Fraza kojom se negativno označava kvalitet nečega napisanog ili izrečenog. Kada se ne slažemo sa određenim stavom ili mišljenjem, kažemo za za to da je lupanje u prazno.

Srce Rusije.

Još jedna od starinskih mjernih jedinica, bar na području Bosne. Ko je ikad čuo sigurno je iskoristio u šali sa sagovornicima.

Đikan je neko čiji su maniri primitivni, sinonimi su šaban i čoban. Što bi se reklo, seljačnina, ali malo teži oblik.

Još neki od pristalica besmislenog iracionalističog pravca filozofije.

Ono sa čime Silvester Stalone ne zna obrisati dupe.

Isprazna izjava koju koriste ljudi da ohrabre nekog, obično nekog do koga im je stalo. Naravno, ova izjava je netačna jer se protivi naučnom mišljenju, tj. jer nije ostvariva u svim situacijama.

Heraklit reče da se suprotnosti spajaju. I bio je u pravu. Samo što nam primjer magneta pokazuje da se ne mogu spojiti dok se jedan poštenski ne naguzi.

Идиом који фрустрира нас нормалне људе да је то невјероватно. Више никад нећете чути ријеч "позориште" већ ће сваки новинар и особа да користи термин "даске које живот значе" да би показали како они то знају. Али треба им показати да је то смор, и да сви то знају и да не треба да се курче са тиме, јер је патетично.

Ekstreman oblik čvoke. Izvodi se tako što se šaka položi na glavu primaoca. Onda se sa drugom rukom kao na katapultu nategne uglavnom srednji prst. Da bi peldum bio dobar treba dosta vježbe...ili da jednostavno imate debele prste. :)Prst dok ga navlačite treba da bude ukočen i onda kad dostignete vrhunac iz trzaja ga otpustite. Bol zagarantovana.

Национални спорт у Срба.

То је човјек коме се не да довршити ни дефиницију коју је започ

Мјерна јединица за површину обрадивог земљишта, отприлике на подручју Дубровника. За поређење са неком општепознатом мјерном јединицом не бих знао рећи.

Мјера за дужину у планинама око Купреса (мјесто у централној/западној Босни). Наравно, потиче од тога колико далеко се чује дозивање, па нема неку прецизну вриједност.

Реалиста до коске. Тај никад на свијет не гледа ружичасто.

