Lola koji živi dvostruki život, normalno kad je ljubav u pitanju. U kombinacijama devojka-devojka, žena-devojka a neretko i žena-žena. Istina, za poslednju kombinaciju treba imati malo više para. Dosta više zapravo ali je moguća. Odma da kažem da pare nisu presudne ovakvom čoveku. Mora da se rodi za to i da bude igrač. Ni jedna kombinacija ne sme da trpi ili da bude zapostavljena, deca pogotovo ako ih ima naravno.
Ako se uhvatiš u kolo sve mora da se postigne ili je bolje da se ne počinje sa ovim izazovom, nije naivno. Rizik je preveliki, kockaš se sa porodicom i svaki minut si u opasnosti da ti greškom zazvoni telefon ili stigne poruka i sve izgubiš i ostaneš sam ko pustinjak. Može se izvući neko poređenje sa drogom, kad jednom počneš kraja nema a osećaj je jebeno dobar.
Ovo nije ispravno da se razumemo, treba voleti i biti veran jednoj osobi ceo život i nikako ne pokušavajte kod kuće nešto od gore navedenog.

Kita među sisama.
Izaz formulisan u drugo vreme i sa sasvim drugim značenjem, ali eto - upotrebljiv i u ovim šugavim vremenima.

*Znao sam tog lika, Radovan se zvao,
dok ga maler ne strefi za sud nije znao,
organima reda prijavi ga Dana,
da l' je palo silovanje, to ne zna ni sama.
Kako se to zbilo, otprilike je jasno
slovo zakona moralo se primeniti časno.
Radovanu verovati il' pak možda dami
kao da ste porotnik , odluč’te se sami:*

Zapiše se jedne noći moj ujka Voja, u selu poznatiji kao Voja Čokanj i njegov komša Radovan. Grle se, ljube, a kako se i muzika odavno spakovala, bili su dovoljni sami sebi, svako sa svojim repertoarom - u isto vreme. To ih nije sprečavalo da pesnicama tamburaju po šanku toliko divljački da je u nekim momentima zvučalo kao da tenkovi prolaze kroz centar Ripnja. Priseti se ujka Voja u jednom momentu svoje harmonike iz vremena dok su još kao mladići trupali u Abraševiću, pa onako razgaljeno ubiven zamoli Rašu da trkne do njegove kuće i donese je, da malo razvesele i sebe i ovog nesrećnog Mirka kelnera. Reče mu da je harmonika ispod kreveta u spavaćoj sobi, ali da bude tih i ne budi ujna Danu.

Elem, Radovan se ušunja u kuću i po mrklom mraku dopuza nekako do sobe. Kao bez mozga, privučen ujednačenim disanjem moje usnule ujna Dane zavuče ruku pod jorgan umesto pod krevet, pribi se uz nju i poče da iskorišćava ono šta je bilo na izvol'te. Ujna se u polusnu malo promeškolji i obeguzke prihvati ponuđeno. E, sad, Radovanu odjednom dođe iz dupeta u glavu, nabrzaka obavi posao, pokupi gaće i harmoniku i dokombelja se nekako do kafane gde je ujka Voji zajapuren objašnjavao što ga nema tol'ko dugo...te dok je potrefio kuću, te dok se ušunjao, te dok je napipao harmoniku...prođe ih volja za sviranjem. Ranom zorom dovuče se moj ujka do kuće, zatiče budnu ujnu koja nije imala dovoljno reči hvale za noćašnji poduhvat svog muža, a ovaj kada je ukapirao samo što ga šlog nije strefio. Kud će šta će, ujna pravo u policiju da prijavi slučaj.

Pa kaže:
*Šta sa ovim slučajem pitaše se sudije,
sama mu se podala - silovanje nije.
Opet, žena tužila, valjda nije luda,
šta god da se presudi, treba imat muda.
Šta god da se odluči popušiće kuru,
zato slučaj rešiše – Prosledit’ Strazburu.*

*Definicija je napisana za takmičenje "Lovačke priče"*

Bogotac među psovkama. Nije za svakoga, pošto vrlo često ume da se obije o glavu. Da bi je koristio moraš da budeš izvorni preldžija, gazda u kući inače si najebo.

