Isto kao što nausnice **nikako** nisu brkovi, tako ni bore smejalice ne mogu da se računaju u bore.

Eh, samozavaravanje moje, omiljeni ženski hobiju…

Tornado, vulkan, cunami... Katastrofe, prijatelju, katastrofe! A onda, dodaj na listu drugo ime najveće pošasti sredovečnog čoveka s dubljim džepom - nezaposlenu ljubavnicu… Jebeni snajper uperen tačno u novčanik žrtve! Vidi sad tornado? Pih… vetrić. Vulkan? Lek za potenc… ovaj, vatra iz kamina. A cunami… jebem li ga… ajde, neka bude pišanje uz vetar? Može.

Priča obično počinje ovako: Gospodinu se odavno ne diže redovno… potencijalna ljubavnica redovno slobodna za dizanje. Dok joj se suši mastilo na diplomi, ona, nezaposlena, ima vremena na pretek. A i magičnu formulu, oličenu u liku baš te sredovečne budale, da to vreme pretvori u novac. Iiiii… ljubavna igrarija može da počne. S njegove strane, ljubav prema njenoj dostupnosti, s njene, pogađate, ljubav prema zelembaćima.

Al’ ne lezi vraže. Nije ona sisala vesla. Neće na čelu ispisati cenu, da ispadne laka. Pustiće da je on odredi. A sloboda nema cenu, kažu pametni ljudi. Zato će dobiti stan u blizini njegove kancelarije, ručkove i večere uz Dom Perignon… letovanje i zimovanje… Dior, Gucci i jebeni Vuitton… i možda njegov levi bubreg, sa gratis šoderom, čisto jer joj se može… i jer gospodin na kraju, osim lošeg bubrega, nema više šta da ponudi. Sledi šut karta.

The end

A osiguranje, druškane, kao kod ovih drugih katastrofa, tu ne pomaže. Nema osiguranja za ludu glavu. Glave, tačnije…

Još jedna od samonametnutih ženskih obaveza, muka nad mukama... ili kako epski pesnici to kažu - muka pregolema. Za prosečnu ženu, četvrti jahač Apokalipse… pored ostalih tri - porođaja, depilacije i feniranja.

Sam proces šminkanja traje pet minuta - u savršenom svetu. U ovom stvarnom - jedno četrdeset. Za muškarca koji čeka - bezbroj misli o tome kako je pametnije mogao da iskoristi to vreme, plus tri načina na koja može dotičnu ženu da ubije. Ne bezbolno.

Elem, tri je ujutru i muškarac i žena su kod kuće. Muškarac ide u krevet. A žena (ne muškarci, nije to što dovikujete), gleda u ogledalu karakondžulu u koju se pretvorila.

Maskara do brade, puder polu-nestao, karmin pojeden… shvatate poentu. U glavi se vodi ljuta borba. Opcija jedan - Dopustiti jastučnici da odradi posao za koji nije napravljena, otpevati krevetu “Otvori mi svoja vrata”… I mrzeti sebe ujutru. Opcija dva – Preživeti najdosadnijih, najtežih deset minuta, skinuti miks šminke pretvorene u masu nemoguću za identifikovati, i leći u krevet mirne savesti.

A znate, i nama se jebeno spava nakon ^*dva vinjaka* i 5 sati na 15 centimetara. (štikle, momci, štikle... znamo da svi vi imate u gaćama minimum osamnaest.)

^*nakon tri vinjaka i više, skidanje šminke je najmanji problem*

Muškarci koji ne jure baš za svakom suknjom.

To ti je kad ne znaš više da l’ si pošo, il’ si došo… ma šta to, ne znaš ni gde se nalaziš!
Opasna boleština. Gađa direkt u glavu… Gubiš se… Moj deda Milenko je izgubio kosu pre nego je u vojsku pošao. I šta će Srbiji ratna mornarica kada nema more?

A mi idemo na more krajem avgusta… prošle godine. Jeste, prošle godine smo vodili decu u McDonald's, dva dana je red za wc bio ko na autobuskoj stanici. I ja ti ne volim autobuse. Truckaju i ne mož’ da pišaš kad ti se hoće. A ja hoću bajadere i princes krofne, sa belim filom… i on ti mene isfiluje po faci, a ja ne volEm da gutam.

A sad gutam tablete. Neke šarene. Klovnovi imaju šarenu kosu. Mrzim cirkus. Beše cirkus od žurke na Markovom osamnaestom. Osamnaest apostola ima Hristos. Ili beše dvanaest…

I tako ti je to bilo kod Mićka na slavi…

Za razliku od fine dečice rumenih obraščića, ovo su ti pravi antihristi i delikventi. Inate se, bale i non-stop pište. Ko da ih je Satana lično pravio, i to za vreme posta.

