To je čovek srpskog porekla, uglavnom sa sela (ili iz Nemačke), koji gleda isključivo svoje potrebe ili ti narodski rečeno, gleda svoju guz'cu. Trudi se da spolja izgleda kao neki gospodin čovek ali on će u sebi uvek ostati Prosečan Srbenda, te se pak ne može razumeti njegovo čuđenje kada ga neki mesar u Dizeldorfu prepozna da je Srbin. U komunikaciji te obavezno zove sa prika, begi, bajo ili Miki iako zna tvoje ime. Ljubomoran je na sva tvoja dostignuća u životu i uvek gleda da ti napakosti, jer jelte, neka komšiji crkne krava. Grok. Da, takođe voli da 'rokće kada razgovara sa ljudima. Njegova velika ljubav je krmača Cveta koju 'rani koje kakvim drangulijama. Voli je više nego svog džukca Đekija koji mu je 4 puta spasio život. Obavezno mora da ima barem 120 kila na sto osamdes' santimetara jer on tim svojim prirodnim izgledom plaši određene protivnike. Dakle, svojom prirodnom građom je alfa-mužjak ili ti predator. Njegova ćela i šarmantan mrki pogled nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kad god pogađa neki posao, obavezno ga odbije ili prosto ne dođe, kako bi ostavio utisak da je izuzetno radan čovek. Njegov sin ima više radnog staža od njega. Izuzetno je sposoban da prevari i da umulja neki posao kad god to može. Jer kao što bi on rekao svom dragom sinu: ''Vidi sine, prevari svakog kad god možeš, jer od poštenja se nećeš 'leba najesti. Ko je meni šta dao u životu? Deder bre, nemo me zebavat''.

Kučka je savršena imitacija ljudskosti! Ovaj kao i svaki drugi oblik psihopatije teško je prepoznati ukoliko se ne pojavi situacija u kojoj kučka nužno ispoljava svoju prirodu! Jednako kao što je nemoguće utvrditi da li je neko levoruk ili desnoruk pre no mu se u više navrata baci lopta, tako je i sa situacijama u kojima kučka “objavljuje” sebe! Sve dotle kučku je nemoguće prepoznati jer njeni činovi stalno osciliraju tako da bolnica misli da je za zatvor, a zatvor misli da je za bolnicu! Sinonim za kučku je “bogomoljka” – ženka insekta koja nakon parenja pojede svog mužjaka! Na kratke ili duge staze maksima svake kučke je – “gotov pazar”! Kučka je neizrasla duša koja je tek napustila mentalni raj životinjskog carstva te zatečena u ljudskom organizmu poseduje spontanu faunsku nevinost koja neodoljivo podseća na duševnost (privrženost porodu npr. ili neodoljivost spontanosti niže logike koja na najmanju umišljenost ugroženosti reaguje u skladu sa automatizmom životinjskog carstva)! Kučka je tako u egzistencijalnoj izraslosti tek biološki robot – medijum prirode, suštinski nesposoban da druge zaštiti od sebe! Ukoliko oženite kučku budite sigurni da vas neće pozvati na piće nikad, niti vam samoinicijativno kupiti košulju da bi vas usrećila, osim ukoliko iza toga ne postoji skriveni motiv! Kučka živi od patnje i poniženja svejedno prolaznog ili stalnog partnera jer njena škrtost je pre svega emotivna, a zatim i materijalna! Kučka se tako manipulacijom održava u socijalnom ekvilibrijumu! Ukoliko ovakvim načinstvom ne uspeva da sakrije svoje bezmalo apsolutno egzistencionalno neznanje kučka sve gura “pod tepih”, ostaje “u pravu” ili odćuti svaki očigledni dokaz nekorisnosti i objektivne štete koju nanosi na ma kojoj životnoj ravni svojim činjenjima! Kučka ne razume da nije smešno ako se svi ne smeju! Ona može da se smeje i dok drugi plaču, jer njena faunska imitacija saosećajnosti ne doseže dalje od mirisa feromona! Težište svesti kučke je u zakonima i običajima krda, jer njen mental je osuđen na oponašanje, budući nesposoban da vlada sobom bez povoca socijalne uslovljenosti! Tako je kučki najviše u politici – stanju opažanja koje isključuje svaki oblik svesnosti! Kučkin krajnji domet “vertikalnosti” je ritualan i završava u najboljem slučaju sujeverjem i crkvenim obredima! Svaka logika dalja od “il’ je crno il’ je belo” iz stanja opažanja jedne kučke - nesumnjivo je “ludilo”! Kučka razume nežnost kao i svako ispoljenje prirode, ali dalje od ličnih prohteva razume samo ogoljenu silu koju joj može pružiti samo “džukela”! Kučka sve što je dobro uzima kao vazduh, a sve greške sakuplja u špil sa “adutima”! Lukavost je mudrost kučke! Kučku je nemoguće egzistencionalno opismeniti jer je svo njeno “znanje” – baratanje prikrivanjem neznanja! Kučku opismenjava jedino samo životno preobraženje putem retroaktivnosti, to jest objektivnim vrednovanjem onog što je izgubila blefirajući moć putem lukavstva! Tako kučka stiče mudrost onda kad je ne može više primeniti!

Skupina srednjoškolaca, wannabe budućih parlamentaraca i ostalih dupeta iz fotelja, koja bi da u 21. veku na velikom koncercu Staniše Hendriksa, cige koji vraški praši ’armoniku, sve nacije plaču zbog izrečenih ružnih reči komšinici Mici. Po njihovoj teoriji, *Sigurne kuće* su apsolutna nebuloza, jer je neko od njih lepo mogao da ode u kuću straha i kaže ljudima da bi trebalo da se vole i medjusobno uvažavaju. Ko se voli taj je kul.

