Vrsta koja je opstala izgleda samo na ex-yu terenima.
Da je klošar biti lako - klošar bi bio svako dame i gospodo.
Postoji nekoliko odrednica kako mozete prepoznati Izvornog gradskog klosara, a one su sledeće:
1) 30+ godina, grebe se od keve za produzeni espreso u malu šolju.
2) Seansu koja traje tri sata prati jedna kafa i 86 čaša vode uz konstantno dobacivanje konobarima ili stolu 10 metara od njega.
3) Bog će ti platiti ako ne vratim ja a kleo sam se u rodjenu majku za 120 dindzi.
4) Klošarski hod je više nego karakterističan, usporeno kretanje, glava u nebesa, fejk rej baj cvidže, iphone 6 u ruci al da se jabuka vidi.
5) Kladionica jedini izvor prihoda.
6) Omiljena relaksacija, ispijanje kafa u kladži koje dolaze gratis nakon 2 binga ili tiketa.
7) Omiljeno piće, 30 dana apatin dvolitra, 31. kad kevi legne plata Hajneken rođaci.
8) Insta profil od 2000+ pratilaca
9) Fejs profil od 5000+ frendova
10) IMAS JEDAN TAJ MALBORO DA PROČISTIM PLUĆA BRATSKI?!
Горка
Smeješ li se ili plačeš? Na kraju se sve to svodi na isto. I jedno i drugo postaju mehaničke radnje isprogramirane svakodnevnom nametnutom rutinom zvanom
život.
Smejem se.
Super, a zašto?
Zato što sam idiot, smejem se iz dubine ovo malo duše što mi je ostalo. Smejem se jer je to okej, društveno prihvatljivo. Smejem se jer sam volela, i izgubila sve. Opet, smejem se jer sam idiot.
Zar onda ne bi trebala da plačeš?
Možda i bi. Ali kažem ti, na kraju se sve to svodi na isto. Dok nekome ne smrkne drugome ne svane. Je l’ tako prijatelju?
Shvatila sam, rutinu ne treba menjati, postaćeš žrtva ako pokušaš. Sloboda nema cenu, ali se i ne ceni nešto posebno ovih dana. Daš nekome slobodu, narugaš se rutini, razbiješ demone posesivnosti i šta bude? rutina ti vrati, tvoj poklon slobode iskorištava i vraća te nazad k sebi. Višak slobode izaziva manjak iste, paradoksalno? Možda. Možda i ne. Nisam smarala, možda sam i trebala, dala sam slobodu drugome, i ostala sam bez ičega, slobodna ali u okovima svojih misli. Itekako zarobljena.
Nisam Branko Miljković ali ubija me prejaka reč, ubija me manjak poverenja, ljubavi, veze i uzajamnog poštovanja. Ubijaju me doktrine novog poretka društva. Ubijale su me navike i starog društva. A možda je ubistvo krajnje rešenje.
Možda...
We are the all singing, all dancing crap of the world.
Omiljena knjiga zavisnika od ruleta.
Marie-Henri Beyle Stendhal
Ah kako lepe oci,
A jos lepse usne.
Volim kad su ovako prirodno pune,
A pogotovo kad je donja usna veca.
Fetis mi je ugristi donju usnu tokom poljupca.
Oh, ova mala je laka.
Uprkos visokom ostvarenju na lestvici lepote,
Lako sam usao u nju.
Kurva.
Ulazim duboko u nju,
Osecam joj krajnike,
Mala dobro guta!
Svidja mi se ovaj rad,
Mogao bih ovako danima.
Pitam se da li ju je neko ovako probijao kao ja?
Op, op, op.
Mala je prirodan talenat.
Ne mogu da verujem da sam dosao do pluca.
Ah, to mora da je previse,
Nisam trebao ulaziti ovako duboko.
Kaslje vec danima,
Osecam ogromnu toplotu u njoj,
Ali ne gori,
Nije vise dobra kao prvi dan kad sam je probao.
I dalje kaslje,
Ima i krvi.
Kakva je sad pa ovo cev,
Danima stoji tu.
Oh,
Cev je prestala raditi,
Hladna je,
Nije to to vise.
Bezim odavde.
Vidi kako zgodna medicinska sestra,
I to mi je fetis,
Kako li je samo znala.
Heh.
Izraz koji se upotrebljava u kartaskoj igri Remi kada na talon bacate cetiri iste karte.
Sad kad sam se otvorila, dodajem ti sesticu na tvoj triling, samo ih sahrani da bude preglednije.
Dobro jutro.
Nije jutro, još nije svanulo. Četiri su sata.
Kako misliš nije svanulo, sunce je tu?
Sanjaš, srce. Brzo, uštini me.
Aaaaaaaaaa, ne toliko jako, debilu.
Stvarnost je ipak. Bol je prisutan.
U liftu smo, na kom smo spratu, da ne kažem nivou.
Četvrti.
Treći.
Četvrti, pogledaj dugme.
Ipak treći.
Idemo gore, ne idemo dole. Šta se ovo dešava.