Rođeni da ljudima žderu džigericu i piju krv. Ma gori od svetlucavih vampira.

Igraju fudbal, navodno, pa sve kao slučajno loptom lome gladiole komšinicama, redovno mlate malog punačkog dečaka sa cvidžama, ne jedu boraniju, puše grisine… a ako im roditelji ( ili bilo ko, zapravo ) ne ispune neku želju, vrište ko Maja Nikolić kada zaglavi štiklu među tarabama.

Onda dođe srednja škola, drmne ih pubertet, pa krenu da vilene po kraju. Kradu ocu auto a kevi nakit, piju drozu rekreativno i budu odlični jer im je tata direktor banke.

Čoveku prosto dođe da uzme lanac od 15 cola i veže te napasti za hrast u sred šume, pa neka ih kurjaci izjedanjem prevaspitavaju.

^*****nijedan balavac nije povređen tokom pisanja ove definicije*

Lažna biografija čovečanstva.

Malko bezobraznije reklame za omekšivač, smeštene u “Female Friendly” odeljku na svakom poštenom porno sajtu.

Ogroman krevet, bele posteljine, sve belo i čisto… oni se vole. On je dečko uspešan, završio fakultet u roku. Ona je devojka iz poštene kuće, stidi se i rumeni, skreće pogled i bleskasto se smeška.

Sveće trepere dok je on hrani večerom koju je sam spremio, sklanja joj zalutali pramen kose s lica i gladi joj stomak odakle će za devet meseci, uz Božiji blagoslov, da izađe njegov sin prvenac.

Ta muzika što se čuje u pozadini, to zapravo anđelčići pevaju od sreće što su se oni tog jutra venčali u crkvi kako Bog zapoveda.

Jer režiseri pornića su umetnici. Oni poznaju sve tajne ženskog srca. Znaju da su sve žene naivne, da veruju u ljubav na prvi pogled i u predizborna obećanja političara. I znaju da su ove ljigavštine sve što im je potrebno da ih dovede do orgazma.

Piće (dva, tri ili pet…) kojim se devojkama zamazuju oči i usporavaju moždane vijuge a samim tim i olakšava prolaz do njihovog međunožja.

Klopa, ili vrhunski spremljena ili otrovna. Ili i jedno i drugo.

Tužna priča, bogami, jeste. Evo, drhtavim rukama palim cigaretu i brišem suzice da mi ne kvase opanke. A tek što me kurac zabole…

I sve to što mi pričaš je istina, i ja ti bespogovorno verujem, i molim te da prestaneš da sereš dok nisi dobio mokrom čarapom preko očiju.

On je kul. Nosi šuškave trenerice koje mu je kupila mama, i kopiju Rej Ban naočara koje je jednom maznuo kod Kineza. Puši Davidoff u javnosti, kod kuće ništa, ne da mu tata. Omiljeni filmovi su mu Kum jedan, dva i tri… jer je čuo da su glavni akteri neki mafijasi. Fali mu leva trojka i ima ožiljak iznad oka, pao je dok je usisavao stan.

U kafiću sedi u ćošku, pored zida, da mu se neko ne prikrade s leđa. Pije mafijato, jer to njemu, kao mafijasu, jedino i priliči da pije.

Pesma kakva se piše samo jednom, a pogađa svakoga. Starijima tera suze na oči sećajući ih na davno minule trenutke, a mladima jer osećaju da im predskazuje ono što ih čeka.

Lete pare, koje ne znamo odakle nam i suze koje se čine neiscrpnim, kada zasvira baš TA pesma. Naša. Lomi se čaša o čelu a glava o stolu, grli se sa zakletim neprijateljem, umire se i rađa. Traži se još jedna tura, a onda i još jedna. Psuje se i blagosilja, smeje i plače…

I sva ta moć stala samo u tri strofe i dva refrena. I u magiji koju stvara tročlana grupa svirača, jednako pijana kao i grupica pijanaca za stolom u ćošku.

Sakriti novac među stranicama rečnika. A onda ga fino vratiti na policu pored ostalih knjiga kupljenih na metar.

Cura koja je za pet minuta spremna za četiri osobe.

Mrndža li mrndža. Slava, rođendan… njemu nebitno, važno da se ručka, još bolje ako je na tuđ račun. Jednom rukom sa ovala hranu prebacuje na tanjir, a drugom sa tanjira pravo u usta. Uglavnom u isto vreme. Kažu ljudi, lakše ga oblačiti nego hraniti.