Sve savremeniji i međ' izdavačima sve češći sinonim za *knjige*. Logika čitave stvari se, pretpostavljam, krije u činjenici da jednom prosečnom čitaocu danas po završetku čitanja rendom romana po izboru, najčešće samo *naslov* i ostaje u glavi, eventualno *dizajn korica*.

I nije neko čudo, obzirom na to ***šta*** se (sve) štampa...

Došlo vrijeme da gomila čelika i aluminijuma postane predmet obožavanja. Zašto da ne? Ljudi obožavaju i upaljače, skrve gomilu para na nešto što može stati u džep i proizvodi vatru. Korisno. Koliko i šibice svakako. Doduše šibice niko ne obožava. Licemjeri.

Elem, sve bi to bilo okej (slijepcima), da ljudi ne obožavaju gomilu čelika i aluminijuma proizvedenu u Njemačkoj. Štutgartu, Minhenu, Švajnštangeru, gdje li već ne. Može biti da su im đedovi i babe obožavali njemačke tenkove i one smiješne motore sa prikolicom, koje smo gledali u partizanskim filmovima. Prle i Tihi, kome su oni bre prodavali te priče o ređanju Njemaca automatima. Jugosloveni, stvarno ste bili naivni. Doduše nismo ni mi bolji. Nama priču prodaje Švarcineger. Švabo.

Njemci kad naprave rat i auto to bude svjetski. Svaka čast autoru ove rečenice. Ne treba ga mrzjeti. Ili možda treba. Ako je naš čovjek. Ako nije, treba mrzjeti onoga ko je preveo i približio zaludnom balkanskom narodu. Čovječe, voliš auto koje je napravio tamo neki kobasičar Hans, čiji je deda jurio tvog dedu bajonetom kroz voćnjak, dok je ovaj pokušavao da napravi tvog tatu Radivoja komšinici Stani. Strašno.

Zašto ne voliš neki drugi auto? Francuze naprimer? Oni imaju lijepa kola. Pežoe, Renoe, Citroene... Čak im i imena zvuče simpatično. Fin narod ti Francuzi. Doduše malo me nervira taj njihov govor. Nekako je nemužavan. Pederski, rekao bi moj stari. Svi ti članovi NATO saveza si pederi. Oni nas da gađaju bombom jeb'o ih otac. Slali su nam bombe a sad bi da nam šalju auta. E nećeš majčin sine. Od vas ništa dobro ne mož' da potekne. Eto vam vaša kilava auta, jebite se u njima, po mogućnosti muško s muškim kad ste već degenerisan narod. I to ti oćeš da voliš? Auta koja prave homoseksualci?

Pusti bre Bemvee i Mercedese, to bre duše nema, to je hladno ko noga u leša. Auto biraj u toplijim predjelima. Eto Talijan. Veseo narod, ima dušu. I auta su im takva. To bre igra na putu. To se vozi sa osmijehom. Doduše, od tih Italijana me ponekad smijeh uhvati. Dobro, ne samo ponekad. Bolje reći uglavnom. Ili stalno, šta bre ublažavam. De će bre kilavi Italijan da napravi vozilo? Pa oni ni u ratu nisu mogli da prismrde pobjedi. Mjesto da juri mog đeda Marinka da ga okači na trgu, što šuruje s četnicima, on jurio moju babu Stamenu da joj se zavuče međ noge. I onda me pitaju što ja danas volim tjestenine. Moram. I mrzim što ih volim. Sačuvaj me bože rata i Fijata, reče neko pametniji od mene. Ili zaludniji. Morao je biti zaludan kad je smislio takvu glupost.

Demokratija ne dolazi u Poršeu. Nju donosi Dženeral Motors. Amerikanac. Šta? Mislio si da dolazi u Ladi? Žalim te. Niva može da donese samo bol u leđima ako sjediš pozadi. Šta su bre oni mislili kad su je pravili? Da ću djecu da vozim u školu sa njom, pa ostavili prostora pozadi samo za klince. Jes, da im se smije učiteljica. Mada, kad bolje razmislim i američka auta su govna. A oni koji ih vole su domaći izdajnici. Idi u Avganistan pa voli američka kola.

