Pička, da prostite.

Врхунац једног српског весељака - познавање што више текстуалних ремискева у народним песмама. То знање директно се одражава на популарност, статус у кафани.

Upoznah se sa likom 2011. ili 2010. godine i mogu Vam reć' da mi se tada učinjelo da je baš baš ono. A kako tad WOW nijesam ni znao da igram pa mi čo'ek objasni masu toga učinio mi se toliko dobar momak, a čega dobar, strašan momak za ne vjerovat'.

I tako, počinjemo Doticu malo ovo, malo ono, i garili smo tu WOW jer u Dotu je bio nub prevelikih razmjera, družili smo se baš baš ono skorosvaki dan. Igrali i tako.

Onda me upoznao tu sa njegovim drugom sigurno najboljim Dovijem. Počesmo sa njim onda WOW da igramo sigurno svaki dan, znači svaki dan, odlično nam bilo svaki dan, kad god mi nešto trebalo, neki torrent, tu je bio Cupara, kad god mi je bio potreban neki crtani, tu je bio Cupara da bez pogovora pomogne. U WOW nije bio nešto ali se trudio, u Dotu je bio ništa i nije se trudio ali nije to bitno sad za priču.

No, kako to obično biva, dođe mu fakultet nekakav i ode čo'ek, ka' da je u zemlju propa', ode, tu smo se nešto isprekidano čuli i svi vi mislite dobar momak, strašan momak, i ja sam to mislio ali jednu noć riješili Dovi, drug mu, i ja, drug mu, da krenemo mu put kuće i ono šćeli da ga iznenadimo, odemo mu od pozorišta onamo u centar do kuće mu, pješke, a on živi u Tološe mrtve, i dođemo mu do kuće, četiri sata hoda, i ovaj Dovi, drug mu, ga zove na telefon da izađe, a ovaj veli da je sad legao i mi nalijevo krug i kući i eto kakav je čo'ek, eto kolika je to ubazda od čo'eka.

Ekspres lonac.

Nema rasprave.

Последње питање које пролеће кроз главу пре него што очима прешалташ на следећу. Погурано врелим летњима данима при којима је машта потпуно сувишна и непотребна ствар. Све фино сервирано, ту на пљувомет. Прозирни кинески гајтани за сисодржаче (уколико их уопште и носе), притискају ознојена, младежима украшена леђа, сисе које само што те не погледају брадавицама, свеже обријане ноге о које се одбија жарка сунчева светлост, са тих нежних, крхих, жељених тела одише мирис кокоса, бора и читавог "Браво" мултивитамина. Стопала спакована у платнене сандале, фут фетиш, фак јеа.

Посматраш, бесан си на себе што у таквим моментима не фантазираш, јер заправо и нема потребе да фантазираш, па себи поставиш једино питање на које не знаш одговор.

U 85% slučajeva ime kojim nas niko ne oslovljava

Vrtložna struja u glavi. Ljuljanje u polumagli. Zvižduk u ušima. Poznate pijane propalice sklupčane u ćoškovima ulica. Mokre patike i blatnjave nogavice. Neuredna kosa. Sene oko napregnutih veđa, belo u zenicama, belo usred najcrnje noći od začeća.
Živeti je najbolja stvar u univerzumu. Ali on nikad nije umeo sa najboljim stvarima. Mnogi se rode da budu osrednji i najgori, a to se teško nosi.
Poslednji korak ka tački koja sužava prostor. Leteti je odista lako umirući.
Za padajućim ne vape zvezde, samo ga nežno ušuškaju u svoje daljine.
I dok se miris krvi i rasparčanog mesa meša sa Beogradskim smogom, za njega je to sloboda koju i smrt prezire.

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.

Савремени правац у стругању коњске длаке, у оквиру којега се практикује величање Милоша и Лазара, заједно са свима онима који су се у неком периоду српске историје истакли тако што су некога рокнули, много заболи, или ослободили нешто од нечега. Потпуно занемарујући хронологију, од Немање до Новака, па назад на Чичу, јер је гуслар био фациниран Нолановим "Мементом", или му је што је много вероватније, толико пуцао да слаже по реду.

Јунаци су разнолики, да се испоштује традиција убаци се нека бицури из црногорског кречњачког крша која је својом лепотом засенила целу Сињајевину, покојни Цецин муж и Љупко Петровић.

Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Знате га, сигурно. Гледали сте филмове у којима он глуми, а можда сте чак и били те несреће да чујете његов бенд, "Триес секунди до Марса". Да, они метиљави емо панк смарачи. Оно што је за њега карактеристично, јесте да ако си мушко имаћеш неодољиву жељу да га физички повредиш сваки пут када га угледаш на екрану. Једноставно има ту неку пичкасту фацу и педерску ауру. Иако није геј, буди неку сумануту хомофобичност у теби за коју имаш осећај да би нестала само ако би могао да му одвалиш онако јуначку шамарчину преко лица. Да ли је у питању нека љубомора изазвана чињеницом да он "таки, каки је" може да има било коју рибу или је то до његове кењкавости која ти буди порив да аутоматски успоставиш доминацију, није познато. Оно што је сигурно, јесте да је сваки режисер у чијем је филму Џаред глумио, имао о њему потпуно исто мишљење попут тебе.

Начин да и глупави испадну паметни.

Сизифов посао. Човек из Босне никада неће поверовати у причу да је ико, икада, игде патио више од сународника му за време рата деведесетих. Најчешће се ради о тврдоглавом типу Босанчероса који уместо мозга има суву буковину у лобањи и вређа се кад му кажеш да је Босанац, тј. иако јесте Босанац и сам је свестан тога, преферира да буде назван Србином из Босне, и изиграва децхка. Глад у Африци, Хирошиме, немири у Колумбији, силовање три милиона Немица од стране Руса кад је пао Хитлер -- све је то пичкин дим у односу на оно што се десило у Босни. А камоли Србија.

