Dva sela tri zuba
Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.
Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.
Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.
Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.
Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.
- Pomaže Bog majko!
- Bog ti pomog'o sine! 'e si ti od ovi' što kupuju vunu?
- Nisam, majko, ja sam od Leskića, zovem se Mark.
- Nemam sine vune ja. Nemam ovaca već treću godinu.
- Marko Leskić je moj deda.
- Nije sine, nije. Marko Leskić je pod onom tamo ružom, vidiš, ona bela. Suzama sam zalivala taj žbun više od pedeset godina
- Vratio sam se iz Amerike i podići ću ponovo domaćinstvo Leskića. Pogledajte sliku.
- Ali bunar se urušio.
- Iskopaću novi.
- Sine, u dva sela nema tri zuba. Nije ti ovo mesto za život više. Ovo je mesto da se umre, sam...
- Sve se menja, majko. Doći će drugo vreme.
Nerealizovani penal
Често се сећаш своје прве симпатије. Умиљато лице, а испод ђачке кецеље, хаљиница на фалте, беле хулахопке и ципелице на каиш, ма иди бре!
То је оно прво клиначко снимање кад ти није јасно шта ти се тачно дешава, али примећујеш да ти је поглед често прикован на то мало женско чељаде. Ту после буде још пар симпатија кроз основну школу, мало интрига по лексиконима и гласина на великом одмору. У том дође пубертет, средња школа и онда БААААМ!
Заљубиш се као млади тетреб у сезони терања, а да не знаш 'де тераш. А осећај - неописив.
Она иде са тобом у разред, не можеш да дочекаш да дођеш у школу, па се лицкаш, па се пицкаш, па требиш митисере и остале бубуљке, па рокаш пола литра брута, евентуално денима, па тераш кеву да ти пере ''пе'стокеца'' два пута недељно да што пре избледе, па мора прљаво-беле старке и јакна вијетнамка, па читаш Превера и вежбаш рецитовање, па се уживиш у љубавне јаде младог Вертера или официра Вронског, па као нешто и сам пишеш, па си сав романтичан и устрептао, слиниш док сам у кући гледаш ''Сјај у трави''...
Не треба наглашавати да си пред екипом ултра-хулиган, увек спреман да заподене шорку и набоде највећег у супарничком табору. Слушаш само њујоршки хард-кор и користиш све опијате којих можеш да се домогнеш.
:Матурско вече, последњи плес, он коначно скупља храброст да је пита за игру, и она пристаје:
Обоје ћуте док се лагано њишу. Он је испуњен, свет је његов и не постоји више ништа и нико осим њих. Не види јој лице јер му је нос у њеној коси, али као да је то сад па битно, груди му пуцају од неописивог налета среће, љубави, шта ли је? Покушава да јој нешто каже на уво. Шта ''нешто''? Све бре, од оног 1. септембра пре 4 године, па до данашњег дана, сваки дан у магновењу и сваку бесану ноћ, и Превера и Ракића, и Толстоја и Хемингвеја, и сваки дерби који је гледао, али није видео, и сваки укор родитеља који је слушао, али није регистровао, и зашто му је слаб просек и не може да упише факултет, и како је слушао Парни Ваљак иако баби није истекло ни 40 дана, и свашта би јој још рекао, и о стварима које га интересују, и о онима које презире... А последњи плес траје ли, траје, свечана сала се окреће око њих и цела Земља и сам Свемир, док се њему чини да стоје непомични, далеко од свега.
Е-мол означава крај песме и он коначно одмиче лице, а да није процедио ни реч, хвата њен несигурни поглед пун нечега, али он не зна чега. Она полако хода уназад, њега већ зову другари да укрсте руке и испију шприцер на екс, она га још увек гледа, а он стоји непомичан на месту које је до малочас било центар Универзума.
Кренули су тактови неке веселе песмице, сви су поскакали и подигли руке, није је више могао видети и моменат је ишчезао у неповрат. Од те вечери ју је веома ретко виђао.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
:20 година матуре, узаврела атмосфера, потоци алкохола:
Она (видно пијана): Па где си ти шмокљане, толико дуго? Нисам те видела годинама, на 10 година матуре ниси ни долазио? Ништа се ниси променио, исти онај млади павијан, додуше сада већ мало оседео хахаха. Седи бре овде...
Он: Ееееј, види њу. Супер изгледаш, као да се ниси 3 пута порађала! Па причај, како живот?