Дефиниција за коју ћу добити највећи број минуса, не зато што није истинита, већ напротив, зато што је њена сврха да одстрани неке класичне заблуде, поготово ако читате ово са емоцијама, са везивањем за традицију, јер онда је тешко прихватити истину, тј. и теолошке и историјске податке. Није циљ причати о покварености свештенства, јок, ту се нема шта причати. Ово је чисто са теолошко историјског аспекта. Па да почнем: Дијели се на двије фазе, рано хришћанство, или што волим рећи право хришћанство, и на хришћанство које почиње са васељенским саборима које би могли назвати неохришћанство. У раном хришћанству су хришћанство славили на разне начине различити правци. Тада су се користила сва позната јеванђеља, тј. не само четири која је неохришћанска црква прихватила јер су њој одговарала. Нестанак таквог хришћанства формално је отпочео 325. године на првом васељенском сабору. Зашто? Зато што од тада не вриједи ријеч Исусова, него ријеч цркве. Од тада се свештенство договара, наглашавам ту ријеч, шта ће да буде хришћанство. То је као да су се договарали око тога колико је два и два, али не на основу логике, него на основу интереса. То ћу ускоро да покажем. Значи, логика нам налаже, да чим се човјек умијеша у божанска питања, права, изворна вјера нестаје, јер људи једноставно нису легитимни да расправљају о нечему што је немогуће сазнати. Од те неохришћанске цркве прво се одвајају оријенталне цркве, затим долази до раскола између овог преосталог дијела на православне и римокатолике. Та подјела је ништа више него политичка подјела, као што је и сама неохришћанска црква политичка, а не Божја, хришћанска организација. Касније се од римокатолика одвајају протестанти. Могли бисмо рећи, да су у неку руку протестанти најближи изворном хришћанству из једног очитог разлога: они користе свето писмо као једини легитиман извор хришћанства, логично. Као што рекох, хришћанство настаје на договору, иако је и само свето писмо настало на основу договора цркве, и тиме право хришћанство нестаје, тумачење хришћанства само по њему је најлогичније и истини најприближније рјешење, јер не могу, као што рекох, људи да расправљају око тога шта је вјера. Исус нам је рекао како би требали да поступамо, то стоји, даље нема, свештеници за то нису надлежни, не могу они по логици ствари да буду у хришћанству већи фактори од Исуса, барем теоретски. у пракси је другачије. А сад да почнем са аргументима, набројаћу само неколико:
1. Свеци - за свеце у светом писму не постоји основа. Свеци се помињу тек на пар мјеста али не онако како то тумачи црква, као посредници између Бога и човјека, јер то хришћанство строго забрањује. Свеци се на тим мјестима спомињу као сви људи, припадници Исусове цркве. Стога свеци нису легитимни по хришћанству, али зато постоје у православљу и римокатоличанству, не и протестантизму.
2. Универзални карактер - сви људи су једнаки, стога једина исправна ствар код римокатоличке цркве је управо јер је католичка (саборна, универзална). Православне цркве се дијеле по националним границама, што је, наравно, нелогично, јер је национализам супротан хришћанству.
3. Причешће - то православни, за разлику од осталих, обављају правилно, јер причешћују и крвљу и тијелом Исусовим, као што стоји у светом писму. Римокатолици то оправдавају чињеницом да се у писму спомиње само да су се апостоли причешћивали и једним и другим, па онда само рк свештенство има ту част. Наравно, између свештенства и вјерника нема разлике, јер за то не постоји логичка основа.
4. Српски примјер: слава - и птице на грани знају да је слава обичај којим су стари Словени поштовали своје богове. Архиепископ Сава је славу трансформисао у хришћански обичај да би остатке паганства конвертоао у хришћанство на веома суптилан начин. У замјену за појединог бога додијељен је светац (за којег, као што рекох, не постоји логичка основа), па тако од Перуна, бога грома, постаје свети Илија назван, гле чуда, "Громовник", или од Световида, настаје, свети Вито (да, да, Срби највише поштују овог Сицилијанца због језичке сличности). Најзанимљивија ствар је што, Срби, како тада, тако и сада, још увијек не попуштају хришћанству. Нећете никад чути да Србин псује свеца, али зато Бога псује свако мало дијете. Јесте се запитали икад зашто? ;)То антихришћанство је садржано у самој српској свијести кроз традицију, и једна од највећих иронија, Срби мисле да бране име Исусово, а заправо кроз православну традицију, они носе велике богохулничке идеје очувањем своје паганске традиције.
5. Безброј других ствари, које ми се сад не дају куцати, ал само нешто ситно: прозивање имена у цркви људи који су даровали паре - апсолутно супротно Исусовим ријечима, да парафразирам "Ко дарује тајно, отас ће његов да му плати јавно." (Немам тренутно свето писмо уз себе да цитирам). Значи ако дајеш, не смијеш никад допустити да неко види, а камоли још да те хвале због тога. Онда иконоборство, једно од највећих богохуљења, јер на неки начин се противи и трећој Божјој заповијести. Онда величине свијећа, које дијеле елитисте и пучанство, егоисте од хришћана. Онда они обичаји: пола године, година, бла бла, ма људи: човјек кад умре, душа му одлази, суди му се, нема трт-мрт. Исус сам напомиње да након смрти се више ништа не може промијенити, јер за промјену служи живот. Кад умреш, никаква сахрана, нит пара попу, нит свијећа, нит цвијеће неће помоћи. Особа је на основу дјела из живота отишла у рај или пакао, ту даље нема. Ту нам не треба чак ни познавање писма ни историје, већ сама логика.
Затим слављење Исусовог рођења. Ту римокатолици правилно раде, јер је јулијански календар неправилан, има грешку због које се сваке 128 године помјера за један дан, тако да ће за стотињак година српско-православни (јер не славе сви православци по јул.) божић бити осмог јануара. Зато по грегоријанском постоји преступна година да то надокнади. Затим, сам датум израчунавања Исусовог рођења је сумњив: по јеврејској традицији велики пророци умиру на дан зачећа. Значи ако на васкрс додамо 9 мјесеци, добијемо 25 децембар. ;) А и поред тога, 25 децембар је био дан на који се у риму од 274 слави Sol Invictus, дан сунца неосвојивог, тј. бога сунца. Али упркос томе, постоје подаци који говоре да се 40-50 година прије тога божић славио 25. тако да то не би могли узимати као нешто битно, осим за теорију завјере. Оно за што је битан тај дан бога Сунца непобједивог, је што је то званична вјера римског царства од наведене године, па до 325. 321. Константин проглашава недељу нерадним даном. Секте као што су адвентисти правилно славе, насупрот деноминацијама, од заласка сунца у петак, па до заласка у суботу, као седми дан, дан на који је Бог заповиједио да се не ради. Тако су славили и рани хришћани, а разлог преласка на недељу је био јер је Исус васкрсао на тај дан, па је то постао Дан Господњи. Али наравно, то није правилно, јер богохулимо јер радимо суботом, која треба бити нерадна, а не недеља. Иако је то неоспориво, то се, ради реда, да примијетити и на малим примјерима као што је дан "сриједа", што би значило да је недеља први дан седмице.

