Kraj price. Pampur cak i za najnezaustavljivija usta. Teatralni spust svakog samozvanog zbijaca urnebesnih sala.

Уколико је "ти си ми екстра ортак, али..." уводна комбинација аперката и лоу кика, онда је "боље што си ми рекао" фаталити. Од бедема Калемегдана, преко биоскопа, паркова, рођендана и журки, па широм целе Србије, већина корпаја које су мушки примили завршава се овом реченицом. Реч је наравно о варијанти "ми се шетамо, ал' се не решетамо", другачије названој "он као мисли да она није провалила да се примио, а она се прави блесава".

Иако је ствар очигледнија од резултата парламентарних избора у земљама иза гвоздене завесе, девојка ће одиграти на шок-ефекат "не могу да верујем како Кирби добро усисава" карту, преузету са флајера из поштанског сандучета. Овим гестом избегава се "увек ми је било јасно, само ниси био у комбинацији" непријатна ситуација, након којег се разговор своди на нивелацију терена који се већ претворио у Газиместан после удара Османлија (ништа није било, и даље се чујемо и виђамо, али гаће не дам, бар не теби).

Када шеснаестогодишњи клинац, заслепљен појавом женске персоне која пред њим стоји, први пут покупи корпу која се завршава овим "хедшат у главу" финалним потезом, свечано улази у колотечину шаблонизованих, системских одбијања, праћеним "опет сам га испушио, одо' да се напијем" емо изјавама, која ће га пратити све док га једног лепог дана не усере. Девојка наравно излази као победник, јер увек је добро приписати у тефтер још једног џокеја који би радо узде прихватио, а и осигурава се бусија за будућност, уколико се испусте повољније прилике.