Vrh pička al' još maloletna.

Човек који, када се нађе у друштву верника и атеисте, оде да јебе нешто.

Testiranje ozvučenja u šatoru na svadbi.

Наш домаћински назив за оно што је у несветосавских народа познато као „тит фак”. Израз потиче још из времена Шпанског грађанског рата када су младе, прсате партизанке пружале шпанску обраду смртно рањеним саборцима како би им олакшале самртне муке јер, јелте, комуњаре не иду у рај па немају чему да се надају, а јебање међ' сисе је нешто најближе рају што жив човек може да доживи (реко ми један што је једном имaо девојку лоло).

Место на коме је друштвено прихватљиво да се трпамо у буљу.

Tuča 1 na 1, bez ikakvih pomagala.

Догађај који се, сад већ традиционално, одиграва сваке године око септембра месеца подно Народне Скупштине Србије у Косовској улици. Циљ ове манифестације борба за праву ствар и истрајност да се на том путу не поклекне.
Наиме, ту се налази једна од две књижаре у граду где се сигурно могу купити одговарајући уџбеници за основно и средњошколско образовање од девет издавача у којима свако штампа своју верзију.
Додатну нервозу и бацање у искушење уливају околни улични продавци књига који их са ходочашћа маме да са правог пута скрену.

Полу нека свиња са оклопом неки пацов.

Suptilan pokušaj romantičnog Talibana da dođe do pičke.

Помислили бисте да је то опори мирис, али није.
У неку руку и јесте, али опори мирис растанка, растанка са дијелом себе.
Волиш нешто, идеш за њим, скачеш као мало дијете кад видиш, плачеш кад вам не успије, плачеш као мало дијете и кад успије...

Од пелена су те научили да вичеш ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА, да, баш са таквим редом слогова, и то си викао и док си вукао пола кила гована у пеленама, па и кад си узео Буквар у руке, и кад ти се свидјела Милица из I-3, викао си и кад си се сусрео са хемијом по први пут, кад си матурирао, увијек, кроз цијели живот...
Шврљао си YU по свескама, у ствари шврљао си ђе год си стигао.

И онда једног дана си непомично стајао гледајући непознате и небитне људе који раздвајају тебе и ту радост, како те одбијају од нечега што си искрено волио, онако, као мајку.
Гдје год се окренеш видиш нешто ново, нови људи иду тамо гдје си ти некада ишао са жаром и скакао, гледао са очима пуним суза, они иду тамо тек онако, из ината, иду да проспу неко срање које те никада није интересовало, које су пропагирали неки тамо људи пред камерама на сједницама и који се питају око тога што ћеш ти вољети убудуће.

Олимпијада, свјетско првенство, европско првенство... Шта бјеше то?
Пролазе поред тебе као вјетар за који ниси ни најмање заинтересован, штавише нервира те јер не можеш да уживаш у њему...
Поново гледаш људе који кењају унаоколо, који се кољу међусобно, који нису научили ништа већ дуги низ година, само су се затупили јер бију главом о зид.

На крају ти ништа не преостаје већ да се правиш луд и незаинтересован, носећи у себи терет због којег те други сматрају будалом, али знаш да то ниси, знаш да ће можда некада доћи вријеме када ћеш поново дати сву своју љубав и свој жар, дан када ћеш и ти поново скочити поносно на трибине и ускликнути име своје репрезентације која није вођена од стране оне багре која вас је раздвојила све ово вријеме.

Нада умире последња, али онако потајно се надаш да ћеш поново плакати док гледаш порниће своје репрезентације у којима они глуме мушки пол.

Nalik simpatična, ali sa primesom prasećeg, ne debelog svinjskog već mekanog prasećeg. Dakle, simpatična ženska, u rasponu +20 do +30 kg u odnosu na svoju visinu. Svima nam se sviđa pa nam je svinjpa.

Метафора за јебање.Примењује је углавном ужи круг људи који се добро познају када хоће да искажу своје прљаве мисли пред ширим кругом непознатих људи.

Neko ko ti je drag a boli te za njega, kažeš mu: Dže si maćori!

Точено пиво.

