Облачиш дрес, узимаш стару лопту, навлачиш тренерку и крећеш ка школском на заказану партију фудбала. Бациш поглед кроз прозор, видиш како се наоблачило и промрмљаш за себе: неће ваљда. Пола сата касније се враћаш кући мокар као да си путовао мочваром пет година.

Профа отвара дневник, ти мрмљаш у себи магичне речи: немој мене, немој мене, неће ваљда... Он лагано листа, посматра имена жртава... ,,Немој мене, неће ваљда!"... Профа се најзад зауставља на једном имену- твом. ,,Колега, изволите."

Манчестер против неких индијанаца, последњи минут, скоро завршено, долази икс гарантовано већ, али судија неки клинац свира непостојећи слободњак на тридесетак метара за индијанце. Она кењара која не уме да погоди ширу страну куће узима лопту, и чим ти помислиш: ,,неће ваљда", голчина је управо постигнута.

Прилазиш семафору. Гледаш. Зелено. ,,Неће ваљда сад". Црвено се аутоматски пали при твојој помисли.