To ti je ono što ide preko onoga a provlači se ispod onog drugog da ne bi ono četvrto kapalo a ono treće šištalo.

U današnje vreme postoji široka lepeza raznih elektronskih uređaja koji koriste internet i u svom tom haosu u stanju smo da se toliko tehnološki upetljamo da nam čak ni inženjeri elektrotehnike ne pomažu.

Sa tehnikom napredovali su i korisnici uređaja koji misle da je njihov nerešiv problem negde iznutra. Gremlini verovatno.
Korisnik zna da bi to trebalo da radi, ali baš danas neće i baš to mu treba za juče inače ode detetu glava što je čačkalo jer zna se, on nije.

Toliko gledamo ispred problema da mislimo da je izuzetno komplikovan a u stvari zaboravljamo da problemu treba prići laički i vratiti se na početak kao samuraj koji uči svoje pokrete katanom ponovo, i kad ih ponovi oseti olakšanje i zadovoljstvo svojim znanjem.

Biti čovek ne znači samo davati novac prosjaku na ulici i spašavati kišne šume od istrebljenja zarad viših ciljeva. To je samo vrh ledenog brega zagreban sekirčetom a ispod toga čeka veliki ledeni blok koji tek treba biti istražen.

Čovek je prestižna titula koja obuhvata ceo spektar stvari koje treba uraditi u životu kako za sebe tako i za druge, nesebično pomagati običnim ljudima, biti ljubazan, plaćati svoje račune na vreme, biti pošten i nasmejan tokom čitavog dana.
Sigurno sad mislite da ste videli baš takvog čoveka na ulici ili ga sreli u samoposluzi kad vas je propustio na kasi. Niste. Niste ni prošli pored čoveka, jer taj isti čovek će vam uterati kurac do bubrega čim budete sami i on ne bude imao publiku da ga potapše po ramenu i kaže "TO MATORI!!!"
Ako obuhvatite sve slojeve društva vremenom shvatite da su ljudi apsolutni nelordi koji gledaju samo svoju guzicu i podmeću nogu drugima zato što su ljubomorni na tuđ uspeh.
Hoćete da registrujete kola, ne može fali ti jedan papir. Odvedete bolesno dete kod lekara, ne možeš da ga lečiš, istekla ti knjižica. Odneseš knjižicu na overu, ne može firma ti nije uplatila zdravstveno. Odeš u firmu, privatnik te laže da će sve biti u redu i pomeri ti rok za isplatu.
Koliko god se trudio da ti budeš čovek, da razumeš, pomogneš, shvatiš nekoga vremenom i sam postaješ nelord i kažeš sebi jebo ovo kad mogu svi biti govna biću i ja i tu sve krene nizbrdo otkažu kočnice ljudskosti i čovek poput kamiona od dvadeset tona se sjuri nizbrdo i sudari se sa zidom a iz prikolice se prospu po putu sve osobine koje je imao da ih drugi gaze i razvlače poput gavrana koji je video nešto lepo, mirišljavo i svetlucavo da viri i odneo to kod sebe u gnezdo.

Koliko god se ti sam trudio da budeš čovek i koliko god gledao sebe i druge nazvaće te budalom. Nazvaće te majmunčinom i pašćeš kao kula od karata i stati na njihovu stranu dok će te oni dizati u nebesa ti ćeš sticati lažnu sliku o sebi dok je realno stanje stvari sasvim drugačije.
I posle svega zapitaj se da li si čovek? Jesi li?

Letnji raspust? Leto? Raspust? Pa sad ću da ti se najebem majke ko nikad do sad matori.

Familiju ti jebem u pičku, ti si našao da mi sereš nešto o letnjem raspustu jebem te usta. Svake jebene godine isto, otkad sam mogao da držim turpiju i čekić u rukama nalazio si raznorazne razloge da ne idem nigde sa društvom mamu ti jebem pod izgovorom da to tako treba i kako su moji drugari glupi a ja jedini pametan što sa 13 godina znam sve stručne i nestručne nazive za sav alat koji mi je ikad pao šaka.

