Berserker
Berserkeri su bili vikinška elitna jedinica koja se pred borbu napijala i drogirala sve dok ne pomisle da su postali životinje (uglavnom medvedi i vukovi), onda su skidali ogrtače, cepali odeću i bez ikakvog straha kretali u napad i bilo ih je skoro nemoguće zaustaviti jer nisu obraćali pažnju na povrede. U bersekerskom transu po nekad nisu razlikovali svoje vojnike od protivnika pa su ih se i prijatelji plašili.
U jedanaestom veku Jarl Eiríkr Hákonarson je pokušao da zatre seme berserkrima, ali nije uspeo. Postoje stvari koje je nemoguće uništiti, stvari koje su previše jake da bi ih smrt zaustavila, berserkeri nikad nisu istrebljeni, samo su se malo izmenili i prilagodili. Posle deset vekova ta mala izmena je postala ogromna.
Današnji berserkeri su ljudi koji se pred muvanje osoba suprotnog pola napijaju i drogiraju sve dok ne pomisle da su postali šmekeri (obično Šon Koneri ili Željko Samardžić), onda skinu jaknu, otkopčaju dugmiće košulje i bez ikakvog straha krenu u napad, skoro je nemoguće otkačiti se od njih jer ne obraćaju pažnju na odbijanje. U berserkerskom transu po nekad ne primećuju da je cura koju muvaju devojka njihovog najboljeg druga pa ih se i prijatelji plaše.
Pošao sa drvećem u šumu...
Situacija u kojoj se u pratnji svoje lepše polovine gorko kaješ što si je poveo sa sobom, jer toliko je ženskog sveta oko tebe, da prosto tvoja poligamna krv u tvome telu proključa.
U divnom raspoloženju, kao dva zaljubljena golupčića, tvoja draga i ti idete na letovanje. Pošto ste stigli, odlučujete da odete na kupanjac. Razgolitite guziće, uzmete peškiriće i pravac na plažu. A kad tamo stignete, surova realnost počinje da te savladava. Oko tebe vlažne, preplanule, ženske figure u ogromnim količinama, sve divno raspoložene. Muškarci su u deficitu, stoga su čak i tebi, tako očigledno zauzetom, upućeni pohotni pogledi. Čuješ molbe za nanošenje kreme protiv opekotina na vrela, glatka, izvajana tela, upućene srećnicima koji nisu "poneli drva u šumu". Toplesi sevaju na sve strane, ono što žene zovu "gaćice" ne može biti minimalnije, pa još onaj morski vazduh... ama sve te tera da konstantno ukrštaš noge, kao šatra, tako ti je zgodno. A tvoja verna draga sve vreme pomno prati kud je uperena zenica oka tvoga. Na svaki tvoj pogled koji nemarno spustiš na tuđu obinu, ona počinje da se kočoperi i frkće. U takvoj situaciji najbolje je da svoje okice duboko zamišljeno držiš na dalekoj pučini, i tvoja draga će tada biti sigurna da tamo ne možeš uočiti nijednu tuđu dojku ili ne daj bože guz. Ono horizont jest lep, ali ti nekako prosto dođe da se ujedeš za rođeno debelo meso, samo kad bi mogao da se dohvatiš... Sledećih deset dana provodiš u ubeđivanju svoje drage da na otoku postoje mnogo bolja mesta za posetiti od plaže sa sitnim belim peskom. Nemoguća misija... Odmor prerasta u gorko kajanje i proklinjanje nemilosrdne sudbine...
Roditeljska ljubav
Ne trči, ne skači, ne deri se, ne idi na travu, ne penji se, ne dodiruj vodu, ne tuda, ne sjedaj na zemlju, ne skači, ne diraj psa... sirota djeca, trenirana tako da su im najinteresnatnije stvari nešto loše, sa velikim NE. Sve zbog takozvane roditeljske ljubavi.
Najtužnije su mi dvije stvari. Prva se tiče vode, fontana i vodoskoka. Posljednjih dana često sjedim pored dvije fontane i posmatram reakcije djece kada ih ugledaju. Mala djeca široko razgorače okice, nabace neki srećni osmjeh sa par tek izniklih zuba i željno ispruže rukice ka ovom neopisivom čudu. Ali roditelji samo skrenu kolica što dalje odatle, dok se mali čovjek koprca cijelim tijelom pokušavajući da se vrati nazad. Ona malo starija djeca, čim ugledaju fontanu ili vodoskok, razdragano dotrče do nje. Kada se približe usklinu jedno vaaaau i lica im se ozare srećom i radošću.Po nekoj automatizovanoj komandi, ruke su prekrštene na grudima ili se stavljaju iza leđa, pokazujuči tim gestom da zasigurno očekuju roditeljsku opomenu: NE DIRAJ VODU! Oni koji se pak drznu na takvo svetogrđe grubo su otrgnuti od vode. Prijeti im se momentalnim odlaskom kući i istog trena im se ruke brišu vlažnim maramicama, sprečavajući tako formiranje prirodnog imuniteta kod djece, koja pažljivo sterilisana od svojih roditelja u budućnosti imaju najveće moguće šanse da podliježi najbezazlenijim virusima i oboljenjima.
Druga tužna stvar je odnos prema životinjama, konkretno psima. Svi znamo da su djeci životinje jako interesantne, i da po svojoj prirodi nemaju strah ni od jedne životinje, pa čak ni od onih koje su potencionalno opasne. Primjetila sam da se današnja djeca u gradu nenormalno boje pasa. Jednom prilikom sam šetala jednog malog i umiljatog psića i prolazili smo ispred zgrade.Mali dječak se igrao ispred i čim nas je ugledao pobjegao je iza auta. Zaustavila sam se i rekao mu da se ne boji, dok je on radoznalo virkao i zapitkivao me, ne gledajući prema meni nego prema psu. Hoće li me ujesti, hoće li mi odgristi ruku, zašto me ne napada, hoću li ići kod doktora ako ga dodirnem? To su bila pitanja koja je postavljao. Ohrabrivala sam ga sve dok nije polako prišao i čučnuo ispred psa. Trebalo je desetak minuta da ga dotakne, a onda ga je zagrlio i rekao: Jaoo kako je mekan!
Umjesto da kod djece razvijaju ljubav prema životinjama i samim tim ljubav i brigu prema svim živim bićima, roditelji zastrašivanjem drže djecu što dalje od životinja, implicirajući time niz negativnih stvari po dijete: od toga da im stvaraju neracionalne strahove, pa do toga da im onemogućuju razvijanje nekih pozitivnih psiholoških, socijalnih i zdravstvenih osobina koje čovjek stiče u bliskom kontaktu sa životinjama.
Tužno.
Baronski Zajeb
Kad pričaš nekom baronu neki svoj doživljaj a on posle mesec dana zaboravi od koga je to čuo i ispriča ti tvoju priču samo sa njim kao glavnim likom.