Maksimalni domet i krajnji cilj domaćeg napadača u blizini protivničkog gola.

Sastavni deo kućne opreme svake savesne domaćice. To je posteljina koja se vadi samo kada dolazi neki gost da prespava, a predstavlja mere predostrožnosti protiv zaraza koje gost potencijalno donosi.

Pojava da čak i Sportski Žurnal čitate otpozadi, jer vas zanima samo sport.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Ono što pomisli prosečan Srbin kad pored autoputa vidi divlju mini-deponiju i nakon toga baci smeće iz automobila u pokretu.

Emisija sa Studija B koja vam čak i svojim nazivom govori šta treba da uradite kada na nju naiđete.

Rečenica koju izgovarate ili kad hoćete da sagovorniku stavite do znanja da ste visoko moralna osoba ili kad hoćete da se iskurčite kako imate automobil (poželjno je navesti model).

Pobeći kontroli u busu, nakon što su vas uhvatili bez karte

Doskočica često nerezonski upotrebljivana u datoj situaciji od strane ne baš inteligentnog sagovornika.

Trg Dimitrija Tucovića, tačnije ono ostrvo sa njegovim spomenikom.
Onaj radnik što ga sređuje, uređuje, sadi cveće, zaliva, čupa korov, briše s vremena na vreme onaj kip, to ste vi.
Oko vašeg života prolazi gomila ljudi, neki vam mahnu, neki zatrube, neki vas i ne vide, trče za svojim mislima i svojim životima i bez obzira što ste tu ne primećuju vas.
Par ljudi vam pomaže, pojedini zato što moraju, osećaju neku obavezu a retki zato što vole i cene to što radite. I vole i vas.
Nekad naiđe i period kad nemate baš ništa da radite, onda čekate Novu Godinu da ukrasite malo svoje ostrvo, da okačite neki lampion, neku sjajnu zvezdu ne bi li to drugima izgledalo lepo i sjajno.
Desi se da u sred nekog posla ili iz čista mira, hoćete da izađete sa tog ostrva, a gomila oko vas vam ne da. Trube svojim sirenama, hoće da vas pregaze, kao da namerno dodaju gas kad vas ugledaju dok očajnički pokušavate da pobegnete odatle.
Posle nekoliko pokušaja pomirite se s tim da je to vaš život i nastavite da gajite cveće ili čupate korov.
I potajno čekate neku drugu priliku da odete odatle. Ili bar Novu Godinu da nešto zasvetli u vašem životu.