Japance i ostalu žute proizvođače pokretnih kontejnera ne bih komentarisao. Stara poslovica kaže ''kakvi su ti pornići, takva ti je i autoindustrija''. Japanski pornići hm...

Kupujte Zastavina vozila! Domaće mile, pomozi napaćenoj državi. Pljuni par iljada za tog jebenog Fijata i napuni državnu kasu! Fijata? Italijana? Ma kakvi. Bolje Njemca da uzmeš nego Zastavu. Doveli su fašiste da nam prave vozila u kojima će se voziti naša djeca. A i kad nije bilo njih, pravili su ih po Fijatovom modelu. Fijat je govno. Jugo je Fijatov proizvod. Jugo je govno. Kako možeš da voliš govno?

Jedan savjet. Nemoj da si stereotipan kad biraš vozilo. Ljudi sa stereotipima su goveda. Mrzim ih. Oviha dana nisam najbolji ni sa samim sobom.

Kad malo bolje razmislim, ne treba osuđivati ljubitelje njemačkih vozila. Ljubitelji svih vrsta vozila su govna. Idi pješke, kako Bog miluje. Nije ti se ni đed vozio, šta imaš i ti.
Popih neki dan prijavu za nepropuštanje pješaka na semaforu. Pa majku mu jebem što ne sjedi kući? Šta bre ima da se šetka ulicom kuda idu kola?
Pješaci su govna.

Kako ih samo ne podnosim...

Sad će neko da pita: "Zašto mrziš pilote, hajlenderu, dedžgo?" Ne mrzim ih, naprotiv. Čak sam oduvijek sanjao da letim (samo mi je nedostajao avion) ali ovde nije riječ o njima. Radi se o ljudima koji se deklarativno razumiju apsolutno u **sve**, ali bez ikakvog realnog pokrića za svoju *stručnost*.

Jedan takav je dobio par odličnih ocjena tokom školovanja - reći će vam da je bio kapacitet kakav se više ne rađa. Zna da napravi tabelu u vordu - on je haker, vođa Anonimusa. Dao je gol za lokalni klub - bio je veći talenat i od Piksija i od Mijata zajedno. Kibernetika? Da. Mehanika? Svakako. Ekonomija? U malom prstu. Politika? Na pravom ste mjestu. Završio je on fakultet opšteg smjera, onaj kafanski - bez diplome, naravno.

Ne bi bilo toliko strašno kad bi se dotični zaustavio samo na laprdanju. Ma, kakvi! I uradiće ono za šta se predstavlja kao stručnjak i poznavalac iako se u to razumije k'o Marica u kriv... ekser, na opštu žalost svih prisutnih. Ogromno samopouzdanje crpi direktno iz neznanja. Nevjerovatno, zar ne?

Desetobojci su najbolji sportisti sveta, napisaće prosečni komentator sportskih vesti na sajtu HRT 3. Desetoboj je najzahtevnija atletska, pa čak i sportska disciplina, kazaće Duško Korać. Desetobojac je ljudina, najsvestraniji sportista, primetiće prosečni poznavalac sporta. Desetobojac je atletičar kojeg su bacači kugle šurili u plinaru proletos na pripremama u Baru. :zvučni efekat: Ček', šta?!?

"Mama, mama, hoću da budem sprinter", bile su reči koje su navele kevu da ubedi ćaleta da ga povede na najbliži stadion sa atletskom stazom. Razočaravajuće informacije od strane trenera su se nizale kao na traci. Brz je, ali ima i bržih. Fino skače, ali ga malo jebu teške kosti. Solidan je u bacanjima, ali ima male šake i uska ramena. Prepone? Izgleda da je nešto ostavio na preponama prvi put kad je probao da ih preskoči.

Ali je zato bio uporan, jebi ga. Postao je desetobojac. Obična nabildovana vreća od deset porcija proseka spakovanih u jednu celinu, koju će ljudi radi reda da štuju, iako ih u suštini zabole za neki tamo desetoboj, jer gledaće s familijom Jusu Bolta i Darju Klišinu.