Gore ipak idemo, stairway to heaven... lift to heaven he he.
Nije vreme za šale, pogledaj, vrata od lifta su otvorena. Bol izlazi iz onih ljudi, materijalan je i crven.
Ljudi lete, vidiš li ti to.
Ne lete, sede.
Ljubavi moja, idi kod očnog. Gigović je onaj dobar, malo je skup ali nema veze.
Dobro, nema veze. Ćuti i vozi se.
Pogledaj ovu tamu, mora da smo se spusitli u podrum.
Na vrhu smo, vidiš ovaj izlazak sunca. Zora je konačno. Zoki Zoro Zorule.
Ti si lud srce, na čemu si jutros.
MDMA, ti draga?
Strejt. Kajisija jutros na gladan stomak.
Uh.
Da.
Vidi, stvarno smo gore.
Pa to ti pričam.
Hoćemo li dočekati zoru, nismo baš odavno. Lep je pogled?
Hoćemo, ako opet ne nestaneš.
Pa ja ne nestajem, nikad i nisam. Uvek sam tu uz tebe.
Nisi, i sada već blediš.
Ali ja sam tu, deo sam tebe. Kako to ne shvataš. Uvek ću biti tu.
Umri.
Neću, ne možeš bez mene.
Umri.
Ako ja umrem, umrećeš i ti. Ja sam ti, ti si ja. Mi smo mi. Kapiraš?
Vlado Georgijev.
Šta?
Ništa, hajde, nestani, nije problem da i ja odmah za tobom pođem.
Dobro dragi, idem.
Eto i mene.
Hoćemo oficirski, po metak?
Da bude ko na fajt klabu?
Aha, znaš da ga volim.
Hajde, ja ću prva.
Čuje se hitac, mrtvo telo kovrdžave devojke pada pored momka, krvi nema - zašto ne znamo
AAAA KURVO, ZAJEBO SAM TE. ŽIV SAM A TEBE KONAČNO NEMA... ŠTAAAAAAAAAA...
:Pada mrtav:
-Opet ga baca?
-Izgleda.
-Sad će boca za tebe Markovićka, samo se smiri.
-A vidi jeee, hoće da se oslobodi, pa ručice su ti vezane srećice. Znaš li gde si?
-JEBAĆU VAM MATER.
-Ubrizgavaj.
-Lepo spavaj srce.
Prelo na kome Krajišnici konzumiraju travu.
Hajdemo na Kočićev zbor, ima Aki vutre biće pravo prelololo
Znate onaj osećaj kada ste želeli da proputujete svet.
Da?
A znate i onaj koji sledi odmah posle toga, kad spoznate činjenicu da ste finansijski zakovani na tlo iste zemlje koju dodirujete već 25 godina?
Znate i taj. E super.
Javlja li vam se tada inspiracija i želja da makar u glavi proputujete, da se oslobodite okova zatrovane sredine i materijalne nemogućnosti? Trebalo bi da se javlja. Kada smo već vezani nečim, a čime ni sami ne znamo, ne treba dopustiti da nam vežu i oduzmu mozak.
U čitavom svetu ne postoji niko sličniji meni nego ja sama. Sve što me napušta sam autentična ja. Posedujem svoje fantazije, snove, nade, strahove, uspehe. Ja posedujem sebe, i stvaram sebe. Ja sam ja, i ja sam dobro.
Da, ja sam ja. I dobro sam. Super. Možda je vreme da se zapali cigara, popije kafa... da se oseti gorčina stvarnog života. A možda da se zapali i trava. Inspiracije nikada nije na odmet.
THC, duvan, lagana muzika na Jutjubu. I kreće putovanje, za koje nikada nismo imali mogućnosti, ali krenulo je. Muzika vozi kao kruzer oko Maldiva, i podjednako je dobro. U skladu sa realnim mogućnostima. Jedina mana je što malo brži ritam pesme poremeti ovu inspirativnu iluziju putovanja i sve to pukne na hiljadu delića, kao kristalna čaša kada doživi blizak susret sa parketom.
I bam, odjednom osećamo nostalgiju za nešto što nikada nismo imali.
Inspiracija kažete?
*Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.*
Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom... gorkom kafom. Neka gorčina ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.
Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.
Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem... želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.
Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina... od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista... sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.
I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.
Do kad?!
Taedium Vitae.
Narkomanski sleng za spid iliti brzinu.
Dajte kakve hitrine da obradujemo nozdrve.
Kvalitetan odjeb za osobu koja smara svojim dostignućima i imovinom prilikom upoznavanja u klubu.
-Ej ćao, ja sam Aleksa... vidiš ove BMW ključeve, nisu usb he he. Inače predsednik sam unije studenata, a moj tata je visok funkcioner SNS-a.
-Ćao, ja sam bol u kurcu. Odjebi!
Opravdanje kojim hronični kockar pravda svoju nejebicu,.
- Dragiša sine, plata ti je bila juče, a već nemaš dinara. Nemoj više kockati ljubi majka.
- Stara, kad ne udaram ništa drugo već 15 godina, dobar je i aparat.