Utešna rečenica, izgovorena iz sažaljenja, koju nam upućuje neko ko je prilikom našeg izlaganja, delovanja, primetio našu ziljavost, intelektualnu neefikasnost, nezrelost i ispodprosečnost...

Идем ти ја тако једном кроз шуму, кад одједном неко пиштање зачујем. Погледам боље шта је то, кад оно једна гуја пишти у процепу, ни тамо а ни овамо. Узмем грану, размакнем оно стење, гуја испузи, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син змијског цара, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Идем ја даље кроз шуму, преко потока прелазио, кад оно одједном у води нешто се шарени. Шта ли ће то бити, помислим ја, кад имам шта видети: дави се лептир, велики ко шака човечија. Ја се сажалих, пружих му грану, он се успуза уз њу, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син цара свих лептирова, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Изађем ти ја из шуме, кући се враћао, кад оно на пешачком прелазу угледам где стоји једна баба са ходаљком, не може пута прећи никако. Ја се сажалим, под руку је ухватим и преко пута преведем. Тада баба људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ми данас помогао. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам ћерка мајке свих баба, и моја мајка ће доћи да ти помогне.
Прође отад неколико година, на све те згоде ја сам био и заборавио, а звиждукао нисам никако, ни да се заборавим па да нешто засвирам, јер сам невесео био, нека беда дошла међу народ, порези и намети се накупили, ради и ради по цео дан, не можеш голу децу прехранити, а камо ли да за тебе нешто остане. Још ми жена умре од чуме некакве, деца ми осташе, а ја не знам шта ћу с њима. И једнога дана, због дуга банци, на добош кућу и све у кући ми ставе. Деца плачу, кажу: Тата, како ћемо ми сада? Ја им велим: Стрпите се, моји сироти, одох ја да питам мајку. Чудно ме гледаше, ал ућуташе.
И кренем ја у гору, а све у недрима стежем коноп што сам га кришом из штале изнео. Кад зађох довољно дубоко, извадим коноп, око гране га пребацим, омчу направим, и на врат је намакнем. Мрети се мора, па бог.
Тад се наједном сетим змије, бабе и лептир, па се од све муке мало и насмејах. Хајд да звизнем, рекох себи, па шта буде да буде, неће бити горе. Звизнух, кад оно са свих страна поврвеше змије, нагрнуше лептири и буљук баба око мене као да из земље искочи.
Проговори први цар свију змија: Шта је с тобом, човече, што то душу хоћеш да огрешиш, себи живот да одузмеш? Ако је због болести, ја ти могу помоћи. Има једна трава, оздравник се зове, очас ћу ти је донети, и сваку ће болест одагнати, ма колико тешка била. И здрав бићеш довека.
Проговори друга матер од свих баба: Шта је с тобом, човече, где ће ти душа, с враговима у казану да се кува? Него реци баби, ако си без неког драгог остао, зна баба чини свакојаке, да их изговориш у ноћи без месеца на раскршћу, и кост из мртвачевог гроба у реку да бациш, вратиће ти се у живот као од мајке рођен поново. И живећете срећно до краја живота.
Проговори трећи цар свих лептирова: Шта је с тобом, човече, душе не греши што ти је бог дао, него гледај како можеш да се спасаваш. Ако је због љубави, ја чудотворан цвет знам, убраћу ти га, па кад дунеш у њега, она ће ти дотрчати, и лудеће за тобом док вас смрт не растави.
Стадох па помислих: болестан јесам, ево кичма ме жига већ годину дана. Да сам без жене остао, остао сам, има томе, а деца мајке немају. Да у љубави среће немам, истина је и то, није после женине смрти ниједна за мене хтела. Ал није то што нуде они мени то што мени потребује. Све нешто мислих, али никако да смислим како невоље своје да се ратосиљам уз помоћ коју ми нуде ови чудни свати.
Почех: Чујте, браћо и сестре, бићу искрен. Нити здрав сам, нит у љубави среће имам, а и жена ми се недавно преставила. Него, на добош ми оде кућа због дуга банци, а новаца немам, посла немам, сиромах сам пуки, без игде ичега. Па ако бисте ми око тог кредита могли помоћи...

Погледаше све троје у мене, згледаше се између себе, па змијски цар проговори: Еј, несрећниче, кукала ти мајка, од свег зла, ти најгоре направи. Па слеп код очију свој живот упропасти. Па децу своју без крова остави. Еј, човече, где ти глава беше, и на шта си мислио?
Ја заплетох језиком: Узех кредит у швајцарцима... каматна стопа била повољна, франак стабилан, паритет евра и франка... рекоше да се неће мењати, грејс период три године... а добио и бесплатну картицу за петнес посто попуста у Темпу...
Згледаше се змија, лептир и баба, па ми овако једним гласом проговорише: Ех, бедни човече. Да си без здравља, љубави или кога милог остао, све бисмо ми теби повратили, и среће би имао, и да се цео живот веселиш. Ми дајемо оно што је нама од бога дано. А у ваше људске ствари ми не дирамо. Сад одосмо, а ти гледај шта ћеш, помоћи ти никако не можемо.
И нестадоше исто као што су се створили.
Држим сада рукама ову штрањку око врата, не знам шта ћу са њом. Ветар однекуд кренуо да дува ко да се помамио, па се грана мрда лево-десно. Камен ми се клизав под ногама клати, и никако да се смислим: море, да га избијем себи испод ногу, ил да скидам конопац са врата, па натраг у село. Чекам и чекам, ал некако