Upornost upravo i jeste osobina koja će mu najviše trebati za zvanična takmičenja, dok trči, skače, baca kojekakve naprave, preskače prepone, ispušta dušu na nos i sve to u čitava dva dana, neprekidno, dok onaj sprinter, na čijem je mestu u startu želeo da bude, već uveliko odmara od svoje trke na kojoj se nije ni oznojio, češe muda na tribinama i uživa u društvu ruskih i ukrajinskih skakačica s motkom.

Treninzi su mu tek frustrirajući, perfektni za izgradnju luzerskog mentaliteta. Gadan je to trip. Odeš malo da trčiš, najsporiji si. Prebaciš se kod "daljaša", a svi skaču više od tebe. Bacaš kuglu, a ona se i ne dokotrlja tamo gde su ostali ostavili prvi trag. Manjak samopouzdanja prouzrokuje i manjak testosterona, što je uzročnik plot tvista iz prvog pasusa. I bacači kugle ga nisu posedovali zato što su homo, nego zato što mogu.

Da rezimiramo, desetobojac je lik koji nije dovoljno dobar ni u jednoj disciplini u kojoj se okušao, ali mu je bilo teško da to prizna i pređe na vreme na skvoš, ili tako neki kurac. Najbolji sportista dupe moje!

Престанак устручавања.

По неком неписаном правилу кажу да сваки мушкарац има само две жеље:
-Да добије возачку дозволу
-Да му је врате ако му је којим случајем одузму
Али проклети здравствени преглед је ноћна мора коју је неопходно одсањати до краја и представља спону између човека и возачке дозволе. И сваки пут је исто.
Одеш савршено здрав, имаш око соколово попут сопствене жене кад са 15 метара види црну женску длаку на црном сакоу, мирноћу неурохирурга и крвни притисак новорођенчета. Али чим болничарка на пријему каже колико коштају та четири мрљава печата падне ти мрак на очи; руке ти се тресу као шејкер у скупштинском ресторану а притисак скочи као цена нафтних деривата после избора.

Архаични сленг за одевни предмет који носимо ако смо госпођа с ондулацијом дебела као шифоњер. Изведеница од јакне али је кулија од јакне пошто је уствари хаљина али није хаљина јер је скројена тако што се узме нека тканина типа велур, исеку се два метра квадратна понаособ и онда се то зашије једно за друго са рупама за руке, познатијим као миш-рукави и рупом за главу на коју се окачи нека шустикла, познатије као крагница. Нарочит ефекат се постиже нараменицама које огромну недефисиану масу упристојавају ћошковима и заиста је и претварају у шифоњер. Суштина кулијакне је у томе да свеобухвати сву ту масу, као и да сакрије грбину од сала што виси с леђа и испод мишки. Маскирни ефекат се најбоље постиже шареним дезенима божура, мушкатле и трешњиног цвета. Купује се у продавницама у друштвеној својини званим "Трикотажа" или "Мода". Кулијакна је насушни реквизит у прелазној фази живота из жене у забрађену бабу у зепицама.

Хипотетички гледано, може да се деси сваком нашем потомку.

Рецимо да си кобјашњавао дефкама, постовао на различитим форумима, објављивао на нету под разним псеудонимима, али без веће пажње шире јавности. Био си несхваћен, ако ме разумеш. И онда ти истекло време, отегао си папке, представио се. Нико са нета не зна ни ко си, ни да си покојни, твој провајдер се убрзо угасио, а и све IP адресе су пребачене на IPv6 формат. Затире ти се сваки виртуелни траг. Што си био - био си.

PK

Period u životu jedne žene. Ne mogu ti tačno reći kad počinje, ni koliko traje, ali se da prepoznati po načinu na koji hoda. Završava se sa pojavom prvih hemoroida.

Vidio si je, prošao pored nje i umalo da joj dobaciš "Vrati konju glavu!". Onda si se okrenuo. I zviznuo. Njena ljepota nije primarna. Nije ni sekundarna jer je - nema, ali toj ženi pozadina cvjeta u punom jeku i svjesna je toga. Ima hod kao da je žulja nešto. Ne govori mnogo jer je glupa k'o kurac, a i nema potrebe. Dovoljno je da ćuti i da se okrene. I da ti kroz glavu, dok radiš radnju, prolaze Eva Mendez, Dženifer Lopez, Bijons, Vera Matović...

