По свој прилици, две речи које у тандему путем интернета, првенствено Фејсбука, прете да освоје земљу и од ње направе своју колонију.

Све чешће су присутне у називима разних страница, група, организација (Дневна доза лепог, Дневна доза ружног, Дневна доза хејта, Дневна доза Нолета, Дневна доза Ђолета, Дневна доза курца, Дневна доза палца), а вероватно ће у скорије време ући и у употребу при свакодневном говору.

Октобар 19., 2014. година. Када је сунце тога јутра пустило своје прве зупце са истока, као по обичају, слетела сам на нос свом цимеру, поприлично пропалом и офуцаном апсолвенту правног факултета са шеснаест испита до краја. Пошто у соби није било гована јер му је скоро свраћала кева из Великог Шиљеговца и мало почистила, он ми је био једина алтернатива. Кажу, студенти су говна. Како сам му сваког јутра тако пичила по глави и по живцима, није се више ни бранио нити трудио да ме укока. Да ли зато што ме је већ гледао као пријатеља, или, пак, што после година и година убијања амбиција више није мотивисан и спреман ни да се одбрани од једне усране муве која му се мота око главе, то не знам.

Пробудио се коначно негде око пола један. Склонила сам се на металну шину од кревета, како ме не би махинално одаламио, док је са главом још увек на јастуку и затворених очију руком тражио по столу последњу цигарету из паклице West-а и упаљач. Припалио је и након пола минуте отворио очи. Док је увлачио дим по дим, замишљено је разгледао по соби. Имам утисак као да је тада, гледајући амбијент у коме обитава, размишљао о свом животу и његовом смислу. Смеће у једном ћошку. Столица са одећом преко у другом. У трећем његов кревет и поред сто, препун пикаваца и пропалих тикета на којима је за по само један гол много пута омашио целу другу танзанијску лигу. У четвртом књига из кривичног процесног права, мало прашњава и очигледно нетакнута већ месецима. Смем да се кладим да му је кроз главу тада пролазило: ''Ој, животе, муво говнаро...''.

Узео је телефон и читао неке глупости на интернету. Стигао неки војвода, на неком ispovesti.com је неки лик написао како је спасио живот Рамбу у Вијетнаму, а да он то и не зна, а они му испод коментарисали како је он једна људска громада и како су ретки такви као што је он. Између тога се све време појављивао неки зализани лик са наочарима и спојеним врховима прстију на рукама, који је наводно кренуо свом снагом у реформе и борбу против корупције и који каже да ће нам ускоро свима бити боље. Курац боље. С оваквом омладином, као што је мој цимер, никад не може да нам буде боље. Додуше, можда он није ни крив што је такав какав јесте. Чему он да се нада и да жури? Да заврши факултет и проба да се запосли и учини нешто добро? Који мој да га завршава, када зна да ће неки власник печењаре са три и по разреда основне школе да буде министар, а он да разноси пице, и то ако буде имао среће. Како он са основним студијама да буде конкуренција неком слинавом доктору наука са Мегабенд универзитета. Нема од тога ништа. Добро је њему овако.

Прекинула га је порука од девојке: Ово више овако не иде. Ја се враћам кући и остајем тамо за стално. Било је лепо док је трајало. Збогом.
Није се много потресао, чини ми се. Ваљда је и очекивао то. Устао је, натук'о неку стару Kappa тренерку и мајицу Удружења студената права, отишао до купатила и изашао негде напоље.

Вратио се увече око пола дванаест. Сео на кревет и буљио мало у тикет, док није промрмљао: ''Јебем ти Ливерпул усрани'', згужвао га и бацио на сто. Убрзо након тога је и заспао.

Шта знам... Јебем му матер, понекад ми буде драго што сам мува говнара. Гована ће увек бити колико хоћеш. За мене кризе нема.

Срање лимунада.

Код нас, право Председника да помилује женско чељаде по глави, пре погаче и ракије.

Израз описује понашање током сношаја рибе која меша боље од KAMAZ-ове бетонке 150L, са трофазним мотором.

Питање упућено инсолвентном подстанару, који има плаћено до краја априла.

Друго по рангу пиле које управља летом.

