Na Badnji dan ustanem, baka nije još ispržila kajganu, jer se posti, a nema ni crtanih na TV-u, jer TV nije još izmišljen. Otac izbacuje krmelje iz očnih duplji i dohvata sekiru: idemo u šumu po mrklom mraku, dok komesar, drug Janko još spava. Otac kaže "ne bih na letovanje na Goli Otok". Otac je veliki šaljivdžija. Noge mi upadaju u sneg do kolena, hladno je, otac puši usput i teško je razlikovati da li mu iz usta izlazi dim ili vodena para. Cerić klone pod snažnim zamasima sekirčeta. Vraćamo se domu. Na dan Božića komšija Mašan tradicionalno ulazi prvi u kuću: on je položajnik. Majka kaže da treba da nađemo nekog mlađeg, ali otac kaže da je važno samo da nije oženjen. Mašan ima 57 godina i bole ga leđa kad se sagne da prodžara vatru. Izgovara ritualne reči na brzinu i seda za sofru. Lomimo pogaču i baka pronalazi novčić. Baka je stara i otac označava pogaču, tako da ona pronađe paru, jer joj ovaj Božić može biti poslednji. To govori već 10 godina. Ja sa decom napolju pravim sneška. Komesar Janko zalazi po selu i svakom Snešku docrtava petokraku. Majka kaže da treba da uzmem da učim, jer šta radim na Božić, to ću raditi cele godine. Kažem joj da je onda logično bolje da ne učim, ali majka ne shvata i udara me forhendom po potiljku i kaže "nemoj da ostaneš samo sa predškolskim kao ja, završi 4 razreda". Napolju se grudvamo i igramo četnika i partizana. Ja sam obično četnik. Otac me gleda kroz prozor i smeši se krišom kad hedšotujem partizana. Predveče baka ispriča neku anegdotu iz balkanskih ratova i onda se svi smejemo, iako nije baš mnogo smešno.
Stop prodaji badnjaka na trafikama: vratite mi moj andergraund Božić!
Niče-jedinica. Preveliki da bi se koristio za debljinu maltera i veličinu buba, premali da bi se rabio kao mera za visinu ljudi i slonova, decimetar nikad nije ni imao šansu. Čak i onda kada je mogao da izađe iz anonimnosti i zaživi kao kubni, litar ga je sjebo i vratio u zapećak mera. Uči se u školi reda radi, da se ne preskoči. Jer to je pedagoški. I bude nekad u Slagalici, kad penzionisani diplomirani književnik, honorarni saradnik i vetaran enigmatike, baš nema inspiracije. Decimetar je tragičar SI sistema, povučen momak sa Ljubić-keja, đak Prehrambeno-ugostiteljske škole sa prosekom 3,35. Za Dan nečega ako ga se sete, sete se, a ne sete se. Eh, oče metre, oprosti im, ne znaju šta čine.
- Imate li konac za zube od 300 decimetara? - Izvinite, ali.. da li me zajebavate? - Da.
Kulinar ne sprema klopu: on projektuje kompleksan gastronomski doživljaj. On ne surdukne lepo kašiku vegete, nego udara tučkom po skupom korenju u stilu Aspiriniksa, vrti mlin od pola metra i doda maaaalko, lečak nekog praha, još malo... takoc, voila. A sad da se malo spali let lampom i ko šećer.
Kažu da su Kolumba kulinari nagovorili da krene po začine u Indiju i vidite šta su, da se tako duhovito izrazim, zakuvali.
Ono što ima u kući, nije dovoljno: kulinaru treba nešto drugo. Skupo. Ne može orah, nego mora muskatni orah, ne može jabukovo sirće, treba balzamiko, ne može beli luk normalan, nego u granulama. "A sada dodajemo malo ulja od semenki grožđa". Stani sekund, neko vadi koštice iz grožđa, stiska ih i pravi ulje? Da, neznalice nepca ogrubelog.
Na kraju, posle višečasovnog dinstanja, pirjanjenja, flambiranja, rendanja, drkanja i mumificiranja, evo i specijaliteta: mrtva priroda sa dulekom, kombinovana tehnika. Da se ruča. Pardon: ručava.
- E, ovo ću da kuvam za vikend, autor recepta je izvesni ugledni kulinar. Samo potraži na pijaci da li imaju svežeg morža.
Ignorisanje. Izostanak odgovora na gest, poruku ili prosto postojanje kao takvo. Dešava se u virtuelnom i u stvarnom svetu. A boli jednako.
- Ne javlja se na telefon. - Možda je nešto zauzeta, možda je zaboravila telefon, možda.... - Sinovala me na fejsu. - Saosećam, prijatelju. ________ Sestra je sinovala ukočene penzionere u čekaonici i pristavila lonče za kafu.
Finale nekog brzog dešavanja. Po analogiji sa završnim delom famozne reklame iz stare Juge, u kojoj brkati lik ima obično samo 10 sekundi da hitro izdeklamuje šta sve ubija sprej protiv insekata ili kako se boriti protiv zle buđi.
- Dođi pod plahtu. - Evo me, bebo, mmmm - Polako, uspori! - Proizvodi Grmeč!
Za nevešto oko nenaviknuto na glad to je samo početak (ili kraj) svinjećeg produkta mesnoprerađivačke industrije, spakovanog u crevastu membranu. Za one koji pamte krizu ili je i dalje proživljavaju, krajka predstavlja etalon količine, parče koje smoreni operater mesoreznice nije želeo da dalje sitni, nego ga je ostavio u punoj, natprosečnoj veličini.
Krajka se ne uklapa lako u sendvič, zbog svoje jelte topološke strukture. Ona ostaje sama, da štrči i mami siromašnog studenta iz Vladičinog Hana. Krajka je arhiobrok, istinski tolitelj gladi, premijum delikates.
- Šta ćeš da jedeš, Bebane? - Je li ima alpske? - Ostala još krajka u celofanu. - E pa oće me danas i bog!
Konačni samozadovoljni argument u Internet-diskusiji na temu siromaštva. Taj što se žali na deficit paštete u crevu, kako to da ima za Internet da se pišu komentari, a? Prc, šah-mat, gospodine ubogi siromahu. Ili možda bolje: gospodine buržujčino, pun Interneta.
- Proneverio je sto miliona, firma završila u stečaju, oboje smo radili tamo i sada šta ćemo, cepamo drva po kućama, deca beru mušmule, teško je.
- tesko,a za internet se ima,a?
- Od babe smo napravili akses-point i podesili klijent-mod, pa pojačavamo signal iz Kafe Sačma.