Srao si kako nemamo para i da je lokalni bazen luksuz. Tek sad posle svih ovih godina mogu da te napušim kurčeganje i da ti kažem da si srao ko grlica. Jebem ja mater i tebi i čika Žiretu što ste svakog leta tukli po litar rakije i pola gajbe piva svaki jebeni dan pička vam materina a kad sam hteo da kupim jedan jebeni sladoled dobijao sam umesto istog šljagu zavrat i motorcangle u ruke dok ste se obojica smejali ko kurve.
Kažeš imo sam drugare, imo sam kurac glogov. Dok su oni gledali ko ima manji telefon i ko će da zavati bolju ribu iz akvarijuma koji je baš tih godina pucao ja sam morao napamet da znam kojim elektrodama se vari gus, a kojim elektrodama aluminijum. Mogao sam da napravim jebenog ajronmena i da ti nabijem mitraljez u dupe povlačeći oroz sa osmehom, jebo te ključ 13 i paljena žica da te jebala.
Jedva sam čekao da se završi leto pa da ponovo krenem u školu da počnem da se družim sa mojim vršnjacima kolko si mi jebo majku u pičku raznim plemenitim gasovima u radionici i da buku struga i brusilice zamenim tišinom a žuljeve na rukama saniram grafitnom olovkom pišući kako mi je bilo na raspustu i svaki put dobio dvojku jer su mislili da ih jebem kad pročitaju šta sam napisao.

I posle svih ovih godina još jednom ću te pitati: Gde je moj jebeni letnji raspust i moje detinjstvo?

Pizda ti materina, da ti pizda materina.

Svi smo upoznati sa pričama naših roditelja da je nekada bilo bolje, i da smo mi generacija koja sve hoće odmah i hoće sad. Najčešće se sa njima ne slažemo ali za ovo im moramo skinuti kapu.

U zlatno doba C-marketa mogao si bez ikakvih problema da kupiš kafu u zrnu, i samelješ je u visokim mlinovima za kafu koji su bili strateški pozicionirani iza kasirki.
S tim što kad kupiš 200 grama kafe u zrnu, kupio si baš to a ne kao danas kupuješ mešavinu kafe, brašna, i ko zna čega još u onoj kesici pa kad je skuvaš ne znaš da li da popiješ nešto za gorušicu ili da zoveš popa da te pripremi za Svetog Petra.

Kafa u zrnu je bila sjajna jer si mogao u prodavnici da je otvoriš na licu mesta i proveriš ima li neindentifikovanih objekata u kesici pa zameniš na licu mesta ako nešto nije u redu. Prospeš celu sadržinu u mlin i velikim industrijskim prekidačem samelješ u istu kesicu tako da cela prodavnica zamiriše i da ti namigne krajičkom oka cura sa sašivenom suknjicom što je povlačilo onu staru "Komšinice, dođi na kaficu, hehe".

Kažu da još ponegde postoji kafa u zrnu i ti stari socijalni mlinovi za kafu u zabačenim delovima naše zemlje, ali to više nije to. Danas nam je sve servirano u hipermegasuper marketma i sve je AKCIJA!

Jebo im pas mater.

Starija gospođa kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina sa istančanim ukusom za automobile.

Ona je vrlo pobožna žena, ide u crkvu svojim četvorotočkašem svake nedelje, redovno posećuje zelenu pijacu, ponekad ode sa drugaricama na bingo i poneku partiju bridža a uživa u istančanom ukusu šerija pred spavanje.
Vrstan poznavalac automobilizma, ne zanimaju je prdavci nego samo provereni modeli sklepani u najfinijim laboratorijama Nemačke kuhinje.
Mag u izboru opreme, njen auto mora imati klimu, kožu, servo, alarm, senzore za parkiranje i još trista čuda za koje ni sama ne zna koj će joj kurac, al nek stoji.

Obavezno sive ili crne boje kupuju se iskljičivo modeli tri renomirane firme a to su Mercedes, Volkswagen i BMW, sveto trojstvo svake penzionerke u Nemačkoj, jer jebeš 40 godina staža a kupiš recimo japanca nekog. Odma si izdao hardkor, i svi na pijaci a i u crkvi će ti se smejati, blam jebote.

I auto se ne vozi posle 150.000 kilometara. Ne. On se prodaje u inostranstvo obavezno, da bi se kupio neki noviji model, jer baš juče je Gertruda tri straße niže kupila najnovijeg Golfa VIII generacije, a ovaj je tako pase i više nije nizašta.

I na kraju krajeva ovo je sve istina, nema laži nema prevare. Zar ne?

Količina informacija koju možemo upiti u toku dana je veoma ograničena i tu nema šta da se priča, mešanje digitalnog kazana i splačina koje nam se serviraju svakog dana je zabrinjavajuća i vrlo je čudno kako na primer znamo veličinu Stanijinih sisa a pojma nemamo ko jaše onog konja na Trgu Republike.

Svi su nam krivi, niko nas ne voli, nikad nam neće biti bolje, korupcija vlada, Dinkić lopov, prebili čoveka što je tražio račun u kafani, džipovi gaze...
Ali jeste li videli Vendi kako je napušila Eru Ojdanića u onoj emisiji na pinku? A još joj ispala sisa i to lajv! Hehehe.

