Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom?
- Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram...
- Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