Bilo kako bilo, tanjir ispred njega ne sme da je prazan. Čisto da se ne uvredi domaćica, kojoj s vremena na vreme uputi kompliment u vidu glasnog podriga.

Malo, malo pa ljudi bacaju pogled na pod iza njega, saksiju filadendrona ili šta god drugo da se tamo nalazi. Sve im se čini, brzina kojom guta je nerealna, isto tako bi mogla hrana da završava i u saksiji. Ali ne, klopa u dodiru sa fluoroantimonskom kiselinom u njegovom želucu samo kaže “puf” i nestane, ko i crvena u rukama tinejdžera.

Tipična izelica, šta ćes. Malo od ćevapčića, malo salata, pa predjelo koje nije dozvolio da se skloni, pa pečenje… i jagnjeće i praseće… ruska salatica, naravno… pljeke, pa ponovo čorbica… i sve tako u krug. Sa bojnog polja se on ne povlači. Ponekad onako, punih usta, promumla u znak odobravanja ljudima za stolom ili mahne rukom, da se zna da se ne slaže sa nečijom kontatacijom… i naravno i dalje guta.

Ne mešajte ga sa hedonistom, sladokuscem… nije on od te vrste. I da karton papir namažete lož uljem, jednako halapljivo i brzo bi to nestalo u toj jami bez dna, kod drugih ljudi poznatijoj kao ždrelo.

A kolači? Pa gde bez trista sorta, ne brukaju se ove naše domaćice. A svaki će on da proba, da bi na kraju, onako prstiju umazanih od čokolade, pitao gde je torta.

Kurči se. Izigrava facu i zapodeva kavgu.

Misli da je neko mudo a zapravo nije ni go kurac. U ogledalu vidi sebe kao čoveka veličine trokrilnog šifonjera, u stvari mu samo kompleksi krive odraz u istom. Ni to, što je u životu popio više batina nego vode, nije ga nateralo da malo preispita sebe.

Prosto i jednostavno, moli da dobije po tintari. A šta će na planinu bez opreme? Što bre čačka mečku sa prstom u oko?

Ni tamo, ni ‘vamo. Ni lud, ni normalan. Večiti balanser na žici između društveno prihvatljivog i šuntavog. Od majke nasledio miroljubivu narav, od oca zajebantsku prirodu. Za fiks ideje je zaslužan sam.

Zašto ne nenormalan? Pa ne možete takvu osobu, pogotovo ako vam je draga, nazvati ludom. Na kraju, nikada mu nije namera da bilo koga uvredi. On samo neopozivo sluša svoj unutrašnji glas koji mu šapuće da je život igra, poštuje taj impuls da bude drugačiji. Takva je njegova priroda.

Još kao klinac je od novčanica iz očevog novčanika pravio avione i bacao ih sa vrha zgrade, a u par navrata i krao dedinog Tomosa ne bi li ga noću vozio po livadama uz ratnički poklič. Zbog toga ga nećete zvati kada vam treba pomoć u krečenju kuće, cepanju drva... ali je taj zajebant na svakoj proslavi rado viđen gost.

Maštovit narod. Smislio prikladnu kletvu za sve i za svakoga. Neke smešne, zanimljive… neke jezive. Svejedno, nimalo prijatne.

Dabogda ti sin zeta u kuću doveo.
Dabogda ti se u kući sve osušilo osim veša.
Dabogda ti žena bila harmonikaš, pa ceo život igrao kako ti ona svirala.
Dabogda ti isključili struju pre "Esmeralde".
Dabogda ti živci igrali kao Nedeljko Bajić Baja.

A onda čuješ ovo.

Dabogda sto problema imao.

Kletva misliš, nemaštovita, ali kletva. Spremaš se da opsuješ a ni ne pomišljaš da se iza gadne površine ponekad kriju i mudrost a i lepa želja. Daleko je ovo od kletve...

Uspeo u životu. Ostale ostavio u prašini, postideo ih, a u isto vreme i zadivio.
Objasnio. Izdominirao. Nenadjebiv i nenadmašan. Majstor nad majstorima.
Bogotac.

E sad… da li je taj neko doneo babi na uvid diplomu medicinskog fakulteta a u isto vreme je ubedio da nije gladan, napravio ženi trojke a ljubavnici blizance, jednu jebo a druga mu u isto vreme pušila, okupao se Dove gelom za tuširanje a koža mu ostala gruba, muška… razlog je nebitan. Važno da je u nečijim očima on velikan, uvršćen u legende. Da je postigao nešto o čemu drugi samo sanjaju. Da je dao povod da se za njim čuje “To je taj. To je onaj što je uz visok bagrem jelu nadvisio.”.