Лакше мало! Где се залећеш? Није оно што си мислио, само је наслов мало ''курирски'', провокативан.

Заправо, ради се о догађају који се одвијао у лифту, од приземља до десетог спрата, а чији смо актери били ја и једна фина комшиница, мало старија. Тачније, вероватно је рођена за времена краљевине. Узгред, политички незадовољна. Са малом пензијом.

Еротски приручник за нестрпљиве.

Миле Будала је био мој најбољи друг.

Откад знам за себе, знам и за Милета. Куће су нам биле у истој улици, у којој смо ја и он, заједно са осталим дечацима из села, научили да играмо фудбал. Наравно, ја и Миле увек на истој страни. Звали смо га ''Миле Будала'' зато што је био мало ван бразде, па би често урадио нешто што представља VIP пропусницу за Лазу Лазаревића. Да ти на грудвању пласира по једну у коју је ставио камен и да ти раскрвари чело, за њега је било сасвим коректно, јебо га ћаћа луди! А само зато да би се мало смејао.

Кад смо већ код ћаће, причао ми ћале, кад ми је већ порасла маховина испод носа, а Киндер јаја постала мање важна од сопствених и кад сам већ научио да ћутим, да је Милетов отац једном отишао да оре њиву, а он му ор'о жену, и то баш негде кад би требало да је Миле скарабуџен.

Али, без обзира на чињеницу што је ћале можда и посејао, а не само ор'о и што ми је Миле можда брат, ја сам њега одувек тако гледао. И он мене исто. Био је мало крупније конституције од мене (читај: трипут крупније), па ме увек бранио од сеоских мангупа, а ја њему делио савете и клепао га када год би планирао да направи неко срање, а то се дешавало често. Сећам се да је у седмом разреду хтео да измаже хемичарки столицу говнима пре часа. Некако сам га спречио да то уради и тиме га спасио избацивања из школе, а хемичарку спасио полтронства, тј. седења на две столице.
Хехе... Луд је био Миле, јеб'о га миш да га јеб'о.

Завршисмо ја и он некако основну школу.
Било лепо матурско - мало играли, мало певали, мало штипкали другарице... Дивота. Миле се занео мало па хтео да силује Јовану у WC-у, срећа па сам наишао на време. А треб'о је, да вам право кажем. Мамила га одувек, врцала му репом, а овамо се зајебавала са њим. Курва.

Ја отидох у Паланку, у гимназију, Јована исто, а он остаде у селу да помаже оцу. Није га дао, каже: Где ће он, не уме он сам тамо, није то за њега.
Наљутио се био Миле, бежао од куће, али вратио се, шта ће. Кад огладни, беж' назад, зна и он за толико. Пуштали су га да долази код мене у град, да прошета мало, да се забави. Мада, више је он долазио због Јоване, него због мене. Волео је још кад смо били мали и никад је није прежалио.

Кренула она њега тад баш да навлачи и завлачи. Писала му писма, све оно украшена и миришљава, гарантујем да је, читајући их, барем по једном осеменио сваки грм у селу. Наиван он, верује у романтичне бајке.
А она их је имала колико човек може на прстима избројати. И то човек из Чернобиља, са пешеснајес' прстију на свакој руци.

Спремио се Миле да је проси. Будала, еј! Украо кући паре, дошао у Паланку и купио прстен. Није ми се ни јавио. Купио и ружу и кренуо код ње, хтео кобајаги да је изненади. Стигао до куће и кроз прозор видео како му је неко други проси. У дупе му је просио.
То ми је рекао када је, одмах после тога, долетео код мене. Рекао ми је само још и то да сам био његов најбољи пријатељ, једини који га никад није издао и после тога је отрчао низ улицу.
То ''био'' које ми је рекао је постало разлогом да одмах отрчим за њим. Наравно, нисам га стигао, брз је био к'о струја, јебем га луда.

Скочио с моста. Има од тога, ево, двадесет и три године.

Био је мој најбољи друг, Миле. Будала...

Служба специјализована за издавање писмених потврда да сте незапослени.

Типичан пример неспоразума између две особе различитог пола.

Оно по чему можете разликовати близанце, у случају да личе један на другог као јаје на јаје.

Оличење доброте и поштења.

