Крај седамдесет девете, сећам се било јесење време ал падала нека киша јебему гајде, вели мени Перица шумар, каже, живко, сече ти неко забран данима ја покушаво да га уватим ал никако да убодем време дизађем горе да видим ко је, ја му кажем ништа се не брини ћу натерам раду да ми спреми јело и дизиђем горе неки дан да видим ко је. Неки дан се ја спремим, рада скува пешес јајцета, доватим подајат мало од овна што остало од славе свете петке, радина слава па смо секли колач, отиђем ти ја горе, отворим шише с ракију што сам поно, замезим, мало сира, мало ован, мало јајце, ништа се биде цео дан, ту задремам, кад се пробудио пао мркли мрак, те га чује се трактор, кигоћ оно фреза тртртртртртртртртр, ја реко сад си долијо уста те јебем, по ноћу идеш да крадеш дрва, ја на асип, Сића тера оног њиговог тому винковића, стисо куплунг низ брдо, ко да бежи од анђама неких. ја кажем сићо где си пошо шта је било, каже, бежи живко, уватио ме мрак, видео сам виле како играју горе код турске куле. Немо ме зајебаваш, мени причо отац кад сам био мали да имају виле ал ја их никад не видо, каже ајде са мене у село ће те прободу ће најебеш. реко нека нека, чекам да видим ко ми краде дрва из забрана, дете да му јебем, каже пера чуљко је, видо сам га прекјуче како сече, ал реко ми да ти не причам, ајде са мене у село, не смем сам све сам се усро. ја реко добро, јебаћу му дете, седо на трактор, кад оно засмрде нека балега рецимо ко говна нека, реко шта је ово, каже сића усро сам се.

- Ће попијеш нешто
- Дај кајсију
- Кажи кад да станем
- Сипи слободно
- Кажи кад да станем
- Мети још лена
- Кажи кад да станем
- СУНИ ЛЕЧКА ПИЧКА МУ МАТЕРИНА, неће думреш ако ми сипеш пуну чашку

- Отиђосмо Милун и ја прошли викенд у Чардаке гор на вр у скрембош да наберемо, кад се мете зејтин и сирће лепше од купуса душу дало. Како се ми попесмо, тако сљушти киша, ми под један орах, киснемо, ал није страшно, појесмо оне паштете и месни нарезак што поно он и киша престаде. Ђа ми уз поток, оно поред обале порасо вргањ. Каже он дуберемо, греота да пропадне а вргањ кад се мете у тигањче са два три јајца лепше од печења. Ђа он низ обалу, опанци се оклизнуше, неко блато ил се неко посро, ја не видо, он низ обалу, фррррљ, ицепа оне вргање, разби се ко пичка доле. Ја реко дећу сад да га спуштам у село он ће да шепа, ал јок бре, вели ич га не боли. Попе се горе, отиђосмо до ливаде у Чардак, ал ђока, ич скрембоша није било. Лагао Љубиша савин, очи му испале дабогда.

Рецимо ја памтим њигове почетке кад је наступао по јасике, белој води кафанама и уопштено поморављу. После се доватио са драгану мирковић и прича се по кафанама да су се доватили сигурно пар пута, ал ко ће да га зна. Памтим кад је зоки доно из иностранства огроман радијо они то звали тад стуб музички и све лепо радило слушале се ту разне песме рецимо тозовац или мирослав илић. Унук тад можда годинуипо имо није више љуби га деда и редовно му пуштала снајка док рецимо иде да напоји свиње па се рецимо оклизне на говна и падне да дете има са шта да се занима она му тако пусти нинове песме и он се само смеје и игра и пева, љуби га деда. И једаред сам испод станикине куће у шљивак чуво овце, отишо у пензију, зоки отишо за оностранство а снаја и њигов син кући и ја се вратио са овце набио их у шталу попо се у кућу, чујем дете вришти. ја у собу а он онако уплакан све му слине на нос изашле, кажем шта је било благо деде? каже неће пева нино. шта реко неће пева, ја дотворим да променим страну на касете, показо ми зоки како, моро сам да се модеризујем полако деведесете су то еееј. ја отворим онај каданац за касету унутра кафа и шећер. и то не у паковање, ко оно што мош у задруге да купиш него просути кафа и шећер. кажем шта си радио ово благо деде, каже хтео да кува кафу нину што му певао, срећа па није сипо воду да је убије струја дете далеко било.

