Лик који најбоље зна географију у одељењу. Јако је висок и жгољав, тело му је у облику државе Чиле.

Док пада увело лишће преко екрана, иде музичка нумера ''Друге се песме чују'', у извођењу Маје Оџаклијевске и Огија Радивојевића (онај лик што пева ону песму ''Можеш ти то, цицо, хоћеш, ал' нећеш да ми даш''). Песма није била ништа мање црне тематике, него било која друга појава деведесетих, па има очајничких стихова попут: ''Куд да кренемо сада кад снови се губе?'', ''Летели смо ми високо, али смо пали потом'', Изгубили смо јасну мету, сви смо некоме криви'' и ''Како смо и ми негде нестали са својим јединим животом''...

Све у свему, тотално скењавајућа песма од које ко тад није пререзао себи вене, може бити сигуран да неће никада.

Чињеница која додатно скењава ствар јесте та што су многи од нас тада били школарци, а серија је емитована у недељу увече, што је сам по себи скењан термин, кад помислиш да мораш да се дижеш ујутру у седам, па у школу, где те чекају надркани наставници, скењани због завршетка претходног дана, осталих срања у животу и завршне шпице дотичне серије.