Horor svake kviki kasirke, pa dok ispuni svoje radno vreme kucanjem poruka i nejebanjem 300 ljudi u redu, odluči da ljubazno usluži samo jednu osobu i to babu.

Rijec koju koristimo za izuzetno ruzno dijete u prisutstvu njegovih roditelja.

Vrućina mi.
Bila sam u šetnji.
Pada kiša.
Ima lampice napolju.
Ja imam tufnastu pidžamu.
Imam i takvu džezvu za kafu.
Volim svoje mačke.
Ulice su mokre.
Narod je blesav i nadrndan.
Moja ulica je vatrostalna.
Imam staklen bokal.

"Kvadratura kruga" za bogate, srećne i uspješne ljude koji misle da imaju probleme.

Deus ex Machina међу аргументима, необјашњива зауставна сила било какве дискусије, оштро скретање са проклизавањем у три пичке материне од теме.

Сви сте гледали макар једном неки филм или серију где се барем један кадар одиграва на операционом столу. Ситуација- окупљена стручна лица боре се за живот несрећника који се де факто и де јуре препушта неком паралелном универзуму. У својој борби нису ни свесни нас који их гледамо кроз телевизорско увеличавајуће стакло. Исход њихове борбе зависи од редитеља -посредника између њих и нас- који има задатак да нам монтажерским потезима сугерише шта се ту одиграва и какав исход следи. Чим се снимак постави у птичију перспективу над протагонисте и почне да се одаљава од њих према горе, публика комотно може да кува жито за несрећника на столу. Џабе овим хирурзима да га даље реанимирају, режу, крпе и држе на апаратима- нису ни свесни да је њиховој битки унапред ударена рампа.

Mala dlakava većinom buvava, puna krapelja, šiljo-ušata, stvorenja piskavog glasića, buljavih očiju i elegatnog aristrokratsko-snobovskog hoda. Služe da bi pravile društvo čoveku i ako to one same po sebi to ne žele da rade. I ako na prvi pogled umiljate njihov svet se zapravo vrti oko njihovog malog štekarskog, sebičnog dupeta koja je jedana mala rupica ispod uvek podignutog repa, koji ako si ponosni vlasnik ovog drekavca primoran stalno da gledaš.

Када бисте самлели у прах надркану невладину организацију пуну ружних и дебелих жена које серу о људским правима по цео дан и камче паре од државе и/или разноразних лобија, и испекли реченицу од тога, добили бисте овај тријумфални закључак који се односи на јебено све што иоле може изазвати налет кукања, цвиљења и општенародне театралне богомоље.

Толико је ретко оправдан да чак и тада делује дебилно.

Према схватању дијаспоре или оних који су дијаспора у срцу, најдуже могуће време које је потребно да се у развијеним земљама пружи било каква услуга.

Парагонско отелотворење судије Дреда, свевидећег ока и свезнајућег божанства које влада постапокалиптичном Србијом. У почетку три засебна бића, својим честим појављивањем у свакој могућој прилици постепено су се спајали док нису постали надбиће које зна да процени који проблем постоји у друштву, шта је узрок а шта последица и да кад све сабере закључи да је најбоље да се становништво завуче у куће и да ако баш морају људи дизађу напоље, обавезно носе крпе натопљене сирћетом, плетени шешир и дуксер гаће против радијације. Да је Марвел залутао у данашњу Србију, не би му требало пуно док схвати по којим ликовима треба градити владаоца из пост-термонуклеарног доба које је, ако је веровати Србљановићком делу свести тог бића, настало као последица санкција, деведесетих, Аркана и бицикла с три педале.

Rečenica koja zaslužuje tretman pred Međunarodnim krivičnim sudom. Tu je da pokopa, unizi, zgnječi, popiša i popljuje nečiji naporan rad, krv, znoj i patnju. Svaka neprosvana noć, svaki popijeni bensedin, svaki grč debelog creva biva sveden na nivo blagog bola u genitalnom predelu jednog šefa sadiste, žene koja neće da folira orgazam i sudije za prekršaje. Ali, to je njihovo legitimno pravo. Ko vam je kriv što ste poverovali roditeljima da svako dobija po zasluzi?

Професорски одјеб за студента смарача, хроничног метиљавка јареће паучина-брадице, кратких панталона и кошуље посттитовске конфекцијске израде, увек заинтересованог за неформални ванконсултацијски разговор са професорима и гладног изношења поједности о личним појединосима које не интересују никог.

Болесно искомплексирани неговатељи мегаломанских амбиција које нису у стању да се остваре. Пропали таленти полупрофесионалног фудбала, неостварени уметници, предузетници, правници и економисти, свима им је једно заједничко - жеља за признањем. Људи који и када због сопствених недостатака, игре случаја, курве судбине или напуклог кондома дођу до тренутка када се амбиције и лажни снови затрпавају иловачом избегавају да закуцају ексер у ковчег. На кратко се рукују са судбином и пристају на компромис, али већ следећег момента настављају борбу за признањем. Овај пут другим средствима.

Тада постају родитељи, а њихова деца изложбени пси и тркачки коњи. С бичем у руци, узеће им детињство и самосталност, јер су детињство и самосталност препреке ка циљу. Све што нису могли сами да остваре, донеће им деца. Она су ту да добију инструкције, да се њима воде и да буду успешни, да узгајивачима донесу гомилу тапшања по рамену, похвала и коначно признање.

Некада давно, док се иоле знало за срам, девојчице, госпођице, господичне и даме дискретно су говориле слушкињама и пријатељицама да су "легле" са тим и тим господином.

Од културних начина да се околина обавести о најновијем пријему курца, данас је клинкама у раном и средњем пубертету преостало само "отићи до краја", као извитоперени, бедни покушај глумљења финоће.

Расклања наталожени крш говњивих, натрулих и распарчаних снова, спаја нагореле оксидиране жице, диже радни притисак и покреће машину. Сто и један динар кошта млеко које јој даје тај посебан кремаст укус. Сто и један! Густа. Са пеном од шест милиметара, са паром која се диже и пропушта Регину Спектор из замагљеног звучника са стола. Са кофеином и са по нешто самлевених житарица, свакако. Киселкаста. Тешка. Стварна, у шољи са окрњеном ивицом, али само тако може да буде и никако другачије.

Зајебана нација.
У обданишту свирају клавир, виолину и носну флауту. У пубертету склапају суперкомпјутер од дигитрона, кваке и руске салате. Кад добију 10 на испиту поништавају и траже комисију. Ако не испуне очекивања директора Ђунићира, самоубијају се јер су осрамотили претке до Косова.
Професионалци до коске. Њихова алтернатива извршеном задатку је још боље извршен задатак.
Не једу много и могу да стану у креденац.
То свака кућа треба да има.

Заправо, правилно је однарођен, али овај израз је патентирао Цане, тако да шта курац Вујаклија.

Бити обнарођен у време Обреновића значило је јавно радити ван службе народу (рецимо пандур који без разлога сваки дан лема млекаџију по свом нахођењу) а данас значи бити оперисан од свих (позитивних) народних токова мисли, обичаја и свести о народу којем припадаш, битисати под плаштом лажног космополите, заправо квази-урбаног фолиранта.

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

Najbolji odgovor nadmenom kretenu koji priča da je Rumunija sranje u kulturnom, socijalnom i gastronomskom smislu, a skoknuo je samo do Temišvara da prošvercuje vegetu!

Pijedestal na kojem se svaka žena osjeća kao boginja.
Možda tanak i nestabilan, ali ipak pijedestal.
Možda boginja mržnje i svađe, ali ipak boginja.