МИЗАНТРОФИ2
А Вече са Малим Кепецом изгледало je као дно у чаши креативности "Прве". Даклем, **прва животна лекција** коју ова квази-емисија пружа: од сваког дна може дубље. Понешто ипак задржасмо: младе марионете које на повлачење конца пљескају ко да им је последње, пресело им дабогда баш. Зачује се и понеко „у-уау-у-уау“. Шта сте запеле, аман, полако с тим рукама. Сврбеће после, мало мало па кренеш да бијеш ко мутав, да бар знаш зашто, али тако је напис'о чика из режије, светли табла, па удри до зоре ако треба. Плаћа човек, није да не плаћа. Питај тог чику евентуално да ставиш неку кесу на главу да те фамилија и познаници не препознају. Срамота је.
Елем, Мали Кепец добија замену. Петоструку. Ни најгрђи ген тако не мутира.
* *
Свака емисија почиње на исти начин. Кратка уводна шпица. Чланице петорке у мушким оделима глуме неко лудило. У студију марионете већ млатарају рукама и арлаучу, а мушки глас креће са двоминутном тортуром „Добро дошли у шоу жене, а жене су...“
Фала на обавештењу, од срца. Нисмо ми Амери да не знамо шта гледамо, перемо живуљке у веш машинама и слични испади. А ко зна, можда су и они тако почели. Ако човек мож' да заглупи, добро нам иде. Трудимо се, вала, исплатиће се.
Најава увек истим редом, гласом господина за кога бих лично ангажовала Ђовака да вежба смеч са њим. На његовој њушци.
Жене излазе "на сцену" једна по једна, у трансу машу марионетама. Извештачено до бола, ко само смисли та срања, дабогда му деца учествовала у истим. А то не би, а?
* *
Маааја Вооолк
Физички хибрид Вучитеља и Еве Рас - мешанац. Вучица, дакле, матора, рек'о би неко погрдно, она пак тврди да живот почиње после педесете. Верујмо јој. Књижевница ваљда, јебем ли га. Рек'о д'изгуглам коју реч. У првом плану пар развода, испунила циљ - каже жена - трошили је петорица одједном... Доста, фала лепо. Само ме занима је л' одатле потекла инспирација за број водитељки. Ај' даље.
Ирииина Рааадовић
Прототип плавуше из вицева. Омекшаш кад је видиш, буде ти жао. И она је нека вона-би-књижевница, како то Амери кажу. Пропали брак у првом плану, даклем све је ту... Може даље.
Нааташаа Риистић
Ђембела женица, шатро случајно завршила пред камерама. На шта би тек личило да је намерно, пу, пу, да не урекнем.
Маaриија Килибаaaрда
Бинго двометрашица, пријатног изгледа. Ту се сва њена пријатност завршава.
Ивааана Зааарић
Да стандард опада ова госпоја је прави пример. Свака емисија коју води грђа је од претходне, у сваком смислу. Али дно никад није крај, ко што рекосмо већ.
* *
И то је наш петерац, у пуноме сјају. Воздиже курсаџијски хумор на пиједастал пресмешности. Да, да, толико је лоше.
* *
Е, сад, има ту и неки гост, максимум двоје. Иронија је што се гости и поред пет госпоја-алапача најаве сами. Стану пред ону камеру и омлате ко су, шта су. Ако их има двоје између следи драмска пауза. Режија, јебо га отац, пиши оним мамлазима да тапшу, поцрвене човек.
Тај минут причања је вероватно и најдуже испричана прича у континуитету, у друштву ових пирана.
* *
Тема емисије су "важна животна питања". Породица, секс, фобије, бла бла, трућ трућ, уз покоју спонтану пошалицу, којој се не смеје чак ни остатак петорке. Даклем, **друга животна лекција**: објективност.
Мање битан део емисије - гост - седи окружен овим пиранама. Какав црни центар пажње, ништа није случајно. Дао би се у бег, гарант, само да ове нису са свих страна, а и Ђембела кад зарежи дупе одмах залепи за фотељу. Па сиротом несрећнику остаје да трансферује. Оптимистично, у првих петн'ест минута покушава да дође до речи. Изборити се са напастима некако, временом конта да је то немогуће и углавном немо гледа женскадију како паметује. Даклем, коначно, **трећа животна лекција**: кад не мож' да победиш, не губи снагу џабе. Чекај, пошаст ће проћи. Евентуално.