Такав би пре сам себи руку одсек'о него ли слагао, подметнуо или узео нешто туђе. Службену Лада Ниву вози као своју, а из предузећа није никад ни ролну тоалет папира понео кући, изузев онда када га следује уместо плате, у недостатку новчаних средстава.

Укратко, ходајућа правда.

Ултимативна, ненадјебива изјава која, када се изговори мења ствари, не из корена, већ много даље - из семена.
На ову изјаву Шешељ остаје без текста, Леа Киш престаје да се смеје, а шеик потписује Закон о забрани полигамије.

Иако је у последње време, поновним освајањем од стране Турака, делимично потиснута са нашег говорног подручја, далеко од тога да је изгубила оштрину и снагу аргумента.

Оном коме је упућена остаје само да се повинује суровој, до тада непознатој стварности и да се сложи са оним што је други саговорник наумио и рекао пре ове победничке реченице.

По свему судећи, главни принцип наших политичара у управљању државом.

Кад пекар гледа ''Варљиво лето '68.'', па уместо да замишља себе са Јагодинком као колегиницом, он се пита: ''Који ли тип брашна користе за хлеб, Т-400 или Т-500?'''.

Израз се користи када је неко апсолутно бескористан и непотребан у датим околностима а, неретко је његова појава штетна по тебе и твоје планове. Отприлике, као шибица када имате упаљач или жена на вратима собе када спавате љубавницу. Једном речју, вишак.

Настао је на основу чињенице да је ова врста апарата тврђа и издржљивија од чекића, Јевреја и Рушке Јакић заједно. Може да преживи све врсте природних и натприродних непогода, а да је постојала '41. године вероватно би нас Немци њоме гађали уместо бомбама па би, стога, гаранција на њу била потребна само уколико би у упутству за употребу писало да може да се користи и за закивање ексера или као камен за кацу са туршијом.

Реплика едиповца на добро нам познату псовку.

То лето било је као и свако друго лето – суво и топло. Маторци су се од врућине скривали испод шљиве на старом каучу и слушали севдах који је одзвањао са радија, а жеђ гасили пивом и лимунадом.

А ми… Ми смо радили све што иначе раде петнаестогодишњаци: возили бицикл, играли фудбал, купали се у реци, дркали… И, стално, а поготово током ове последње активности, ја сам размишљао о њој. Она је била мој сан – Лепа Мара, учитељева кћи.

Сањарио сам тако о њој. Једном је, док смо седели на обали реке, прошла бициклом. Окренула је главу, благо се осмехнула и наставила, а ми смо бленули у њу, к'о сељаци кад су први пут видели телевизор. Гледала је у мене, знам. Ветар дуну и подиже кратку лепршаву сукњу. Севнуше младе бутине, чини ми се, Сунце је мигавац наспрам те светлости која је за мене била прави извор живота. Видех и розе гаћице са ликом Мини Маус принтованим на десној страни. Знао сам да је тога дана производња семена у селу нагло порасла. Мада нико од њих није смео да ми каже, сви су они њу замишљали, aл' знали су да је моја и то су поштовали.

Једног дана, скупих храбрости и одлучих се на први корак. Све сам тако лепо био испланирао. ''Бићемо као Мики и Мини!'' Али, његово предузимање планираног дана осујетио је кафанџијин син који се појавио на бициклу код нас на реци. Он је био старији од нас. Седамнаест година је имао он! Благо се осмехујући подиже руку, а из ње се, као код инспектора службена легитимација, разложише розе гаћице са све курвом Мини на десној страни. ’’Видите шта сам узео Мари… хехе’’. Стави их у џеп, окрену педалу и затрпа нас прашином. Много гласова се зачуло тад, а мени је у глави вриштала тишина. Сви моји снови су се срушили. Престао сам да се дружим са свима још то мало времена док нисам отишао у град у гимназију.

Од тад је прошло много времена и пуно тога се издешавало: завршио сам гимназију, Слобу су скинули са власти, умрла моја баба, од туге за њом и деда. Али, ја и дан-данас верујем, да она није таква. Она је волела мене, а кулов је гаћице гарант скинуо са жице док су се сушиле. Чуо сам да је сама па, можда ми се јави. Ево, звони телефон! Можда је она. Идем.