U osmom razredu na ekskuriziji jedno veče pozvah moju tadašnju djevojku da joj pokažem moju sobu. Ona se nećkala, premišljala i pristala. Ja sam joj pokazao sobu.

To su bili dani kada sam se cimao po 10 i više dana da nađem neki film, pesmu, video klip... I kada bi ih našao bio bih presrećan kao da drzim suvo zlato u rukama...i puštao ih po 30 puta nanovo a posle 5 minuta pauze, opet... i pamtio svaki detalj, svaku reč... moj video rekorder i kasetofon su bili svetinja!

Dani kada bih dolazio sa žurke i maštao o devojci koju sam upoznao a posle 5 minuta maštarenja bi mi dosadilo i na sve nacine bih se trudio da dođem do njenog broja (ALI KUĆNOG, jer mobilni je tada bio u domenu mašte), i kada bih ga dobio 2 sata bih se premišljao kako da je nazovem i sta da kažem ako se njen ćale javi, koju foru da prospem. Danas bih joj jednostavno poslao zahtev za prijateljstvo na fejsu, ali gde je tu mašta? Ona vidi moje slike i spazi stomačić, spazi da nigde nema BMW-a oko mene i odmah me odpiše! Onda sam se bar mogao uzdati u moj humor i šarm, ako mi fizikalije nisu baš dobre.

Dani kada sam po celu noć pio sa drugovima, i dolazio kući, odmarao 10 minuta i odmah bi se smorio, opet ih ispozivao na KUĆNE TELEFONE I opet bi smo išli na zurku – jovo nanovo! Danas samo sednem za kompjuter i tu se loodo zabavljamo!

Dani u kojim sam u onim americkim filmovima gledao mlade hakere – klince kako probijaju vladine šifre, upadaju u banke i trezore pomocu te velike stvari – KOMPJUTERA, i razmišljao - šta bih ja sve mogao sa tim “Božijim poslanjem” da uradim!

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.