Izraz koji ne bi živeo da su ljudi bolji, da nisu skloni otimačini na kojoj se zasniva uspešna egzistencija, i da nisu toliko voleli diktatora. Uf, ima puno "da nisu".
Naime, deskripcija tuđeg izvlačenja iz govana u koje se sam zapleo, kako laganjem tako i nedelima druge vrste. Jerbo je smradina. Pa se zatim oslanja na reči pravdanja u potrazi za spasenjem. A činjenicu da je govno od čoveka, nikad neće priznati, sve da baš tad dođe do strašnog suda. Sledi mucanje i stavljanje sopstvene rodbine u grob, po principu "vidi kakav sam kukavac" ne bi li potencijalni tlačitelj u njegovim očima prepoznao zrno dobrote bednika. Jer takva je beda, tera te da se sažališ. Mentol što bi ti ga zavukao za kutiju šibica, a kad ga biva provaljen, biva spreman i na oral.
S druge strane, izraz za prepričavanje publici i veličanje svoje hrabre reči, čojstva, snalažljivosti i kcije "nisam ja majmun da me ona jebe". Delo koje je odraz promene kad si oduličio da više ne vučeš kočije i ne glumiš konjinu.
1. Jesi se čuo sa Rogom?
2. E, da brate, zaboravio sam da ti javim. Nisam, nije se javljao.
1. Odkud sad to? Rekao mi je da ste se juče sve dogovorili.
2. Nismo brate bunca čovek.
1. I rekao da mi daš soni trojku, da je kod tebe.
2. Nije brate.
1. I rekao je da ćeš negirati, baš kao što radiš, da si smra...
2. Pa znaš, ja t-t.
1. Nemoj meniii e, nego daj mi ga koji ti je.
(prepričao)
- E, Rogo, bio sam do ovog kretena. Bio mi je od početka sumnjiv. Vamo tamo, ja ga stis'o, on kao pa znaš nisam teo, pa znaš ja sam, i te fore.
...taj neki sprovodnih nihilizma danas...
Telesno.
Uistinu, NIŠTA.
Dok bi neki rekli: SVE!
A neki su većina. Mnoštvo. Luzera, potlačenih i nemaštovitih.
Materijalno teži uništenju, i sam Tarkovski kaže.
Duhovno ŽIVI.
Zar je bitna nabudžena sisa, grudni mišić naduvan ko balon, ako se ispod njega krije zečije srce? Srce meko, krhko, kukavičje. Zar je bitna i ta majica koju nosiš, ako ispod nje leži stomak pohlepe? Ako ispod nje živi masna konzerva prekrivena kožom koja smrdi na nezasićenost?
Ma jesu li i te patike bitne, ako njima lepšaš telo svoje, a ne štitiš prste od hodanja po trnju? Hodaš li uopšte tim putem teškim, ili si izabrao klizalište? Leđa ogromna od propadanja, dinarska! Za bazen, pozeraj i devojke? Ili lakše džak na nj da nabaciš?
Tebi, ženo! Bitni li su nalakirani, sređeni prsti ako na njima i rukama nema ocrtanog majčinskog truda, rada jedne domaćice? Zar ti je i dojka velika bitna, da se lakše prodaš? A ne veliko srce hrabro ispod nje da čuvaš? Srce koje porodicu čuva pod krovom zlatnim? Plače, teši, čuva i neguje? Zar u toj šminci ima nečeg lepog ako uz njenu pomoć muža izdaješ? Ne, nema sestro. Zar ima nečega u tome, u štikli koja ti pomaže čednost da baciš, curo? Da, da baciš. Kao što se baca smeće od jutra skupljeno.
Niko ovde nije lud,pa ni matori kad uzviknu "O, zar ti glava samo za šminku služi?"
Nemoj da ti telesno i materijalno bude izvor zadovoljstva.
Oduvek je glumatanje pauna bio centar klinačke ekipe, kasnije i matorog društva. Mada se ne može reći društva uopšte, već nekog sklopa od nekolicine izdrkotina što kroz par godina izrastu u džibere broj jedan. I uvek se taj centar pažnje posmatrao sa jedne strane, koji se ispoljavao kroz svima nam poznate reči: "Vidi ovog što se kurči". Dok duboko u sebi želi njegovu slavu, njegovu publiku, i svo blago. Da on bude taj što će da dribla sve redom, podigne 100 kila, spusti najjačeg u ekipi, i natera Micu da se nasmeje.
I tačno se ogovarao tom oštrom, teškom rečju: KURČI. Zbog njene zvučnosti, koja daje posebnu simfoniju i grubost, da se neznancu stvara posebna slika kukastog nosa i nadrkane šiptarske face, što je od malena imao te ružne poduhvate. Sve zbog publike.
On je svojim radovima kod mnogih izazivao neko tajno, mini idolopoklonstvo, zavist, i želju da budu kao on. I tako ta potreba za publikom uvek kruži, radi po principu epicentra - kopiranjem tuđih fora, oponašanjem gestova svojih učitelja..
Umesto da to bude neka originalnost, to je bilo što jače gruvanje lopte, kopija Bekama...
Jer takve smo glave, takvim nas društvo pravi. I oni keva i ćale, što te teraju da u drugoj godini skupljaš pubiku govoreći reč "MAMA!". I srce što te vuče da gradom provozaš svoj novi motor.
Da se ja pitam...u kreč. Sve do jednog.
Zato se izvuci. I spasi. I napreduj...iznutra...duhovno.
blaženi drugačiji...
"E, sad neću da nasrnem na psa što nas je napao, nego ću da pobegnem zajedno sa drugima. Da mi se ne bi divili."
čast i poklon ovim izuzecima.
O kako je lepo imati publiku? A još lepše biti normalan.
Opravdanje kad upornost dosegne ispod nule. Kad prorade psihološki mehanizmi odbrane , pa se od celog snošaja sa ribom ti zadovoljiš masturbacijom. Delićem. I nekom bajkom koja je uspešna samo u tvojoj glavi. Nešto kao privid savršenstva što u stvarnosti izgleda otprilike ovako:
"Svako veče na terasi toj, milovaću kosu njenu..."
A kosa je zapravo masna da bi i Vitalu dobro došla kao izvor. . Jer ništa nije i ne može biti savršeno...
osim pljeke s lukom.
Efikasno rešenje kad se shvati da ne funkcioniše sve po principu pokretnih stepenica, iliti eskalatora, već da za uspeh ipak treba mrdnuti guzicom iz te udobne fotelje.
Teško a?
Hm, mogu da je startujem.. A mogu ga i jednostavno izdrkati? Kad dođem kući? Ili odmah? Ma gde ću u lokalu, zajebi! Ma jebeš ga. Bar sam probao da se suzdržim.
Gomilu puta se kaže "Dobar je to čovek". Dok je to zapravo nedefinisano. Dobar je da ode po cigare. Da uleti kad te napadnu 2 cigana, i doda 20 kinti za indeks... Nekako je nedefinisan.
Velika je razlika između dobrog i Čoveka. Dobar je naivko zaostali. Ne može se za njega reći "naivčina" , previše ima glupu, blagu facu da bi imao tako grubu osobinsku etiketu. Dobroćudan, lak za prevariti i izjebati metodom levo-desno. Konjina jednog kočijaša. Još jedan višak ovog sveta.
Ipak, Čovek je težak orden. Čovek se ponaša ljudski. Moralno. Zna kud i kamo. Oštrouman. On kad bije bitku jede kilo soli, al' izgura svoje. On je manjina i nedostatak.