Rešenje postoji i to nadohvat ruke, u vašoj kuhinji.
Običan šešir od aluminijumske folije i bićete imuni na sve, i na cene u prodavnici, i na kvalitet goriva, lekare, kulturu u saobraćaju, kulturu generalno, omladinca koji je opsovao penzioneru majku mrtvu što stoji u redu za poštu.

A kad dođete kući šešir skinite i okačite o čiviluk koji otplaćujete još godinu dana od kredita koji ste podigli i pozovite komšiju na rakijicu, pa ospite sočnu salvu psovki na račun države, sistema i kako je nekad bilo bolje a da su se danas vratile devedesete.

Al jes ona Stanija ima dobru sisu....

Ok! Био си даун андер и нау ју вант да се вратиш ин јоур лаки кантри. Датс ол рајт мејт бат Сербиа чејнџд ин д минтајм муг.

Но дингос, крокс, мозиес, мадр ин лавс са појзн дајнис хир, али имамо тити сингерс, тентс фром хир па до енд оф д факинг стрит где точе најбољи лонг нек који ниси пробао у том твом буш оф д ворлд. Коберс који једва чекају да дођеш фром д дезерт коју си прогласио својом да можемо да шацујемо доместик пичоке ин фронт оф оп шоп и динки ди мејтс који те никад неће заборавити.

Енд нау тел ми мејт, ват д фак ар ја вејтинг фор? Лајм?

PK

Prvi pokušaj brijanja neiskusnog omladinca.

PK

Kažu kad gušter uđe u kasarnu, rep se za njim vuče i kapija se ne zatvara dok ne prođe skroz.

Praćen podsmehom starije vojske ili takozvanih džombi radi se o prosipaju fore na njihov račun i tako se čeliče da i oni dočekaju svoju klasu i prodaju im foru "Izvini gujo, stao sam ti na rep!"
Najčešće ih možemo videti u prirodnom betonskom okruženju kako na +40 stoje mirno dok im znoj sa čela kaplje na čizme izglancane imalinom i dok im se tope đonovi na komandu.

Ali oni neće biti gušteri doveka. Ne. Tačno posle 3 meseca pri ulasku u kasarnu, mladom gušteru rep otpada i on postaje iguana, ne može ga iznenaditi ništa, pa ni čudan ukus vojničkog pasulja u kojem je našao dugme.
On je sad spreman da sačeka neke svoje guštere, da im se izgazi repa sit i da im u spavaoni raskocka sve krevete dok im govori veselim glasom "SITNOOOOO!"

Služenje vojnog roka nikad nije bilo lako.
Rano ustajanje, jutarnja gimanastika, postrojavanje, brijanje, povečerje i sam ulazak u repeat mod koji se ponavlja iz dana u dan tera mozak da razmišlja i o ljudskim stvarima.

Pa tako posle nekoliko dana mozak počne davati signale nadutim mudima da se prazne ili će napraviti takav pičvajz u gaćama da te ni vojni sud neće oprati.
Uzimaš stvar u svoje ruke ali sve više vidiš da ti treba nešto opipljivo i vlažno, treba ti vojnikuša.

Postoji pogrešno mišljenje da su vojnikuše fukse, u stvari one čekaju dan kad vojska izlazi u grad da se i one malo provedu sa njima da im nakače poneki triper, jer realno jebo vojsku ako makar triper ne zakačiš ili raščešaš jaja od picajzli.
Sa njom dani brže prolaze, gušterov rep otpada a tako dođe i prekomanda, pa i u tom drugom gradu nađeš novu vojnikušu sa kojom ćeš se zabavljati dok ti ne otpadne i gušterski jezik, razdužiš svoje stvari, pušku i kreneš kući.

I dok si ti već u vozu za svoje rodno mesto, nova tura guštera već šacuje svoje vojnikuše i odvaja ih sa strane kao tenkovske granate koje će ispaliti kad se završi rat.
Hvala im!

Sarkastičan odgovor upućen prodavcu koji uporno pokušava da vam proda neku poslednju reč tehnike, za koju ni niste znali da vam treba dok on nije počeo da vas obrađuje satima i tako vam upropasti volju za životom, da počnete tražiti kanap da se u rođenoj kući obesite.

Ovim potezom obezbeđujete sebi šah poziciju, dok njemu ostavljate opciju gutanja knedle i nastavka igre ili obaranje kralja kupljenjem svojih pinkli i pimplika oteravši ga sa svog vekovnog ognjišta podvijena repa.

Da zlo bude veće, pošasti napadaju i preko telefona, mada tu možete primeniti prostu rečenicu, "Reci mi šta trenutno imaš na sebi?" i tako sebe zauvek staviti na crnu listu telemarketinških aždaja i izaći kao životni pobednik.

