Nije to naš problem, stari. Jedan je tako trpao nos đe mu nije mjesto pa je ostao bez njega. Ne diraj kurca, neka ide svojim putem. Meni i tebi je dosta našeg jada. Drugi ćemo put.

Rob navike. Čovjek drugog vremena. Ne tako davnog doduše. Ne traži rezultate na netu.
Ne gleda porniće - povremeno okrene hot lajn. Nije mu teško izaći na ulicu da pročita ko je umro. Izjavljuje saučešće kome treba. Gleda dnevnik u pola 8. Đecu vakciniše. Jebe bez kondoma. Gospodin jedan, lijepo se nosi.

Vaš drug.
U svakoj prilici doćeran. Formalno obučen po modnim standardima šezdesetih. Dvadesetogodišnjak u tijelu dvadesetogodišnjaka u garderobi šezdesetogodišnjaka. Strogo štovani profesor Terzić u crvenom điletu bez rukava, bijeloj košulji sa patrljkom kravate koji viri.
Prikladno odjeven za roditeljski sastanak.
Iako se brkovi jošte nisu formirali, cipele su lakovane.
Naočare dabome.

Kad onaj gore premjeri, izvaga, sabere sve što si za života zemaljskoga uradio ili nisi. Uzme u obzir vladanje. Priupita šta si ti to naučio i jesi li drugu iz klupe život zagorčao. Kad se saberu grijesi sa svakog tromjesečja i polugođa – puberteta, momkovanja, pune snage i starosti, uzvišeni će ti bradonja unijeti zaključnu ocjenu.

Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.

Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.

Gajio sam nadu,
al ode za kanadu
i tamo se udade

U dokonim nocima
Sa sklopljenim ocima

Opet sam je sanjao
U snovima ganjao
Al nije se vratila

I opet secam se
Iste male iz petog be

Al batalio sam Puskina
I bradu sto me ruzila
Jer ona volela je

Prosle su godine
Ona javila se

Kaze muz joj pije
Nju i decu bije
I kako voli me x2

Kurac o kome je vođeno računa. Redovno brijan, brisan posle pišanja, rijetko vađen mimo sterilna četiri kupatilska zida. Na njemu se malo ko vozio, farba prva, nije se gulio. Nije imao babu da ga lera dva puta nedeljno do pijaca, ali ga ni deda nije forsirao. Uvoz iz Njemačke. Maltene nov, primamljiv primjerak u rubrici lični oglasi.

U holivudskom filmu, siguran znak da će onaj, kome je upućena rečenica, u narednim momentima ispustiti dušu.

Ljudi koje život nije mazio. Lica tužne grimase, grudi bolnog srca, sjetni pogled u vodokotlić, par sekundi njihovog života odlazi u nepovrat zajedno sa žutom tekućinom. Graška znoja sa napaćenog čela pašće na pločice. Označiće kraj... Kraj jednog pišanja.

E sad, sve bi tu bilo normalno da glavni junak, nakon te operacije, ne okrene svoju napaćenu glavu prema ogledalu i ne krene da pere ruke. Prati ruke nakon dodirivanja svog penisa, jednako je nepoštovanju istog. Da li je moralno oprati ruke nakon dodirivanja onoga što je majka vašeg djeteta držala u ustima? Naravno da nije. Sa etičke tačke gledišta, vi ste moralni patuljak, koji se gadi onoga iz čega se ispilio. Sledeće bi vjerovatno bilo pranje ruku nakon trljanja sopstvenih bradavica. Nonsens.

Mlaz vode oprao je i poslednje bakterije sa ruku. Postale su žrtva čovječije bezumnosti. Još par hiljada njih u nizu, koje su pale u ime ljudske gluposti. Tužno je uzdahnuo i zakopčao šlic. Svaka nada za njega odavno bješe izgubljena.

Impotentni lik, koji se uzda u svoje dobro srce.

Urazumljivanje žene, dobro plasiranim maj gerijem u glavu.

Ejakulacija nejebača.

Pokušaj mase da izbjegne blaženo, od alkohola, počivšu osobu na podu.

