Шалтеруша, чиновник, писар. Особа која је у фирмама, предузећима, компанијама и државним институцијама задужена за однос и рад са странкама, клијентима.

Српски чиновник из провинције, с почетка 21. века... добро и сигурно уваљен у своју полураспалу фотељу, из које штрчи стари, подерани сунђер испод олињалог кожног прекрива. Та је фотеља, уједно, и његов смисао. Од те се фотеље не одваја ни када доручкује, обично ван времена паузе, нити док чита новине у тренуцима када нема странке ,,с ону страну" шалтера. Када би могао, све ми се чини, у њој би (или, на њеним точковима) превалио и читав пут до тоалета; само када би точкови функционисали.
Његов полуинтелектуализам којим служи режиму и власти, и државничкој бирократији, приземнији је и баналнији од вулгарности ратара који је дошао да продужи возачку дозволу за трактор, или да печатом овери какву хартију од значаја. Такав полуинтелектуализам једнако је заразан и канцероген по друштво колико и неукост оних који такве моделе прихватају и подржавају. Исто тако, и спроводе. Његова свест није ни могла да продре у дубље поре, и то не зато што су поре разбијене и уске, већ зато што је његова свест годинама и деценијама формирана у собичку 3х3m, са предње стране оивичена стакленим шалтером преко којега комуницира са ,,свет(ин)ом", а иза њега, негде у архиви, налазе се гомиле пожутелих, масних хартија, које миришу на бурек и јогурт (ређе, и на неки чоколадни колач, а редовно на црну, домаћу кафу).
Овај чиновник, којега свакодневно срећемо у различитим државним институцијама и установама, гаји у себи и одређену дозу скепсе и цинизма према свакој могућој промени. Његово, по правилу, строго и хладно лице, са грашкама зноја по челу и зајапуреним образима, сасећи ће сваког грађанина (појам уведен у времену када, вероватно, овакав тип чиновника у нас и настаје, негде на два века од овога времена), који, опет по правилу, нема сву ,,неопходну" документацију - вероватно од свих чланова уже фамилије, бар четири колена уназад. Држава каже четири, а Црква шест... а не, то беше за инцест. Добро, и ово је слично томе. Јер, чиновник и мора (некада) утврдити, има ли каквих родбинских веза са странком, у тих четири до шест колена уназад, како не би дошло до некаквих фамилијарних непријатности. У сваком случају, од грађанина се тражи, и он је условљен тиме, изузетно добро познавање: 1) породичног стабла, 2) кривичног и имовинског права, 3) свега осталог.
Тако је наш чиновник, добро и сигурно уваљен у своју полураспалу фотељу, из које штрчи стари, подерани сунђер испод олињалог кожног прекрива, уместо угледног, државног службеника који је на ползу народу и отаџбини, претворен у полуинтелектуално биће, посленика различитих режимских идеологија и влада, којег се гнуша и према којем гаји сваку несимпатију/емпатију, непоштовање... готово сваки грађанин државе. ,,Шалтерски службеник" или државни чиновник, тако се нашао на првом удару светине која са разјапљеним чељустима, сва од гнева и беса, кивно псује и лаје, избацујући горку слузину на стаклене шалтере, иза којих ће касније, ни криви ни дужни, државни чиновници испијати црну, домаћу кафу, и јести масни бурек, са јогуртом. У тетра паку. Али не више ,,троугластом". Јер, била су то нека друга времена, када је ,,троугласти" јогурт био не (само) прехрамбени производ, већ демонстративно средство и – симбол једног времена.

Neko međumesto u nekom međuprostoru od nigde ka ničemu.
Livada. Njiva oranica. Svuda oko tebe pustoš, a ti ne možeš da se orijentišeš. A i da možeš, nemaš pomoću čega, jer oko tebe je ništa. Ukoliko nisi poneo magnetnu iglu, zvanu još i kompas.

Изложити масу информација у што краћем временском периоду и тиме слушаоца оставити у крајњем одушевљењу или потпуном ужасу, али у сваком случају - без текста и коментара. Или једноставније: курчити се обиљем (често небитних) података.