Bilo je to leta gospodnjeg dve 'iljade sedmog, još uvek sam visio po kraju sa studentskom bagrom iako sam, realno, batalio faks. Blejaž na gajbi, svako veče nova priča, lepa vremena. Klasična priča za studenstske okolnosti, sve pare se trošile na vops, gudru i kladžu. Mali stan na Krstu, dva cimera i ja, svet nije imao šanse protiv nas. Moto: Sledeće godine u ovo vreme bićemo na budžetu!
Naravno da taj famozni budžet neće da isfinansira dva džoka pred spavanje i fuka sa Željanom iz Trebinja. Neće ni da ispoštuje iz keca u dvojku na Parmu svako kolo. Za rebalans budžeta je bio zadužen Pesve (PSV - Prva Sisa Valjeva) sa svojim fiks idejama. Tako smo valjali Tepsiji pola keta po ceni jednog da bi mi rivali na ler. Tako sam radio debelu Gocu iz Maksija za vops na crtu. Tako je Šomi ukrao akumulator iz keca...
Ali jedan događaj mi posebno ostaje u sećanju. Bilo je govnjivo decemabarsko predvačerje vraćao sam se sa faksa, noge su mi bile mokre od bljuzgavice jer sam nove patike popušio a cipele prokockao. Nazvao me je Šomi i rekao da Pesve ima opasnu ideju - da uplatimo loto. Zamisli tebra, loto, pa nas trojca smo toliki luzeri da i kada bi dobili milion jura il' bi nas Japaci izrokali nuklearkama ili Šiptari podavili na spavanju, uglavnom sutra ne bi bilo. I ništa, slep kod učiju kakav jesam, umesto da si kupim jedini obrok taj dan, bonžitu i pola litre mleka, odem do trafike i uzmem jedan random tiket.
Gladan i žedan u stanu ispeglirah dve kašike ubuđalog ajvara koji sam dobio u kontigentu prve studenske pomoći negde u septembru. Zapalismo džok i pustismo tekmu, naša omiljena Jupiler liga i 2+pp ekipe - Go Ahed Igls vs Viljem Treći. Vreme je sporo proticalo uz kvalitetan napadački fudbal, pa smo pozvali neke cupike. Rekle su da će doći pa smo kupilii kokišku i čips, ispalile su, nema veze, bar se Šomi otvorio za has. Pesve i Šomi su zakuntali pred teveom a ja sam blejao na netu i onda je dobauljao Pesve do mene i rekao mi da proverim loto.
Ne mogu da kažem da me nije pecnula nada u tom trenutku ali mene je pecnula nada i kad mi je Željana rekla "ćao", priznajem bio sam optimistična budala. Našao sam sajt i počeo da diktiram brojeve:

Dragi Branko,
Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste.
Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči.
Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije.
A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio?
Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem.
Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim.
I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti.
Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?

Tatatatira i tebi,
Tvoj drugar

Ono što su nekada bili prvi put ostavljena četkica za zube u kupatilu i jedne rezervne gaće u fioci, danas kreiranje foldera postaje siguran znak da uskoro sledi rezervni ključ od stana.

Signal nakon kojeg se munjevitom brzinom sklanjaju slatkiši sa stola.

Legendarni japanski sudija iz PES-a 6. Poznat po tome što na njegovim tekmama pada bar jedan, a neretko i više crvenih kartona. Kad jednom uđe u seriju, treba se potruditi da bi se meč završio s dovoljnim brojem igrača. U Srbiji je toliko popularan da se po njemu zove i jedan turnir.

Debeli haker.

Konačna potvrda da nešto radiš kako treba dolazi od onih koji te najviše pljuju. Krivo im što ne mogu brže, bolje i efektnije pa rasipaju pljuvačku na tebe.
Za to vreme ti nonšalantno prolaziš ponosno izbačenih grudi i ponekad pogledaš u njihovom pravcu - samo da im daš do znanja ko je slobodan i divlji, a ko se hrani odbačenim koricama sa gazdinog stola.

I ponekad mazneš neku ovčicu, tek da održiš reputaciju.

Sorry na srpskom. Ne ište praštanja poput izvini, a insinuira jedno dvosmerno strujanje podrazumevanja da smo svi u istom kotlu.

To su ljudi koji su iskreni, jednostavni, znaju sta im se svidja, a sta ne, ne brinu se oko misljenja drugih....i znaju da zadovolje zenu.

Prodaja piva posle 22:00 u trafikama koje rade 00-24.
Nindža akcija kreće kada trafikant, posle sat vremena nagovaranja, ipak pristane da ti proda pivo i onda počinje ta komplikovana akcija kako da razmenite pivo i pare a da niko ko ne treba, to ne vidi.

Gramatički savršeno neispravna kovanica nastala u nameri da se istovremeno izgovori "ne znam" i "nemam pojma". Oslikava potpunu odsutnost i nezainteresovanost onog ko je izgovara.

Takođe i moćna odjeb replika.

Po snazi i uticaju na sagovornike u ravni sa "nemam blage veze" i "jebi me ako znam".

