Znate onaj osećaj kada ste želeli da proputujete svet.
Da?
A znate i onaj koji sledi odmah posle toga, kad spoznate činjenicu da ste finansijski zakovani na tlo iste zemlje koju dodirujete već 25 godina?
Znate i taj. E super.

Javlja li vam se tada inspiracija i želja da makar u glavi proputujete, da se oslobodite okova zatrovane sredine i materijalne nemogućnosti? Trebalo bi da se javlja. Kada smo već vezani nečim, a čime ni sami ne znamo, ne treba dopustiti da nam vežu i oduzmu mozak.

U čitavom svetu ne postoji niko sličniji meni nego ja sama. Sve što me napušta sam autentična ja. Posedujem svoje fantazije, snove, nade, strahove, uspehe. Ja posedujem sebe, i stvaram sebe. **Ja sam ja, i ja sam dobro**.

Da, ja sam ja. I dobro sam. Super. Možda je vreme da se zapali cigara, popije kafa... da se oseti gorčina stvarnog života. A možda da se zapali i trava. Inspiracije nikada nije na odmet.
THC, duvan, lagana muzika na Jutjubu. I kreće putovanje, za koje nikada nismo imali mogućnosti, ali krenulo je. Muzika vozi kao kruzer oko Maldiva, i podjednako je dobro. U skladu sa realnim mogućnostima. Jedina mana je što malo brži ritam pesme poremeti ovu inspirativnu iluziju putovanja i sve to pukne na hiljadu delića, kao kristalna čaša kada doživi blizak susret sa parketom.

I bam, odjednom osećamo nostalgiju za nešto što nikada nismo imali.