Knjigu piše jarče durmitorski
Knjigu piše gorke suze roni
Pogleduje kroz prozore svoje
Dok prolaze svati u koloni

Gleda svate podno svojih dvora
Sve birani jarac do jarice
Bijele se brade i guzice
Šćerku kozu udavati mora

No ga jedna strašna muka mori
Crne misli prolaze kroz glavu
Po bradi se jarče dodiruje
Što mu šćerka ukaljala slavu

Po starome običaju, nevinost se kozi ište
Prve noći u dvorima, krvav čaršav da se vije
Sazna li se drugačije
Za ženidbe ona nije

No zna jarče jednu tajnu strašnu
Silan junak dvore pohodio
Pohodio, noći provodio
Sa njegovom najmilijom šćeri

Taj je junak sa Cetinja rodom
Na ime se Pani odaziva
Za njeg' nema ni suda ni Boga
Niti koze da ga odbit mogla

Mladu kozu junak zaveo je
Čast joj uze u njenome toru
Ostavi je samu u suzama
I odperja svome bjelom dvoru

Stari jarac gladi se po rogu
Dok na vrata kucaju mu svati
I razmišlja da će pući bruka
Kako li će šćer jebanu dati

Uto začu glas ljutog motora
Pod gumama živa vatra bije
Da l su munje ili su mađije
Ili nešto gore od obije

Blistav osmjeh obasja mu lice
Kad no viđe silna Paninara
Kako vrata probija od tora
Sabljom ćera svatove od dvora

Pak uzima u naručje kozu
Vrati sablju i korakom krenu
Milim glasom šapuće joj tiho
Ja sam sebe pronašao ženu.

Kombo znanja i vještina, koji su poletnom brucošu, sa početka ovog vijeka, trebali garantovati siguran posao i karijeru. Uz propratne komentare tipa ***svako će radije zaposliti poznavaoce ovih božanskih vještina, pa makar i za rad na trafici***, roditelji su ulivali nadu da njihov trud neće biti uzaludan. Kako je novo doba proliferovalo prekomjeran broj dotičnih kadrova, tako su i gore pomenuta znanja devalvirala.

Snaga.

Puštanje u promet pičke, do tog momenta pretplaćene na samo jednog partnera. Davanje mogućnosti svom slotu, da prima sve tipove kurčeva i uživanje u povoljnostima koje sa sobom nosi mogućnost izbora.

Zabava za alergične na gluten.

Bitka za goli život. Borba sa opakom bolešću, bezizlaznom situacijom ili sa, samoubilački nastrojenim, sobom. Sukob sa minulim godinama.
Onog časa, kada rulet života prestane da okreće, i prst sudbine pokaže na tvoj broj, dobio si. Dobio si pozivnicu u poslednju bitku.
Poslednja bitka se uvijek gubi, jer, jelte, kada bi konačan ishod bio pobjednički, ona ne bi bila poslednja.
Pacifisti nisu pošteđeni. Samo će uz njihovo ime fraza zvučati formalno i neiskreno. Sa druge strane, daće na težini onima koji su cijeli svoj život posvetili borbi. Intelektualnoj, fizičkoj, duhovnoj.
Učesnici poslednje bitke ne dobijaju odlikovanja. Svega drveni krst, kao znak da je borac, iza sebe, ostavio nekoga ko će imati obavezu da ga istim obilježi po isteku životnog vijeka.

Свијет би био много љепше мјесто за живота да се, којим случајем, бабице питају. На несрећу, сва моћ им се своди на кидање тјелесне везе између тебе и мајке, након што си јој моменат раније распарао орган, кроз који је твоја маленкост убачена девет мјесеци раније, туђом вољом - зарад нечијег задовољства.

Кратким потезом сјечива, бабица те заувијек одвоји од матере. Осим ако ниси болесник. Онда ћеш једног дана пожељети да се вратиш. Да табанима пошкакљаш путеве којим си дошао на овај свијет. Добро, не баш табанима. Неким другим органом. Све једно - болестан си. Немоћ бабице постаје очигледна одмах пошто се родиш. Она је у стању да спријечи сва зла овога свијета да сазру и почну чинити штету својим бивством. А неће спријечити. Не може.

Колико би само досадних разговора спријечила. Колико би растеретила посао уреднику црне хронике, па и ономе што се бакће рубриком вјеровали или не. Колико би само ''естрадних умјетника'' било сасјечено и прије него ли им падне на памет да сниме цд. Фејспалм вјероватно не би ни постојао. Не би имао да се стидиш у чије име. Колико би свјесна јединка била срећнија. Колико, ех колико би све било кул, да бабица појединима занемари пупак и отфикари главу.

Коверта непознатог садржаја. Аналогно традиционалном Божићном колачу, потпирује надање у прилив новца. Или барем лијепој вијести која мирише на бољитак. Мада, ''част'' да не добије ништа, има већина учесника у расподјели чеснице. Чин њеног отварања отклања сваку сумњу.