Gaj Svetonije Trankvil, rimski kvazi istoričar, živio je u drugom vijeku. Ovo je odgovor na definiciju: Agripina. Jedino od Svetonija je ostalo mnogo podataka koji se tiču istorije rimskog carstva. Svetonije nije bio istoričar u pravom smislu, već je bio čovjek koji je zapisivao tračeve koje je čuo, priče, anegdote itd. I pored toga, njegovo djelo De Vita Caesarum (O životima cezara), je vitalno za izučavanje rimske istorije u doba carstva. Svetonije je mrzio neke careve, kao što su Kaligula, Neron, itd. i zato je pisao loše o njima. Ali sam Svetonije nas je natjerao da kritički razumijemo njegove osude. Primjer: Od njega nam dolazi ona priča o Kaliguli i njegovom konju, tj. Kaligula je bio lud i pokušao proglasiti konja za senatora, i još mnogo loših stvari. To možda prolazi u Holivudu kao dobar film, il današnjem ispodprosječno inteligentnom čovjeku bez obrazovanja, ali svako razuman može da zaključi da je zapravo taj Kaligulin čin bio ismijavanje senata, što je Kaligula i činio, i što ga čini veoma inteligentnim čovjekom, jer to je bio čin velike sramote za senatore. A pošto je Svetonije bio prijatelj senatora, ne treba biti genije da se shvati šta je u pitanju. Tako i za Nerona, recimo, da je spalio Rim, i da nije bio dobar umjetnik, što nije tačno, jer postoje izvori iz neprijateljskih zemalja koji to negiraju. Ako su neprijatelji govorili suprotno od Svetonija, meni dovoljno. To da je ubio majku, jeste, i zaslužila je jer je pravila debila od njega. Činjenica da ga je narod volio, kao i Kaligulu, a da ga je senat mrzio je dovoljna da shvatimo da je Svetonije bio lažljivi servilni papak, koji bi guzu dao da bude neki faktor.

Назив бар по једне збирке пјесама од највећег броја српских пјесника.

Веома честа, бескомпромисна и директно изражена еротска фантазија српског живља.

Када неког радикала питате шта је комунизам, реће вам да је то најгора ствар на свијету: "Они су побили нас четнике, они су фашисти, све то треба побити." Када питате либерала, он ће вам рећи нешто слично радикалима, само што ће рећи: "Они одузимају слободу, ону си као фашисти, треба их забранити." Када питате просјечног грађана Србије или мој примјер РС, онда ће вам рећи: "Јој ма фино је то све Маркс смислио, само што то није остварљиво. Али свака му част јер је хтио бољи свијет." На крају ништа од тог није тачно, јер кад сте довољно зрели да сами читате Маркса, ил кад прочитате шта неки научници говоре о томе видјећете да је овај задњи коментар највише погрешан. Маркс је успоставио комунизам као научну дисциплину, и критиковао је своје претходнике, социјал утописте збох њихових нереалних схватања, јер и капитализам је у феудалном друштву био утопија ;). Стога, комунизам је постојао дуго прије Маркса, у разним облицима, чак је био и примјењиван, само што га је овај направио науком. На Западу, под утицајем капитализма и неолиберализма комунизам изучавају не као Марксову теорију, већ само Стаљинизам, да би га, наравно, могли оцрнити. Марксова највећа врлина и мана су били његов оптимизам. Да није био оптимиста не би ни писао своја дјела и залагао се за комунизам. Али да није био оптимиста не би направио највећу грешку: није уредио своју политичку филозофију, и због тога је оставио отворен простор својим непријатељима за опасну критику. Боље речено, колико се надао социјалистичкој револуцији, није довољно писао о томе како би изгледала та "диктатура пролетаријата", тако да је то могао тумачити ко год је како хтио, па и рецимо Стаљин. Иако можемо претпоставити у његовом филантропском духу, да је Маркс хтио добар облик социјализма, тумачен је како јесте и добили смо неки облик фашизма (Стаљин, Мао, Сунг..). А сам комунизам се дијели на двије фазе: оно што ми данас зовемо социјализам, за вријеме којег траје "диктатура пролетаријата" и укидање приватне својине, тј. над средствима на производњу, и друга фаза је сам комунизам, оно што би данас била анархија, уређење без државе, без класа, без репресије. Оно што је било у 20. вијеку, тј. што и даље траје у неким земљама је неки облик социјализма, (иако такође претпостављамо да је апсолутно супротан од онога што би Маркс хтио), али ни случајно комунизма.