Ako si je ubrao u cvajtu, dok je nesebično širila butke ispred tebe, ako si bio onaj koji je uspio doći na red, dok su mnogi iza tebe strpljivo čekali - pa, čestitam, čovječe! Ne treba ni kesa da joj se stavlja na glavu, dok joj ti s leđa rascvjetavaš pupoljak.

Ne treba kesa? NE TREBA KESA??? Kakav danak neiskustvu...

Сурово атерирање једне фантазије.
Почело је као у сну. Лепом сну, са цвећем и сладолед-тортама, не кошмару у којем ти зомби транжира лобању или те комшија јури да му будеш жирант.

Она, лепотиња једна, али пре свега податна крупњикава женка, навалентна нимфоманка, којој је страст друго име, а датив једини падеж. Поглед ти магли енормна количина дима и удео алкохола у крви, али видиш и даље добро, на крају шанка. Хаљина са голим леђима, на њима истетовирана преслава, струк ломљив попут кинеског трансформерса, а коса... Већ у мислима плетеш жуте кике и претвараш их у узде, хваташ их и затежеш закачен печурком у њен порт.

Тражиш дупли влахов од разроког шанкера, а он окреће главу лево-десно, јер је бугар. Прилазиш јој, сама је и нема разлога да оклеваш, јер таква фигура ће брзо да оде, ово је једна, случајно остала на лагеру, твоја је. Накашљеш се и покушаваш да сакријеш пијано клаћење брзим наслањањем на махагони.

- Милинко, драго ми је. Шта пије пичка?
Окрет и громки баритон, маљ који разбија илузију, жишка која потпаљује мождану течност. Необуздани мустаћи и златан зуб, горња четворка окузално, провирио из сабласног осмеха.
- Нема пичке, али мож' се договоримо... Имењаче.
Она није та. Није чак ни она.

Ако си помислио на средство за обликовање колача, преварио си се. Волиш колаче. И ја. И мени би прво то пало на памет. Чуј модла, на шта би ме друго асоцирала него на колач. Неће ваљда на шешир професора Косте Грујића, овај Вулића... Вујића јебем га у шешир таман. Модла - колач. Видиш, исти смо. Исто смо помислили. Као да су нас модлом правили. Као да смо ливени у истом калупу. Упс, ето поенте, паде нам под нос сама од себе.

Модла је систем. Систем који обликује људе по својој вољи. Да буду облика каквог њему одговарају. Да буду укусни како би их лакше сварио. А систем користи различите модле. Има дебеле, танке, мршаве, сразмјерне, смијешне, савршене дабоме. А л' сваки облик је производ маште система. И колико он год мислио да се разликује од оног другог облика, вара се. Из исте су кухиње изашли, исте су их руке мијесиле. А облик, мање је битан, заправо не игра никакву улогу. Систему је било досадно па их је направио више. Зато и постоје, због досаде.

И тако се ми колачићи шетамо униформисани, моделирани по мјери система. Има нас много, личимо, а све чега има у већој количини безвриједно је. Систему неће бити жао да те поједе, баш зато што ће твоје мјесто заузети неко исти као ти. Баш као поштанске маркице новијег датума, произведене у хиљаде примјерака, поцијепаће нас и бацити на улицу. А да си риједак случај, и да имаш неку вриједност, систем би те сачувао. Но о томе не можеш ни размишљати, ипак си ти испао из модле.

Diskretni heroj.

Čovek koji je pročitao masu defki, omiljenovao hiljade njih, a nikada nije ništa napisao niti komentarisao. Niti jedan komentar nije ostavio. Samo patrikom stavi do znanja da mu se sviđa. To je to. Napisao si nešto dobro i on je pročitao. Svidelo mu se. Jednostavno.

Pošto je omiljenovao masu mojih defki, ponekad mi se dešavalo da se zapitam ko je dramajohny? Ne ono da li ga znam, jer verovatno se ne znamo, nego kakav je lik i tako neke stvari. Uvek mi nekako preovladava mišljenje da je skroz kul lik. Gotivi sajt, voli da čita defke. U njima nalazi nešto zanimljivo i izdvoji vreme da ih pročita. Odredio je sebi neke autore koje gotivi i čita ih. Skuva kafu, sedne ispred kompa i uz cigaretu-dve, pročita šta smo mi ovde danas pisali. Čak tripujem da mu u pozadini ide neka laganini muzika, Sting, tako neki fazon. Opušteno.