како је паметан био љуби га деда кафу да кува нину па сипо у радијон ал га зоки убијо ко пичку од батина што му сјебо тај стуб музички

Оточ, летос, зидали смо вц код цркве, да рецимо кад је вашар може народ да оде да се испиша, да не мора и миланове купине да се завлачи, јер су купине поред насипа, кад прође неко скола, рецимо београдске таблице, све се види. И размишљамо се шта дузмемо да једемо, каже милан вашка јуче смо купили пола кила оне саламе кисељуше, ајде данас да распалимо роштиљ, каже ајде шта ћемо, каже дидемо да ватамо рибу шакачки. Ајде реко. Отидосмо ми, загазисмо, било нас доста, од старијих, беља, милан вашка и ја, био мали вучко и још нека дечурлија од ових бувиних. поно мали соћин чуварку и да ве не лажем, шакачки смо уватили једно тричетири кила. било солидно, ал рекли, да не распарујемо ватру док не буде пуна чуварка. ми таман испод тиџицке куће доле на кривину кад се неки ћелави дере са све фотоапаратем у руке, каже станте, чувари, сви овамо. реко да ме уватиш за муда моја дебела, дадо ја онем соћинем чуварку, спичио из реке низ онај путић поред тиџицке авлије, право у њино двориште, ту с бабу, објасним јој, каже саће она да стави кафу. а милан вашка ми био најжешћи, како видо чуваре, окренуо се и почо да трчи уз реку, кигођ оно они гуштери кад трче по води, ноге му млатарају, на додирује дно реке, само по води пичи и побеже.. вучко побего кроз кукуруз, све се расеко јадан, каже није мого три дана после да спава на леђа колко га болело...

а мали соћин упао у коприве, ако, куј га јебе кад зна да сече знакове по путу са оним андриним.

Ето например сећам се кад се мој Зоки крстио шесет девете, све сам купио, Рада није била код Баће у Попову, спремила и она све гозбу рецимо печено пиле и заклали овна, знаш каквог овна, имо је деведес кила, ко теле бре. И пар недеља пре крштење, одем ја код Станике добар дан добар дан јел ти Радисав ту, каже ете га у подајат, круни жито, ја у подајат добар дан добар дан, дошо сам да те питам да ми крстиш Зорана. Оћу вели он, ал колко ће ме то изађе? Кажем ја ништа, добијеш и бачвицу ракије тако му велим пошто знам да он оће понекад да попије кад га Станика не гледа, много зајебана жена била, моро на вма шесетпете да се оперише јер га лупила трупцем по главе, јер га уватила за Горицом Лендином. Ништа, уговоримо ми време и место, код мене у велику собу, поп Санда дошо, бог да му душу прости, дошли гости, ал нема ти Радисава. Отрчим ја, Станика стење у подајат, ја велим шта је, каже дођи, држи ме, ћу га убијем, ја у подајат, она већ дигла трупац да га убије, а он пијан лежи поред бачвице с ракију. А Радисаве сад си ме зајебао и никад више велим ја тако себи. Отиђем кући, реко попе Сандо така и така ситуација, ти мора ми крстиш Зокија. Кум да ни биднеш. Вели он, па не могу, ја сам поп, ја велим, мајке ти га у пичку набијем, кумство се не убија, крсти га сад да не пуним пушку. Искрстио га он, зоки израсо, леп дечкић био, завршио трогодишњу трговачку, радио у шећерану у Београд, тамо где она фирма у породично благо, где Миша Јанкетић ради а Брандов отац вози камијоне, то ти је шећерана некад била, причо нам Зоки.

