Seoska odbrana od NATO-a
Читав низ крајње комичних мера које су сељацима служиле за разбибригу, а биле страх и трепет за сваког НАТО агресора због којих Амери нису смели да нападну копнено, јер би их мој ујка одма' карабином ''ВРАУ'' по сред чела, мајке им га клониране.
И, кренемо ти ми у шуму, педес' човека, минимум, да насечемо дрва за рампе и бедеме. Kад кренуше да млате секирама по државној шуми, да те Бог сачува. Раде Крака запенио испод неког глога, каже- ''Кад се натакне 'мериканац на трн, па кад то загноји, има д'умре до Ђурђевдана''. Деда Војкан млати по једном грабу, а очи му на дршке изашле, па крваве као у Краљевића Марка и са муком прича: ''грабовина је жилава па ће таква рампа да задржи непријатељске тенкове док наша армија спрема офанзиву''. И само што је чича стигао до коре, почело је да га гуши, па смо морали да га носимо до куће.
Довучемо некако мотке и деда Војчу, намонтирамо рампе на свим улазима у село, наточимо ракију у балонче, блокче у руке и легитимишеш сваког ко улази у село. Јебига, можда су дошли да нам спале штале, да поставе локаторе или да нам прцају жене, ехехе. И тако једне ноћи, док смо штитили нашу отаџбину, мртвошемо се од ракије, те Новица и Јаблан онакви анестезирани кренуше да виде, да нам неко није сипао бојни отров у сеоски водоводни резервоар, да нас трује. У међувремену су се изгубили и отишли чак до Црне Баре где их је изујед'о шарпланинац, а вратила их је милиција после недељу дана кад их је човек наш'о у подруму како краду ракију и поливају кереће уједе. Није лако било.
Сваког дана, од леденог марта, до врелог јуна- знало се; чувамо отаџбину грабовим моткама, ракијом и ловачким пушкама од непријатеља коме смо видели само спаљене трагове.
Заврши се рат, кажу изгубили смо, а говна нас нису ни напала како доликује, Ратко Лопов, председник месне заједнице, покупи оне рампе и целе зиме се тим моткама грејао, а деда Војча, чувени сеоски газда, умре од муке јер није могао да поднесе то што је, као да је слуга, Ратку, слинавом преваранту, спремао дрва за огрев.
Komunista
U posleratnom periodu, reč kojom se opisuje osoba koja često ide u crkvu. Privrženost crvenoj ideologiji nije neophodna.
- Tebra, priča mi sin, Steva jutros već drugi dan ove sedmice bio u crkvi. Već deca počela da ga zovu kaluđerom, deluje kao da previše pokušava da dokaže nešto.
- Ma komunista klasičan. Niko od njegovih nije slavio slavu pre početka pohoda na Vukovar.
Kuga
Gadna bolest. Nema je više, hvala Bogu, ali i dalje ima mnogo asocijacija na nju, svakodnevno.
Ideš ulicom i paziš da ne zgaziš u kugu od onih prosjaka amputarinih duša, ulaziš u bus i paziš da se ne očešeš o kugu penzionera sa cegerima punim pijačnih dobara, izbjegavaš onu mesaru u suterenu jer sva odiše kugom, na slavi sjediš što dalje od one tetke kugave i tako u beskraj.
Kuga opisuje baš tu neku gadost nepoznatog porijekla. Izopačenost nečijeg rošavog lica, toksičnost nečijeg pazušnog ili šupčanog smrada, nečijeg mozga stanje.
Opisuje slikovito neku ruinu od osobe kojoj ne bi pare iz ruku uzeo, na koga psi laju a mačke mu se pišaju na otirač. Nekog koga ni majka ne zove za Božić, niti će mu rodbina doći na sahranu. Nekog kog niko ne propušta na pješačkom, ko nikad ne obrne turu niti je neko njemu obrne.
Jednostavno kuga, brate.
-....budi se ona, brate, a šminka se valjda istopila od sinoć, a ispod nosa neka kuga, majke mi, evo idem da radim bris svega i svačega da ne zapatim nešto.
-------------------------------------
-E braćale, aj zablejimo kod mene, uzmemo pivo, pičimo soni i tak.
-Ma bježi, treba kugu da dobijem u onoj ćeliji tvojoj.
------------------------------------
-Bježte, đeco, ide Krle Kuga!