- Ево ти оних 50 ојра што остадох дужан прошле недеље тебра. Рекох враћам данас а Циле никад не лаже. Хвала још једном.
- Опа дечко ти баш ником не подмећеш ногу, а? Ако ако. А не као неки, сад ће годину дана како ми онај лутор за столом до врата дугује неколико стотки. Ај плаћам ти пиво, сједи.

- Е кој курац водисмо уопште овог твог буразера. Сваку славску трпезу помете као међед пчелињу кошницу. Види, поједе сву кумину гибаницу. Благо ме срамота.
- Та пусти га. Био је веган годину дана па мора да надокнади.

Париз, 1942. година
- Ђеси Ками тебрекс, јеси ми добар?
- Ее брат мој, ти? Слушај, послао сам захтјев оној издавачкој кући да ми објаве Странца. Тамо ти свиме управља онај Нормандијац Ежен. Много добар човјек, зове ме на пилећи роштиљ и розе вино у његову вилу сваког мјесеца. Но хомо спика наравно.
- Е ајде коначно си им послао. Ма знам ја њега, баш права добричина од човјека. Само превише цепа та марсејска вина, увијек је или припит или на граници тог стања. Али добро, такви сте ви умјетници, посао вам дозвољава.
- Па да знаш и да јесмо. Него, направио сам копију тог писма, рекох да си ти помогао у смишљању идеје за сцену убиства Арапа. Ево погледај. (*пружа*)
- (*чита*) Лијепо. Написао си цијеле двије реченице о мени... Него шта је болан ово?
- Које тебра?
- Зашто си се потписао као *Калигула*?
- Хе хе. То ми је Камифлажа такозвана. Тако ме је звала дјевојка из средње. Размишљам да напишем у будућности неку књигу о Калигули. Каки сам ја.

- Браћо, јесте ли учили ви за колоквијум задњих двадесет страна? Ја дао Пери да ископира и није ми никад вратио. Јел полаже он данас?
- А ево не знам. Запио се прошлу ноћ неком јефтином ракијештином па укомиран заспао. И њему су рекли данас да дође али ај ти њега знај.
*отварање врата*
- Ево истине.