Она: Па могло је бити и боље. Преудала сам се пре пар година, мада и овај скот доста пије, малтретира децу и мене, тражим начин да га оставим, укратко. Ти, говори?
Он: Живим у Канади, радим у фабрици конзерви, возим Харлија и помало свирам бас на нашим забавама тамо. Имао сам проблема са дрогом и алкохолом, али сад сам добро. Нисам се женио, деце немам. Ето...
Она (после дуже паузе): Која си ти пичка од човека! Имао си нас на кеца све оне године, а ниси имао петљу да реализујеш јебени пенал! Због тебе факултет нисам завршила, много сам се бринула кад те је дрога узела под своје, онда си отишао преко, а ја се удала за првог који је наишао, јер је у кући више било неподношљиво... А сећам се, кад сам те угледала оног 1. септембра кад смо кренули у средњу, еееј ноге ми се одсекле... :причала је до дуго у ноћ, сталожено и по реду:
Он више ништа није рекао, само је себи насуо прву чашицу алкохола после 8 дугих година апстиненције. Осетио је да су опет центар Универзума. Само се он овога пута окретао у супротном смеру.
Šta je to Kosovo?
Mnogi na dato pitanje odgovaraju čisto rezonski navodeći da je Kosovo prosto region na jugu Srbije, pretežno naseljen Albancima koji zbog svoje mnogobrojnosti, lobiranja i podrške velikih sila zaslužuju da prisvoje taj komad teritorije za sebe. Nije to Kosovo brate moj, Kosovo je nešto drugo...
Kosovo je kad si stao pred devojku koja ti se sviđa i čitavo telo ti se treslo, glas otišao u kurac, pocrveneo si kao bulka ali ipak si joj prišao, i nisi zažalio zbog toga. Kosovo je kad si video da ti tri lika tuku najboljeg drugara i uskočio si iako si znao da iskustva u tuči imaš samo iz sećanja od gledanja Brus Lija. Kosovo je tvoja majka koja je u trećem mesecu trudnoće, kada su joj rekli da je trudnoća superrizična i može ostaviti posledice po nju za ceo život, ipak odlučila da te rodi po cenu svega. Kosovo je pas koji skače na medveda da bude raskomadan, samo da spasi vlasnika koga voli. Kosovo je kada je napolju minus 15, ti imaš ženu i troje dece i još pola džaka brašna, nude ti da pređeš u katolike uz sve beneficije a ti pogledaš svoju čeljad i kažeš NE. Kosovo je bilo na Ceru, na Kolubari, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu.
Bez Kosova u sebi svako od nas je onaj čovek koji kad ga opsuju on prećuti, kad mu izjebu ženu i majku njegove dece on pruži ruku jebaču i baca neke fazone tipa "he he hvala ti što si mi pokazao šta je kurva", dok se u sebi kida i raspada i potiskuje najljudskiji poriv da očuva obraz i isavija kurvara štanglom. Bez Kosova u sebi si ljiga i pičkica. Sa Kosovom si smetnja, a bez njega hvaljen sa svih strana a zapravo ne ceni te niko i ti to u sebi znaš. Kosovo su ona stvar, ona muška koja su nekom čudnom kontraspregom povezana sa čelom da što su veća i teža čelo je uspravnije. Ako ne nosis Kosovo u sebi, zapitaj se šta si.
Na Kosovu se prelama sudbina cele nacije, sudbina svakog pojedinca. Kažu kako ga reintegrisati, biće u parlamentu 20 posto Šiptara? Nema veze ja ne dam svoje. Kažu bombardovaće nas ponovo. Ne dam. Prete. Ne dam. Nude dijalog. Može ali ne dam. Nude pare. Ne dam. Ukinuće nam kredite, staviće sankcije. Ne dam. Optužuju. Ne dam. Ubiće te ej. Ne dam. Ti si lud. Ako dam onda sam već mrtav kao čovek. Ubij pa uzmi, ako možeš.
Kosovo je i tvoj ćale koji napuši kurcem svog šefa jer te je njegov sin dirao a tebe nauči da mu sledeći put sašiješ šamarčinu da te se seti kad ga bude u penziji žigalo to mesto, i posle dobije otkaz i radi na trafici za 25.000. Znaš zašto? Zato što ne da na ono što voli. Ne da bandi da dira svetinju, ma koja cena toga bila. E to je Kosovo. Zato ga i ja ne dam. NE DAM.