Ментално заостали припадник мировне мисије на Косову.

Радили су склекове,
ја сам пио лекове
и волео Пушкина.

Као јуче сећам се,
једне мале из петог бе.

Гајио сам наду,
ал' оде за Канаду
и тамо се удаде.

Читао сам Пушкина,
гледао је с прозора.

На њу сам се примао,
њу није занимао,
мали у колицима.

Једног дана са прозора,
видех брдо кофера.

Скотрљ'о се вани,
а душа у банани,
све у стилу Пушкина.

Мати ју је грлила,
сузне очи брисала.

Немој мајко плакати,
брзо ћу се вратити,
близу је та Канада.

Пролетеле године,
ја још увек сећам се.

Чекам да се врати,
а срце моје пати,
за малом из петог бе.

Бити Џора Мормонт. Бити пичкопаћеник. Матори пичкопаћеник. Матори шворц пичкопаћеник. Блејати по клубовима и балавити по малолетницама којима можеш да будеш ћале и које ће те погледати само да запамте опис за пандуре.

Нова метеоролошка емисија ХРТа.

Питате ме да ли мрзим садашњост Вукајлије, знајте, тако нешто се не пита.

Како не мрзети скуп анонимних јадника који пишу бедне дефиниције, које не заслужују ни да се на њих потроше два бедна динара да се одштампају како би се њима обрисала гузица после обилног срања, са којим се већ поменуте дефиниције могу упоредити? Како не мрзети те исте анонимне јаднике зато што сматрају да ће њихове дефиниције неко оцењивати а сами недељама нису прочитали ниједну дефиницију? Како не мрзети прељевање на постерима и дављење у говнима по реакцијама? Како не мрзети модераторске курве, педере, лопове, лицимуре, милијардере који ладе јаја и картају шаха уместо да септичку јаму испразне. Како не мрзети бесмислене дискусије о томе зашто се дивимо Црној Гори и три теме о Титовим близанцима у последњим активним темама? Како не мрзети мртвило чета?

Како се не сетити лепих времена? Времена када су смијешне слике заиста биле смешне, када се заводила диктатура по фотографијама вукајлијаша због зиљављења Санџак Бабе, када су тинејџери протеривани у игре, зато што и заслужују да буду тамо зато што су стока безрепа. Времена када су четом владале дојке, а форумом коЊкурси на којима су се пљувале постерџије. Времена када су дефиниције морале да имају одређен квалитет да би биле на насловној, када су се страјизми праштали само Страји, а осталој гамади брисали. Времена када оцене нису показивале доба дана када је дефиниција написана, и расположење гамади која се тада затекла на сајту, него њен квалитет. Времена када су се постери брисали брзином муње тако да си секунд после отварања постера бацио Ф5, а онај лик би већ плакао и викао да му оставиш бендвид на миру. Времена када су реакције постојале само на Мулуциној теми. Времена када су крадљивци кулења били прогањани, а не постављани на одговорне позиције, и када није прошло три дана без квалитетног спема форума или чета. Како не помислити на ону Тулумову „Кад се само сетим како је некад све било супер дође ми да умрем сад кад није ништа супер у поређењу са некад кад је све било супер а сад није“?

И на крају, како не мрзети себе, зато што си упао у колотечину садашњости Вукајлије? Како не мрзети себе што ниси био први који би рекао „Овако више не иде“, престао да пљујеш лошу оцењеност и почео да редовно читаш дефиниције? Како не мрзети себе што постујеш на темама о баштованству и бескрајном низу тема о најглупљим спортским догађајима? Како не мрзети себе што ти је сувише мрско да кликнеш „Одјава“ него настављаш да обитаваш на том истом месту?

Мушки предак кога људи памте као страственог пушача.

Нова РТСова серија која прати доживљаје младог београдског дендрофила.

Окамова оштрица. Мудрост која означава да понекад не видимо најједноставнију ствар због гомиле глупости око ње. Такође, крилатица поборника бријања гениталија, који сматрају да ће дрво изгледати веће ако се пократи шумарак.

Заговорници жбуна на то обично одговарају са "Ко те јебе кад гајиш бонсаи", "Моју секвоју не може да блокира нека шумица" и сличним духовитим доскочицама.

Телефонски број који у популарној тинејџ комедији "Муње" припада Лоли, певачици "Меса", што пева оно са ризлом и личном картом, рекламира третмане за мршављење, и крља се са Сергејом.

У стварности, број је припадао једној породици која је две хиљаде прве, када је филм изашао, проживела невероватну психичку тортуру путем телефонске линије.

