Париз, 1942. година
- Ђеси Ками тебрекс, јеси ми добар?
- Ее брат мој, ти? Слушај, послао сам захтјев оној издавачкој кући да ми објаве Странца. Тамо ти свиме управља онај Нормандијац Ежен. Много добар човјек, зове ме на пилећи роштиљ и розе вино у његову вилу сваког мјесеца. Но хомо спика наравно.
- Е ајде коначно си им послао. Ма знам ја њега, баш права добричина од човјека. Само превише цепа та марсејска вина, увијек је или припит или на граници тог стања. Али добро, такви сте ви умјетници, посао вам дозвољава.
- Па да знаш и да јесмо. Него, направио сам копију тог писма, рекох да си ти помогао у смишљању идеје за сцену убиства Арапа. Ево погледај. (*пружа*)
- (*чита*) Лијепо. Написао си цијеле двије реченице о мени... Него шта је болан ово?
- Које тебра?
- Зашто си се потписао као *Калигула*?
- Хе хе. То ми је Камифлажа такозвана. Тако ме је звала дјевојка из средње. Размишљам да напишем у будућности неку књигу о Калигули. Каки сам ја.