Осамдес осме зимско доба беше око светог саве нападо снег а ја радио у фабрику мазива. Вратио се кући, Зоки беше отишо за иностранство тад, Драгана се удала и ја се вратим кући видим Дејан плаче оће думре дете. Питам га шта и како већ имаш четрнаес година, срамота да плачеш, ја сам у шеснаес Миљка у Пребрезу већ направио, зашто Дејане плачеш, каже Рада опет побегла код Баће у Попову. Ја опсујем, отворим шише ракије, метем пешес јајцета да се куву, кажем Дејану диде да нарани овце, он дете опет поче да плаче каже не могу, ја питам што не можеш, каже Рада ми однела опанце. Е ту ми прекипе, реко себи пичка ти материна дебела, додеш, дете доставиш само, стоку ненарањену, то да разумем, Судимска је то сорта, то све превртљиво, ал опанце детету да ми узнеш, а нису биле две недеље како сам од покојног Власте купио. Беше пет поподне, ал ја уватим, обујем се и преко планине у Попову код баће. Беше око пола 8, осам, стиго ја, куцам, отвара Баћа и пребледе чоек. Каже Живко немој да ми је узимаш, нек постоји мало код мене, па ћу је пошаљем, не могу више ни ја све сам, педесета ми је година, мора неко око куће да ми помогне. А ја шамар. Маму ти јебем, заболе ме и за тебе и Радојку, радите шта оћете, ја дошо детету опанце дузмем назад. У тем тренутку паде нешто у двориште, окренем се, а оно Рада како музла краве па носила млеко, виде мене, испусти млеко и побеже преко дворишта. Мислим се, курвештијо судимска, јебе ми се да те јурим, десу Дејанови опанци. Даде ми Баћа, ја још један шамар, чисто ради реда. Беше око 11 кад сам се вратио кући, мого сам и пре, ал био снег.

Дошо кући, Дејан плаче, ма црче дете, ја му бацим опанце велим на ти јебали те, ћути сад, он не престаје. Питам шта било, каже узо да склони јајца што сам мето да се кувају и попарио руке. Ко га јебе.

Оточ, седамдес прве, вратио се ја из јна, са све тетоважу, превлака, хрватска, пешадинац, смршо, дотеро линију, реко додем да видим зокија мог малог, напунио таман три године, а рада није бежала за баћу у попову, тих година била ретко мирна жена, додуше кад се родио зоки, радили смо у банату у вршац код неких људи па сам нашо баћино писмо што сакривала, убио бога у њој, зоки се родио ко недоношче, ал ено га сад, има три сина, љуби их деда, сви живи и здрави. Дакле дошо ја кући, очекујем ручак, па дидем да чувам овце, козе и одведем вепра код комшије радована, требала ту јесен крмача да му се букари, кад оно прц, дођо, дете вришти, ће цркне колко се дере, реко пичка ли ти материна, де ти је мајка, отиђо у велику собу, питам деда љубу, дети је унука, рада, каже отишла да чува овце, ја у шталу, овце кукају ненарањене, ненапојене, метем ја њима сено, сунем воду, до потока, рада није тамо, обрну круг око куће, проверим лојзе, ње ни тамо. почо већ да се бринем, скуво зокију 7 јајцета, мето га да спава, ја изнад куће у шљивак, обрнем два круга, кад иза сена, велик плас био, није се видело одоздо, стоји рада, разваљена ко стока, поред ње шише ракије, полупразно. о мајку ти крваву јебем, па одломим грању са шљиве, а оно сува, знаш какве су набрекле грана из шљивака, па њу по леђима, а ту си нашла, јебем ли ти семе судимско, па удри, удри, ни космодиск јој до дана данашњег није помого.

После отиђо у бачвару и видо да је начела бачву ракије коју сам реко да се не отвара док ја не умрем. Ал курац, попили смо је још седамдес треће, за драганино крштење, љуби је оцо.