Lažeš brate, nisi ni bio.

Тотално неприродан положај руке приликом ношења ташне код жена. Рука у овом положају је савијена у лакту под углом од 90 ( или више ) степени. Ташна се у овом положају носи окачена о руку. У истој руци се у већини случајева налази мобилни телефон или пак мали новчаник.

Фора која се користи када се онако гмазовски упуваш, па хоћеш да навучеш људе око себе да удахну пуним плућима, како би несебично поделио свој понос са њима.

Оружје, које у поменутим образовним центрима, поседује већу снагу од иранског нуклеарног пројекта. Има моћ да од тоталног идиота направи идола бандерашко /машинског окружења, или пак некога ко је спреман да ради популарности и стабилне егзистенције, спусти себе на ниво тоталног идиота. Како се у техникајама скупља по вредности оцена сортирана последња страница дневника, или пак људи надпросечне интелигенције, коју би могли да искористе једино уколико би свет био састављен у бинарном коду, формула је једноставна "буди шабан". Особа, бар за нијансу јача на језику, на конту "Багзијевој кеви смрде чарапе" или "како сам прдно, к'о кад ћелави Кинез удари у гонг" фазона, може себи створити хорду поборника, који би за њега изгинули к'о Спартак за слободу робова. Основна правила за забављање окружења су: гледај да што више прозиваш друге, поготову оне које окружење не вари, не помињи ништа што је нормалном свету смешно, јер ћеш навући мржњу на себе, и основно, што дебилније и баналније то боље.

На рачун опаски " Дошина кева у пркно се сева" или "Гле Жигу, ладно има рупу на буљи", трошење сопственог новца на цигарете је непотребно, биће их у изобиљу, на сваком одмору, у свакој прилици, јер људи не воле филозофе, људи воле Чкаље, луде и кловнове, а иза маске кловна, туђи жетони су на страни стола, онога ко се добро претвара.

Неретко се може чути негде другог, трећег дана свадбе кад свиње крећу да једу печену прасетину која је срушена са столова како би поштовани гости могли да играју ко људи по истим, под шатром која је толико избушена од пуцњаве из разноразног оружја првог дана, да рупе кроз које продиру сунчеви зраци расањују комиране поштоване госте.
Певачица зева на лустеру.
Два поштована госта који ока нису склопили из простог разлога јер не могу да се договоре где је тачно пола пута између њихових места да ту преместе музику.
Ко људи лепо су се договорили да ће музика, док се не утврди подједнако одстојање, бити пребачена на оближње дрво, до даљњег. И има да свира.
Ко навијена!
Код њих су, између осталог, и једина два преостала оквира са муницијом коју су љубоморно чували, предосетивши обојица, да се чарка око музике на почетку неће само на томе завршити.
Можда једини глас разума на свадби долази баш са тог оближњег дрвета, покушава да разумним тоном објасни ситуацију да је готово немогуће свирати контрабас на грани дрвета, ни не помишљајући да се усуди да каже да су они имали уговорено да свирају само три сата, а ево већ три дана и три ноћи не престају да свирају. И то још читав последњи дан, на дрвету.
Глас са дрвета добија једногласан одговор.

Био једном један ексер. Леп прав и сјајан. Док су његови другови ишли на посао он је остајао код куће, у својој кутији. Није му се допадало како његови другари долазе кући искривљени, офуцани и прљави од посла, неки се нису ни враћали, то му се уопште није допадало. Он је фурао свој стил, прав, здрав и сјајан, за остало га је болио курац. Подсмевао се својим другарима ради изгледа и закуцаности на дно, говорио им је да су будале јер иду тако да их униште. Говорио им је да буду као он. Мислио је да му ништа више сем његовог лепог, правог и здравог изгледа не треба. Живио је уверен у то. Једног дана десио се страшан потрес, испао је из своје куће на улицу, на улицу са које се није могао помаћи. Време је било лоше, кишило је, све је било блатњаво. Ексер се није могао помаћи и постајао је гори од својих радних другара. Прошло је доста времена а ексер је постао најружнији у својој генерацији. Био је крив, сав рђав и изломљен. Тако му је и требало.