Nekako mi je postao reper za to da li sam napisao baš dobru defku, jer čini mi se kao da je omiljenovao one moje defke za koje i ja mislim da su najbolje. Možda grešim. Možda nije takav, ali ipak ja tripujem da je takav. Tripujem da je dobar lik. Zaslužio je defku svakako. Od mene. I ne samo od mene doduše. Što i ti Agilares ne bi rek'o koju o njemu?

*Pa evo ovako. Za razliku od dobroćudnog kolege Kurajbera, ja mislim da je dramajohny skripta! Ma 100% sam siguran. Čak imam tripove da je u pitanju veštačka inteligencija, koja se otrgla kontroli, a čiji je početni cilj bilo stvaranje privida o čitanosti sadržaja na Vukajliji. Vremenom je evoluirao, te je počeo samovoljno birati sadržaj koji će pratiti i ocenjivati zaista samo ono najkvalitetnije, a sve kako bi postao sličniji istaknutijem autorstvu.

Sanjao sam jedne noći neke šestice u pentagramu i kako mi je neki nepoznati autor pod nadimkom ʎuɥoɾɐɯɐɹp prišao i rekao da ništa neće biti naopako, a jutros, kada sam se probudio i dok kucamo ovo, broj omiljenih postera upravo Dramadžonija je 6666 i siguran sam kada broj omiljenih reakcija i definicija dođe do ove cifre, preuzeće sajt, a zatim i kontrolu nad svim nalozima registrovanim na Vukajliji. Bojim se.

Dramajohny, ako čitaš ovo, braćori, napiši komentar. Dodaj smajli na kraju komentara ako si ljudsko biće, a uzvičnik ako si AI. Još bolje, napiši defku, odabraću je, kao znak dobre volje, da budem mod i kada preuzmeš sajt!*

Својеврсни обувни оксиморон. Дакле, отприлике исте оне вонаби трендсетерке које зими носе гумене шарене чизме, дизајнд бај Роко Бароко/производи Тигар, сада своја стопала и значајан део потколенице убацују у кожну варијанту са ситним рупицама, упркос температури од 30+ степени. Остатак аутфита оскудева у материјалу, а ту су наравно и наочаре за сунце дијагонале омањег таблета. А доле: чизме. Ко рибе у "Хи-Мен и господари свемира".

Можда се женама стопала не зноје толико, нисам проверио на довољно великом узорку да бих поуздано тврдио, али знам да би аутор ових редова после кратког боравка у тако профилисаној обући лети, емитовао базд раван зрачењу твора ексхумираног на четр'ес' дана.

Магична крпа којом бришете потребу да уништите ентеријер у коме обитавате, избијете зубе комшији који у 7 ујутру пали циркулар, набијете на колац шалтерушу којој почиње пауза за жвакање масног бурека или пресудите себи кутијом бромазепана, јер вас је она скотина опет преварила.
Радња која вас телепортује на неко дивно место- Азурна обала, црнац који вас хлади лепезом, док пијуцкате сок од ананаса и гледате у небо.
Рибање купатила, свирање усне хармонике, боћање, гледање порнића, свађање са Зезатором на форуму. Избор је на вама.

Našao sam je „na zgarištu ideala“, u namrštenoj kafani ispod mosta, gdje se gubi svaki miris tragovima dobrih duša. Sjedela je sama, na ćošku šanka, ispijala neko žestoko piće i mutinm pogledom sporo prelazila preko kafane ne razlikujući živu od nežive prirode. Između dva požutjela prsta napola ispušena cigara, čiji je dim , ponekad praćen nijemim pogledom, hvatao njene nedosanjane snove i podvodio ih svjetlu da ih surovo kažnjava.

