Мат у два потеза.

Један од одличних примера вештачке интелигенције. Само интелигентан програм може да буде тврдоглав. И да сам одлучује. Ако је решио да вам не да да табелу метнете баш ту, неће и то је. А ако је решио да овај текст мора да буде увучен, биће увучен, и можеш само да ћутиш. Остаје ти само да га слушаш и да плачеш.

Povratak kunilingusu, iliti na srpskom lizanju pičića.

Vraćanje pravim vrednostima, mada to je previše
usiljena i malograđanska reč korišćena od spodoba koje obitavaju u
malim ekranima i profesionalno se bave krađom i laganjem. Ne opisuje
kvalitet i primalnu radost koju kunilingus donosi na obe strane,
lizanu i ližuću. Nema tačne reči da se vrednost te radnje opiše, a
možda je ja ne znam, jer nisam nešto pismen. Da napravim jedno
pomalo glupo poređenje, lizanje pice je slično osećaju toplog mleka.
Neka iskonska radost te prođe niz kičmu jer verovatno se
mozak priseća kako mu je bilo do jaja kad je samo cuclao sisu i ladio muda
u peleni po ceo dan, a kada završiš to mleko samo imaš želju da se
sklupčaš i zaspiš. Blaženstvo.

Hteo bih takođe da kažem, po mom neskromnom mišljenju, kunilingus nema
veze sa seksom. Seks je majstorija, zanat, uči se i iz teorije ali
samo praksom se postaje dobar u njemu. Možeš da znaš napamet celu
Kamasutru i sve arapske erotske tekstove, ako ne vežbaš nisi dobar.
Ali lizanje, to je umetnost. Moraš da budeš prvo voljan za to a onda
da imaš i makar malo talenta koji ćeš da razvijaš teorijom i praksom.
Za razliku od seksa, za liz je teorija veoma važna jer moraš da znaš
anatomiju, gde je šta, kako sa čime, kada da stisneš a kada da
popustiš. Ipak da se ne lažemo, praksom se vežba umeće, tajming i
preciznost. Praksa je uvek najvažnija a i bez toga, teorija nema
smisla zar ne?

Pored opšteg zadovoljstva na obe strane lizanje je važno i zbog jedne
veoma jednostavne činjenice. Lizanje zadovoljava žene, zadovoljne žene
znače mir u kući i svetu. Jer mi muškarci smo kao stoka, daj nam
pljesku sa lukom, par zidaraca i dovoljno slobodnog vremena za
gledanje Premijer Lige i mi zadovoljni. Ako ima seksa-do jaja, još
bolje, manje ćemo da se krljamo na malom fudbalu. Zadovoljiti ženu, i
ne mislim seksualno, je teško a zašto je tako ne znam, previše sam
logičan i racionalan da bih mogao da pratim ženski tok razmišljanja.
Zato je lizanje važno.

Kada čuješ jecanje i njeno teško disanje, kada moraš da je juriš
jezikom jer ne može da izdrži da se ne migolji, kada ti izgrebe vrat i ruke jer
ne može da se kontroliše, kada ti počupa kosu i izvije leđa u luk
pre nego što zgrči prste na nogama i iščaši ti pršljenove butinama,
onda na kraju kada je zadihanu, zamućenog pogleda poljubiš
znaš da si sve odradio kako treba. Ima li išta lepše od
toga?

Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je optеrećena hipotekama.