Kada pomislimo na skupljače starih stvari, obično nam padnu na pamet cige u prepravljenim Dajanama koji vozeći se veoma polako bude narod ujutru svojim pocepanim auspuhom bolje od bilo kakvog budilnika tražeći starudiju, oluke, bakar i razne pizdarije koje vama smetaju a njima trebaju, a posle to uvaljaju za finu lovu na otpadu.

Nismo ni pomislili da se skupljači i inventari raznih starudija kriju među nama, vešto prikriveni, koji su čekali da dođe njihovo vreme uz ekonomsku krizu zadovoljno trljajući ruke i marljivo skupljajući po raznim buvljacima i otpadima ono što ni cigani nisu hteli, oni su tačno znali šta uzimaju tako skupljajući sam krem otpada, i znali su da će to jednog dana nešto vredeti.

Ako vam nešto treba i ne možete da nađete nigde da kupite, prošetajte se po kraju, garantujem da ćete naći na barem jednog inventara ispred garaže kako čeprka, garantujem.

Rečenica propraćena čuđenjem koju vašeg sagovornika ukopava i tera ga da razmisli još jednom o posledicama koje bi nastale kad bi uradio maestralnu glupost koju je namerio bez kosnultacije sa mozgom.

Obično se spomene neka pokojna ličnost koja je bila idol toj osobi i tako ga polijete hladnim tušem sećanja i shvatanjem da to što radi nije u redu i da bi trebao dobro da razmisli šta bi baš ta osoba rekla kad bi ga videla u datom trenutku.

Sramota nastala ovom konverzacijom je neizbežna.

Neočekivani obrt nekog slavlja za koji se unapred pretpostavlja da će biti sranje.

Uglavnom svadba nekog dalekog rođaka tipa peto koleno četvrta plećka, ili slava gde ste prvi put pozvani pa očekujete da vas niko neće jebati dva posto.

I dok vi sedite i već ste unapred otpisali svaki vid zabave i razmišljate kad dođete kući dal da gledate film na teveu, ili da rešavate ukrštene reči do kasno u noć pevaljka sovolke sise već se popela na vaš deo stola i dojkama vrti
"Nišku banju, toplu vodu" za vaše oči, baš u tom trenutku ispred vas dolaze poslušnici sa ladnim špricerom i vruće pečenje, ko da gledaju iza ćoška, nanu im jebem.

I dok vi kunete dan kad ste se rodili, i turate pevaljki pedes evra među sise koje ste namenili za centriranje trapa kod Bože gedore, zahvaljujete Bogu što vas je put od žute cigle baš ovde naneo, i ginete do 4 ujutru. Ko ga jebe!

Džoker. Rezervni deo i kec u rukavu svake domaćice od zlatnog doba SFRJ do danas.

Bukvalno se nije mogla zamisliti kuća bez kartonskog kompleta drikera od 12 komada koji su uvek bili u čekmežetu i kompletima za šivenje.
Bili su uvek spremni za gotovs kad dete dođe iz škole sa pokidanim dugmićima košulje kad se zaigra sa drugarima u kamenjaru školskog dvorišta u igri Nemaca i partizana.

Ujedno i ušteda za kućni budžet jer se produžavao rok omiljenoj odeći od koje nikako nismo hteli da se rastanemo, a potajno su roditelji krpili i to malo odeće što smo imali da izdrži što duže da bi uštedeli neki dinar.

Mada teška srca priznali, drikeri su jednim delom zaslužni za naše detinjstvo, i hvala im na tome.

Poslednje reči rudara pri otkriću uranijuma.

Sestra u laboratoriji Doma zdravlja koja oceni da se više ne lečiš na dečijem odeljenju.

Gadan kad popije. Nema tolerancije za šalu na svoj račun.

Nazovi kako oćeš, ali sa ovim tipom ljudi nikad nisi načisto. U jednom trenutku te grli i ljubi i nudi ti broj svoje sestre dok već za 5 minuta lomi flašu o kafanski šank i oće da ti jebe majku samo zato što si ga slučajno pogledao preko ramena.

Ne smeš ni slučajno biti pijan sa njima, možeš samo pripit a reči da biraš kao vojnik korake na minskom polju. Cigare uvek sa sobom moraš imati, a ako si ošmekao neku pičoku ni slučajno nije tvoja no njegova, po difoltu.

Na kraju svakog derneka, ako preživiš posetu urgentnom centru i zakopčavanje glave šavovima zato što je tvoj drugar umesto konobaricu štipno za guzu ribu lokalnog kikboksera, zagarantovana je dobra zajebancija i provod koji ćeš pamtiti dugo.
Ili nećeš...

Ćaletova šamarčina upućena sinu nasledniku kovačkom rukom, od srca.