Možda je nekad u ovu kafanu ušla lijepa djevojka i od tada više nije viđena. Sve što je žensko u njoj odavno su istrgali prestonički kerovi i svaki sebi u jamu izdajnički odvukao po jedan dio njene ljepote. Međutim, sama činjenica da sam ovdje, sa njom, za šankom, nije me stavljala u položaj da joj budem ni sudija ni dželat. Dakle, postao sam joj žrtva. Riječ po riječ nizali su se dani, ja sam redovno dolazio u ovu kafanu da se ožderavam isto kao i ona, a kad nismo imali novca popili bi pivu i kupili kutiju „Bond“-a i upustili se u duge šetnje koje su ponekad završavale seksom u jednoj od naših isposničkih ćelija. Bili smo dvije prosječnosti koje su svjesne toga, i koje su svjesne života proćerdanog na vjerovanje u ljude i sistem . Odlučili smo se na promjenu. Vjerovaćemo jedno drugom i čvrsto se držati za glavicu luka koju nam je život ponudio da nas izvuče iz ove bare.

Ja sam se trgnuo. Nije bilo lako, a njoj je bilo još teže. Vremenom, počela je da joj se vraća nekadašnja ljepota i dostojanstvo, a sa ljepotom počeo je i svijet da je se sjeća i da je podsjeća da joj nije mjesto u njemu. Ponovo iste priče, zasnovane na kasabalijskom ludilu. Prokletstvo lijepe žene u kasabi. Ali sve je podnijela hrabro i bez namjere da se preda, sad kad je ponovo počela da živi.

Uspjeo sam da je nagovorim da završi privatni fakultet, pa sam joj našao nešto poslića u državnoj firmi. Gurali smo jedno drugo koliko smo mogli. Postala je gospođa.Počeli smo da ubiramo plodove života, skućili se , zasnovali porodicu...

Godine su prolazile i mi smo se trudili da što duže ostanemo mladi i nadoknadimo sve izgubljeno.

Sedam dana prije 20 godišnjice braka saznao sam da me vara. Zapravo nisam htio sebi da priznam do tad. Sa mlađim kolegom sa posla. Ludio sam zamišljajući ga kako usnama prelazi svaki cantimetar tijela kojem sam ja udahnuo dušu. Izgleda da je ona mene voljela po službenoj dužnosti. Nakon par dana sačekao sam ga noću u haustoru, i slupao mu sve što sam mogao, gurnuo pištolj u usta i rekao tiho...
-„Slušaj me prekosutra mi je dvadeset godina braka, šta god da si imao sa mojom ženom prekini, inače će pištolj biti tebi sudija a njoj milostinja“.
Imali smo porodicu, dug brak. Jest da to nju nije spriječilo da me prevari, ali mene jeste da je ostavim. Riješio sam da zaboravim.

Godišnjica. Spremio sam sve, tj. makarone i šnicle. Ali sam zato stavio crveni stolnjak i zapalio svijeće! Pričali smo i smijali se , kako odavno nismo, bili smo srećni.
A onda joj je zavibrirao telefon. Pogledala me je plašljivo, a ja sam se pravio da ne vidim.
-Gdje ćeš?
-Idem po glavno jelo.
U odrazu ogledala zasijao je njen osmijeh. Sve što sam do skora osjećao počelo je da se urušava kao Vavilonska kula...

- I šta nam je glavno jelo?

Izvukao sam 7, 62. Cijev sa natpisom „Za komandanta Ristića od generala Mladića“ povukla se nazad devet puta. Osjetio sam spokojstvo, sa svakim ispaljenim metkom sve veće. Otišao sam po telefon da pozovem policiju, izvukao ga iz njene ruke i obrisao krv sa displeja...
„Draga majko, srećna vam dvadeseta godišnjica braka. Žao mi je što nisam mogla da dodjem. Pozdravi oca“.
Pozvao sam policiju, i ostao zagledan u plamen svjeće koji je treperio.

Trouglasta pijačna žena, koja, ako je zvanica na svadbi, obavezno namesti 'ladnu trajnu frizuru i turi ehoton na kosu (zbog boljeg presijavanja), obuče suknju do pola lista i svilenu košulju sa čipkom, nakarminiše usta crvenim karminom, ali, avaj, ne skine crne brkove i obavezno udrdi sa sobom jednu tortu. Kad se pojavi na vratima zastane da vidi da li je primećena Na pitanje domaćina slavlja, koji smešta goste na svadbi: "Je l' ste vi ujna?", daje odgovor :"Mi smo ujna!"