Ona radi u prodavnici meštovite robe. Nosi crnu trenerku sa rozim Nike znakom ispod žute kecelje sa imenom firme. Stoji na vratima i gleda u autobus što prolazi.
Od škole ima srednju. Hemijsku ili turističku. Trebala je studirati, a možda i nije. Bila je pomalo i mangup - kad navru sećanja iz tog vremena osmeh joj preleti preko lica. Živi u Resniku, Novoj ili Staroj Pazovi - blizu Beograda, a opet tako daleko. Nekad je bila zgodna cica, momci su se lomili oko nje. Imala je veliko društvo, mnogo drugarica. One najbliže i najodanije sada su u inostranstvu. Često kafeniše sa koleginicama iz lokala pored. Ogovaraju i pričaju masne priče o muškarcima. Njena kosa više nije sređena, vezana je u rep jer je tako lakše.
Volela je jednom nekog mangupa, muzičara ili glumca. I on je nju voleo. On je sad daleko, a ona je i dalje tu. Kad je slome sećanja pomisli da ga možda nije baš toliko volela. On ne govori sa njom.
Vruće je iako je već noć. O moru može samo da sanja. Ako uspe i da dosanja taj san, on je obično zatekne u Sutomoru. Slike s mora u pozadini otkrivaju plažu načičkanu gojaznim telima, a sin i ćerka joj se vešaju oko vrata. Umazani su kremom od krofnica. Deluju srećno.
Kraj je radnog vremena. Pogasila je svetla napolju i briše pod. Pazi da ne sjebe nokte što joj radila neka pre par dana. On dolazi da je odbaci kući. Pasat, '85 godište. Na zadnjem sedištu je roba koju je trebao da otera danas, pa ipak nije. Kožna jakna, trenerka. Nekad je igrao fudbal, i mogao je da uspe da je hteo. Nije hteo. Njegov stomak njoj ponekad smeta, ali više ni to nije važno. Na slikama sa svadbi i slava on grli nju. Deluju srećno.
Ona zaključava vrata od prodavnice jednom rukom, u drugoj drži kese. Koka kola, velika tuba kečapa i čips. Ispod leve dojke može da napipa neki čvorić. Ne želi da razmišlja o tome. Sedaju u kola, vrata se teško zatvaraju. Kad je odbaci on će se vratiti do društva na još po jedno.
Ona sanja život, a ne primećuje da je do guše u njemu. Ona voli život, ali joj on polako klizi iz ruku.