam se dopisivao sa njom, pokazivao sam ti?
Predložila susret juče, i to kod nje. Gospođa pravi obrtaje, kruni kukuruz za par minuta. Ceo klip, dok si rek'o ''Krkobabić''. Prebila ga na tri mesta, zavuk'o se, nema ga da izađe na beo dan od jutros. Nudio sam ga da piša nekoliko puta, ni da čuje.
- Aj ne laži! Lepo reče da ti neću verovati.
- Svega mi. Evo, pogledaj, ako hoćeš.
- Jepse. Pitaj je je l' ima neku drugaricu.
Pitanje upućeno insolventnom podstanaru, koji ima plaćeno do kraja aprila.
Drugo po rangu pile koje upravlja letom.
Lakše malo! Gde se zalećeš? Nije ono što si mislio, samo je naslov malo ''kurirski'', provokativan.
Zapravo, radi se o događaju koji se odvijao u liftu, od prizemlja do desetog sprata, a čiji smo akteri bili ja i jedna fina komšinica, malo starija. Tačnije, verovatno je rođena za vremena kraljevine. Uzgred, politički nezadovoljna. Sa malom penzijom.
Prizemlje (čekajući lift):
Ja: Dobar dan, gospođo.
Bakutaner: Šta kažeš?!
Ja: Kažem, dobar dan!
B: Šta se dereš, more? Nisam gluva. Dobar dan.
Ja: Izvinite, nisam misl...
B: Dobro de, ček da uđem prva, ja ću do potkrovlja.
U liftu:
B: Ti živiš u ovoj zgradi?
Ja: (sebi u bradu: Jok, radim u liftu, k'o onaj na Titaniku). Da, živim. Odnosno, stanujem ovde.
B: A vidim ja odmah da si prirvremeno, mnogo si mi fin nešto. A ovde nema finih. Kreni od prizemlja pa na gore, sve gore i gore.
Ja: Ne znam, zaista.
B: Naravno da ne znaš kad nisi proveo dvaes' godina u ovoj katakombi, temelj joj se ne poznavao, dabogda! Evo ovde na drugom je imao jedan što je mokrio u liftu svaki dan. Sreća pa je pobego u Austriju pre dve godine, inače je trebalo klozetsku šolju da ugrade. A dole na prizemlju živi ona kurva Jovanka. Pola zgrade i dan-danas ne govori zbog nje. Kažu da je Tito svraćao jedno vreme kod nje, ko ti mu ga zna. I za mog Ratomira, pokoj mu u duši, se pričalo da je svraćao, svraćao mu đavo u grob svaki dan dabogda.
Eeee... Dobar je bio Broz, samo ga žena ukopa. Čim se to Jovanka zove, ne mož' bit da valja. Kako se živelo za vreme Tita... Eeee... Jebale ga Jovanke.
Ja: Gospođo, ja izlazim ovde na desetom. Drago mi je da smo popričali. Doviđenja i prijatno.
B: Eeee... Dobar je bio Tito...
Dok sam išao hodnikom, prema vratima, sevnulo mi je kroz glavu ''Tito je bio đubre diktatorsko; Jeb'o me otac, kad živim na desetom spratu''.
Erotski priručnik za nestrpljive.
Mile Budala je bio moj najbolji drug.
Otkad znam za sebe, znam i za Mileta. Kuće su nam bile u istoj ulici, u kojoj smo ja i on, zajedno sa ostalim dečacima iz sela, naučili da igramo fudbal. Naravno, ja i Mile uvek na istoj strani. Zvali smo ga ''Mile Budala'' zato što je bio malo van brazde, pa bi često uradio nešto što predstavlja VIP propusnicu za Lazu Lazarevića. Da ti na grudvanju plasira po jednu u koju je stavio kamen i da ti raskrvari čelo, za njega je bilo sasvim korektno, jebo ga ćaća ludi! A samo zato da bi se malo smejao.
Kad smo već kod ćaće, pričao mi ćale, kad mi je već porasla mahovina ispod nosa, a Kinder jaja postala manje važna od sopstvenih i kad sam već naučio da ćutim, da je Miletov otac jednom otišao da ore njivu, a on mu or'o ženu, i to baš negde kad bi trebalo da je Mile skarabudžen.
Ali, bez obzira na činjenicu što je ćale možda i posejao, a ne samo or'o i što mi je Mile možda brat, ja sam njega oduvek tako gledao. I on mene isto. Bio je malo krupnije konstitucije od mene (čitaj: triput krupnije), pa me uvek branio od seoskih mangupa, a ja njemu delio savete i klepao ga kada god bi planirao da napravi neko sranje, a to se dešavalo često. Sećam se da je u sedmom razredu hteo da izmaže hemičarki stolicu govnima pre časa. Nekako sam ga sprečio da to uradi i time ga spasio izbacivanja iz škole, a hemičarku spasio poltronstva, tj. sedenja na dve stolice.
Hehe... Lud je bio Mile, jeb'o ga miš da ga jeb'o.
Završismo ja i on nekako osnovnu školu.
Bilo lepo matursko - malo igrali, malo pevali, malo štipkali drugarice... Divota. Mile se zaneo malo pa hteo da siluje Jovanu u WC-u, sreća pa sam naišao na vreme. A treb'o je, da vam pravo kažem. Mamila ga oduvek, vrcala mu repom, a ovamo se zajebavala sa njim. Kurva.
Ja otidoh u Palanku, u gimnaziju, Jovana isto, a on ostade u selu da pomaže ocu. Nije ga dao, kaže: Gde će on, ne ume on sam tamo, nije to za njega.
Naljutio se bio Mile, bežao od kuće, ali vratio se, šta će. Kad ogladni, bež' nazad, zna i on za toliko. Puštali su ga da dolazi kod mene u grad, da prošeta malo, da se zabavi. Mada, više je on dolazio zbog Jovane, nego zbog mene. Voleo je još kad smo bili mali i nikad je nije prežalio.
Krenula ona njega tad baš da navlači i zavlači. Pisala mu pisma, sve ono ukrašena i mirišljava, garantujem da je, čitajući ih, barem po jednom osemenio svaki grm u selu. Naivan on, veruje u romantične bajke.
A ona ih je imala koliko čovek može na prstima izbrojati. I to čovek iz Černobilja, sa pešesnajes' prstiju na svakoj ruci.
Spremio se Mile da je prosi. Budala, ej! Ukrao kući pare, došao u Palanku i kupio prsten. Nije mi se ni javio. Kupio i ružu i krenuo kod nje, hteo kobajagi da je iznenadi. Stigao do kuće i kroz prozor video kako mu je neko drugi prosi. U dupe mu je prosio.
To mi je rekao kada je, odmah posle toga, doleteo kod mene. Rekao mi je samo još i to da sam bio njegov najbolji prijatelj, jedini koji ga nikad nije izdao i posle toga je otrčao niz ulicu.
To ''bio'' koje mi je rekao je postalo razlogom da odmah otrčim za njim. Naravno, nisam ga stigao, brz je bio k'o struja, jebem ga luda.
Skočio s mosta. Ima od toga, evo, dvadeset i tri godine.
Bio je moj najbolji drug, Mile. Budala...
Služba specijalizovana za izdavanje pismenih potvrda da ste nezaposleni.
Tipičan primer nesporazuma između dve osobe različitog pola.
Ona vrišti jer želi da je pustiš, a ti misliš da je to od zadovoljstva.