Главни мучитељи били су сви они напаљени кретени који су мислили "Ако би се ова креснула са СЕР ЈЕБЕНИМ ГЕЈОМ, наравно да би се креснула СА МНОМ" па су у по дана и по ноћи звали сироте људе. Наравно, ту је било и других, оних који су само били заинтригирани да виде коме заиста припада тај број, оних који су звали да би викнули "Ризлу имаш, личну карту немаш" и спустили слушалицу, али и оних који су једноставно грешили број, зато што би, уместо оног који су желели да укуцају, укуцали број који су вече пре чули у биоскопу.

Тортура је трајала три месеца док нису променили број, који је онда отишао на мировање, и сваки пут када би неко позвао добио би информацију да број није у функцији. То је трајало наредна три месеца док Телеком није исти број дао следећој породици, која није ни слутила шта их чека, док нису примили први позив који је гласио "Хаха, чек, чек, извините... ЈЕ Л' ТУ ЛОЛА?! АХАХАХАХХАХА".

Након шест месеци и ова породица је одустала од броја и вратила га Телекому. Оваква пракса настављала се још седам пута док количина позива није почела да јењава.

Од тада, позиви долазе само када нека надувана будала одлучи да пусти себи "Муње" на компу или када Прва турска одлучи да репризира филм по милион и први пут.

Када моћни ренџери оду на Аду да се брчкају.

Руска порњава. Махом нискобуџетне студентске оргије.

Хот лајн за масне и бубуљичаве ИТ фетишисте.

Особа која има лице за радио, али му нажалост ни глас није репрезентативан, тако да би каријеру морао да гради само у писаним медијима.

У мозгу говорника, волеј којим осваја гем, сет, меч и побеђује свог саговорника у расправи. У реалности, последњи покушај да се у расправу врати неко ко је одлучио да изигнорише говорникове изречене дебилизме.

Сталан посао са солидним месечним приливом јевреја.

Оне бебе које није брига за туђа осећања. Оне које занима само испуњавање сопствених бебећих потреба. Оне које би отишле за оним који има најлепшу пелену, а не за оним ко има најлепшу душу.

Тек што сам прогледао и угледао сам је. Наваљивала је на дојку своје кеве онако како је само Рон Џереми својевремено умео. Сисала је тако жестоко да сам се забринуо да јој се мама не осуши. Ја, с друге стране, био сам скроман. Цуг, два и мени доста. Господски. Још тада је требало да схватим колики је материјалиста.

А и није била моја кривица. Можда би ме све прошло као краткотрајни зацоп да се нису умешале кеве. Седеле су жене тако једна поред друге пар дана, распричале се (гуске) и одлучиле да својој деци одмах нађу сродне душе. Лепо су се сложиле, тако да су одлучиле да би могле да смувају и своју малу слатку новорођенчад. На почетку нисам капирао, али када сам једном скопчао све детаље, одлучио сам да ће мала бити моја. И била је. Додирнуо сам јој руку када су нас принеле једно другом да се лепо упознамо. Бленула је у мене док јој се бала сливала низ браду. До дана данашњег то је најеротичнији призор који сам икада видео. Гледали смо се тако неко време, а онда су дошле сестре. Ставиле су нас на колица и погурале ка соби. Успут смо још размењивали погледе. Када су нас сместили у кревете упутио сам јој свој најшмекерскији поглед и закмечао како бих јој дао до знања колико ми се свиђа. У том тренутку, моје слабо тродневно срце се сломило на пола. окренула се на другу страну и откотрљала до супротне ивице. Тамо је кренула да баца спику са оним малим што није престајао да плаче. Капирам да му је кева била пајдоманка па је мали кризирао (јебем му маму наркоманску). Али, с кевом пајдоманком или не, његова капица је била више фенси од моје, и зато је добио рибу. Педер мали.

Сутрадан, она и њена мајка су кренуле кући, и пришла је да се поздравимо. Прво сам желео да склоним поглед и искулирам је, али сам схватио да имам више стила од тога. Погледао сам је право у очи. Отворио уста. И испеглирао се по њеној новој пиџами. ХА! Ето ти га на курво, ај сад скини бљувотину са памука! Са осмејком освете окренуо сам се сиси и бацио гутљај. Као газда!

Простор између два јастука на каучу, у којем умеју да се нађу свакојаки предмети, од кључева, преко даљинског, до тикета на ком Јуве још игра у Серији Б.

Бисквити који су, поред свог укуса, постали познати зато што се техника једења коју је њен креатор наменио* и техника којом се једе** битно разликују.

Стога. Латински израз који је у наш језик ушао у масовну употребу као снобизам. Код просечног човека изазива порив за повраћањем и насиљем.

Када испушиш код рибе зато што си крпу са хлороформом и паклу руфинола оставио код куће.