Cви они који на бини стоје иза Борисава Ђорђевића, познатијег ширим народним масама као велики, недостижни, ултрасрбин, Бора Чорба. За већину оних који се изјашњавају као обожаваоци "Рибље чорбе" потпуно непознати, мистериозни и, на крају крајева, небитни људи, јер свако може да лупа у гитару али да пева као Бора - никад. Музичари који су дали немерљив допринос музици бенда, готово једнак као и поменути фронтмен, а који за то нису добили никакав кредит. Такође, музичари који су свој таленат и умеће ставили у службу човека који је њихов хард рок бенд годинама посељачивао и на крају га претворио у облик који има данас, када је просто срамота изговорити да "Рибља чорба" и хард рок имају нешто заједничко. Најзад, музичари који су свесни да је њихово време одавно прошло и да више немају енергије да нешто промене. Уосталом, и једини разлог зашто и даље стоје иза Боре Чорбе.

Мирослав Миша Алексић - Басиста, оснивач бенда. Рођен и одрастао у центру Београда, имао приступ страним рокенрол плочама када Југославија није знала шта је грамофон. Седамдесетих провео неко време у Америци, присуствовао концерту "Лед Цепелина". По повратку у земљу, обогаћен искуствима, основао хард рок бенд "Ес-о-ес" (који ће, након што им се Ђорђевић придружи, променити име у, шта друго, "Рибља чорба").

Мирослав Вицко Милатовић - Бубњар, један од оснивача, поред Алексића. Јако млад, вођен звуком "Блек сабата", започео каријеру у хеви метал бенду "Борн" а након распада се прикључио Алексићу. Једини који је покушавао донекле да испољи свој таленат пројектима са стране, али су сви прошли незапажено, у сенци матичног бенда.

Видоја Џинџер Божиновић - Гитариста, бенду се прикључио након што је Бајага, свестан да ће целог живота ћутати и свирати акорде онако како му Бора нареди, напустио бенд. Рођени брат великог Зорана Божиновића из прогресивне "Поп машине". Свирао у хард рок супер групи, "Рок машина" и "Дах"-у. Човек који вероватно ни данас не верује шта свира и шта га је снашло.

Никола Зорић - Клавијатуриста, једини у бенду музички образован, није ни био рођен када је бенд основан. Човек који се, након последњег великог концерта "Рибље чорбе" у Арени 2013, још увек пита шта ради са својим животом. Њега и његов соло бенд, са којим је наступао као предгрупа, публика је извиждала и негодовањем отерала са бине, јер га нико није препознао.

Да, ово су људи који свирају "пао сам у севдах ко шљива у говно", "празилук ми из дупета вири", "зашто увек курцу свирам" и још сијасет других "хард рок" песама и који би, да су могли да виде шта ће данас настати од њих, извршили харакири још '85.

"Narezivanje" suza i žalopojki raznih plačipički po kojekakvim sajtovima dok se sveže preminula vip persona još nije o'ladila.

Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

Бити Београђанин није само географска одредница. То ти је некако као титула, преноси се са колена на колено. Зато и можеш да се хвалиш да су ту титулу носили и твоји преци. Они нису **ДОШЛИ**, они су **БИЛИ ТУ**. Само пази да се не прерачунаш у тој математици кад неком причаш, јер једини Београђани које је Карађорђе затекао 1804. су били Турци, Јевреји, Цинцари и Цигани, па ако не припадаш једној од тих етничких група, врло је вероватно да лажеш.

Рођени Београђанин ***(у даљем тексту: Робео)*** не тражи посао, сваком послодавцу треба да буде част што га има у фирми, као знак да је фирма веома успешна. Робео не жели да чека у редовима, иако га дошљаци приморавају на то. Робео би најрадије све дошљаке послао у те њихове селендре где су изашли испод камена, да му не прљају **БЕОГРАД**. Добро, оставио би којег цивилизованог уметника, чисто да има са ким да се дружи, и неког Црнотравца да има да гради палате за њега и неког другог Робеа.

Aktivnosti koje muž i žena obavljaju kako bi stvorili mogućnost za 3-5 minuta kvalitetne seksualne aktivnosti.

Ako imate mladjeg brata ili sestru koji su tek upisali osnovnu i nervoznog ćaleta koji pokušava da pomogne detetu da ne zaostaje za drugom decom (ne bilo u redu sa takvim genima, je li), imali ste prilike da vidite kako ćale seda za sto držeči se poslovice lepa reč i gvozdena vrata otvara, a završava sa omiljenom roditeljskom batina je iz raja izašla.

Скуп болесних, морбидних и напаћених људи који се пријаве за публику да би аплаудирали и величали несрећне тренутке из живота појединца.

Za većinu tinejdžera, a boga mi i odraslih najpoznatiji umjetnici renesanse su naravno čuvena četvorka nindža kornjača. Jer da nije bilo nindža kornjača prosječan stanovnik naše zemlje (a i svijeta), vjerovatno da ne bi poznavao Donatela, Rafaela Santija, Mikelanđela, dok bi za Da Vinčija vjerovatno čuli iz Da Vinčijevog koda.

Jer iskreno malo ko je od nas čuo za Bruneleskog ili Albertija, Mazača, ili Verokia. Jebi ga bilo je samo četiri kornjače. Ali hvala im, jer današnja djeca vjerovatno neće ni to znati, ali će znati ko je pikaću, jugi, ben deset,...