Super je. Izlazi. Pozdravlja se sa devojkama u gradu. Ima jednu majicu koja je pola roze. Nosi je kadgod nije prljava. Šalje poruke. Ljudima. Smeje se dok objašnjava fudbal devojkama. Uživa u filmovima na TV-u. Voli lepe dane i sunce i espreso. Dan je lep i sunce. Super je.

**Bum!** Grom iz vedra neba koji je definitivno pokazao pravo stanje tvog društvenog života. Neobrijan, krmeljiv i umrtvljen, pao si još niže, da te rođena majka tera da ideš u grad. Zbogom živote, vidimo se na drugoj strani, ja sam svoje odigrao. Igrao sam 3+, a već je 2:1 u tries drugom minutu. Moje je samo da sačekam da sudija odsvira kraj, bukvalno.

Gde nestade mladi, poletni klinac iz komšiluka, odlikaš, talentovani basketaš kojem se nazire svetla budućnost. Kako pade još jedna zvezda u korov, zaboravljena i od onih koji su joj se dodvoravali do iznemoglosti. Da li ga je slomilo društvo, da li je zastranio, ili samo čeka novu priliku da pokaže svoju blještavost?

Eh, davno to vreme beše kad ga je majka prenjama uvlačila u kuću, kako bi makar nešto stavio u usta ili odspavao...sad ga motkom tera napolje. Da l' ga je škola slomila? Devojka? Kako se odjednom sve promeni?

Злочиначко удружење мрзитеља биљака које заменом теза покушава да прогура свој настрани начин живота као нормалан. То су звери које немилосрдно чупају траву да задовоље своје погане потребе, и то без анестезије... еј, бре! Уместо да је косе, што би било безболније за јадну траву. И ајде што је чупају, него ЈЕДУ КОРЕЊЕ!!! Глед'о сам деду летос док је клао теле, прво га је одвалио мацолом по глави, да га ошамути. Теле касније, малтене, ништа није ни осетило. Деда је душа од човека. А не ко мој комшија. Једно јутро је улетео комбајном у поље сунцокрета са запада док су главоње пратиле сунце. Мучки, с'леђа... Е, такви ликови не треба да живе. У таквом свету не желим да одгајам своју децу. Сви ће јести јагњетину, чим израсту млечни зуби.
Еј, вегетеријанци, знате ли ви колико ембриона сунцокрета неће дочекати да одрасте због ЈЕДНОГ литра уља, а? Ти ембриони умиру у преси на крајње свиреп начин, само да би ви зачинили салату. А 50 литара свињске масти добијеш од једног јединог крмета.
Где је ту правда за биљке? Начин на који се убијају је средњевековни. Метал, па у живо месо. Без најаве. И то по дану, када врше фотосинтезу и када су најактивније. Ни једна животиња није то доживела од људи.
ДА СЕ КОЉУ БИЉКЕ, АЛ' НОЋУ, КАДА НЕ ВРШЕ ФОТОСИНТЕЗУ!!
Убијају се на најподлији начин. Оне не могу да се бране. Не могу ни да вриште док их кољу дрвосече. Осим тога, имаш дрво од пар тона које сјебе циганче од 40 кила. ГДЕ ЈЕ ТУ ПРАВДА И ВИТЕШТВО! Али за вегетеријанце та смрт је регуларна, а разбијено јаје је злочин, полизан мед је крађа!? О ембрионима биљака и цеђењу живота из њих, не могу више ни да причам.
Али, пазите, њихов изговор је: биљке немају нервни систем... Па, господо, да ли то значи да је све што нема нервни систем осуђено на сурову смрт самим рођењем. Да ли то значи да све што нема нервни систем може да буде живо поједено, без гриже савести? То је опасна дискриминација: "Ако не осећа бол, сеци га, кувај, пеци и једи на живо - нема проблема". Замислите да вас неко коље моторном тестером неколико минута, после вам скрнави тело, маже га некаквим смолама, спава на њему, и... фуууј.
А ту је и цвеће које се масовно дели као поклон и знак пажње. Људи моји, поклањају лешеве биљака које су само хтеле да оставе потомство за собом. Ајде да их одма убију, него им ни то није доста, па их одржавају у животу у некаквим вазама, да се што дуже муче. Да не говорим о томе да масовно ископавају посмртне остатке њихових предака, продају их по ненормалним ценама и после их СПАЉУЈУ. Ни мртва биљка није добра биљка.
Ал што је најмонструозније, узимају делове једне биљке и калеме је на другу. Молим вас лепо, кад су месоједи зашивали кокошију главу на тело свиње?! Гнусно!!
За разлику од вас, наше животиње умиру достојанствено. И нико их не једе живе! Наше животиње пре конзумирања прођу безброј посмртних ритуала: димљење, саламурење, конзервирање, печење и сл. Даље, могу данима да висе у излогу, да би им се у мимоходу одала почаст и да би им се гладни грађани Србије дивили. Зар то није дирљиво?

Izraz koji koristiš kada lucidan, ali u isto vreme i neprecizan, najčešće prejak pas nekog fudbalera ne biva ispraćen od strane njegovog saigrača. Nastao početkom devedesetih dok je Dejo Genije igrao u Milanu, a utakmice istog sa velikom strašću prenosio čuveni crnogorski komentator Milorad Đurković. Zbog velikih emocija, kakve danas još jedino Gojko Andrijašević ima prema Nemanji Vidiću, koje je gajio prema liku i delu ovog bez sumnje velikog igrača, Milorad je svaki njegov pogrešan potez svaljivao na dušu nekog Dejinog saigrača, najčešće nesrećnog Daniela Masara.