Мајка радодајке, баба по оцу данашњој фуксетини. Жена лаког морала која се флинтала са немачким војницима по селима, и израз остао за сваку даду која се завлачи по шушмуљцима.

Jedina zdravstvena mana koju bi većina penzionera volela da ima.

Nesavitljiva i nepopustljiva. Otporna na tuđe udarce i uticaje. Imuna na unutrašnje, njoj suprotstavljene, podražaje, ukoliko se ikad jave.

Nositeljica (kroz život) i uspravljačica (iz blata zabluda) svoga ponosnog vlasnika, koji ne gubi bitke, ili ne priznaje poraze.

Oblikovana jednom zasvagda, uglavnom u mladosti, i to na jedini mogući i, naravno, najbolji način. Rok trajanja – doživotan, često i duže.

Dominantna, ako ne i jedina, karakterna crta bića kojeg je izbavila od zle i primitivne sudbine beskičmenjaka. Oslonac i spasilac njegov u svim pitanjima trivijalnog i egzistencijalnog, sa gvozdenim pršljenovima – kanonima, i toliko razvijenom moždinom, da je funkcija mozga („onog gore, navodno“) rudimentirala do atavizma.

Studentska kuhinja.