Aktivizam
Револуционарна борба за пичке и криптореакционаре у души. Пошто је марксизам-лењинизам оцрњен као домазет после свих срања из прошлога века, револуција има један изразито негативан призвук. Уз то, све те ствари за које су се залагали револуционари су из данашње омладинске перспективе или глупи и нереални или лоши. Зато сада буржоаска омладина и она мало старија свој бунтовни дух испољава кроз активизам. И пошто лично нема неких егзистенцијалних, а реално ни моралних проблема, бави се углавном тривијалностима и стварима које не постоје, безбројним људским половима, заштитом права хипстера у војсци, укидањем ријалити програма и Србима јужно од Ибра.
Они што се боре за чишћење депоније по имену Велика Морава и да се људи не третирају као сировина су у главном скрајнути јер оно, је л' битније да вода буде незагађена или да ГЕЈПЕДЕР ИЗ САВАМАЛЕ РОДОМ ИЗ СВРЉИГА МОЖЕ У СТУДЕНТСКОМ ИНДЕКСУ ДА СТАВИ ДА ЈЕ ЏЕДАЈ ПО НАЦИОНАЛНОСТИ И ДА ЈЕ ПО ПОЛУ АУСПУХ!?
Јануар 1929. године:
-Другови, краљ је увео диктатуру, наши другови су пали, спаљују нам илегалне часописе и спутавају пут нашој револуцији. Морамо наставити без обзира на притиске власти.
Август 1950. године:
-Јесмо ли се за ово борили? Је л' ово једнакост и слобода? Да нам функционери седну на место бивших капиталиста, е па неће моћи, да нас сто пута ставе на Голи оток.
Јун 2017. године:
-Господине, шта мислите о борби за ЛГБТ права и првој председници владе хомосексуалне оријентације, подржавате ли активизам који се ових дана шири?
-Мене су јебали краљ Александар и Петар Живковић у дупе кад сам рекао да принц Ђорђе није педер и да боље да је он постао краљ, после сам био револуционар али су ме тукли удбаши јер сам им веровао оно што су раније причали за Стаљина и држао његову слику...
-Не разумем?
-Ни ја, док не добију курац или по пички, све је то за сисе, нема ту акције...
Dan 'De
Тренутак који све ишчекују. За могуће велике победе. Али тај дан није све припремљено како треба, те се питаш "'Де сад?". Зато Дан 'Де је л'?
13. новембар:
-Маћори, 'де ћемо за Новака?
-Као прво срам те било с тим сленгом од пре Вучића, а као друго, јебени је октобар, си луд?
-Мирко, 13. је новембар, пише горе на врху примера дефиниције.
-Молим? Како год, Гавро, још је рано за то, имамо брдо времена...
29. новембар:
-Маћори, 'де ћемо за Новака?
-Јеботе Новак Ђоковић Пјером у дупе, данас је Дан републике, бандо реакционарска, каква бре Нова година...
25. децембар:
-Маћори, 'де ћемо за Новака?
-Каже се Крист се родил, католичколутеранскокалвинистичко-псеудоортодоксни је Божић, имамо још шест дана да смислимо, до тад буквално могу да нађем лек за сиду и чукљеве на ногама...
31. децембар:
-Мирко, 31. је, данас је Дан 'Де?
-А у пичку материну, идемо код мојих на 'ладан пасуљ и Бренине филмове.
-И ове године?
-И ове.
Sve je to škola života
Реченица коју је Мики Рубироза изговорио Банету Бумбару, који је као и обично у дотичној серији *Грлом у јагоде*, испиздео што је испао балавац, што наравно не може остати без коментара. И то тако. На фињака. Нећу ти рећи било шта погрдно, нећу ти рећи да си глуп, него ћу да те подјебавам и рећи ти ту мудрост сократовскосрбијанску - све је то школа живота.
Свако друштво има Микија и Банета. Свако време, свака држава, свака структура, свака Шотрина серија и тако до бесконачности. Евергрин реченица, применљива данас као и онда када је серија била кул, а сцена када Бане Бумбар лупи девојци шамар на сред игранке потпуно океј.
-Тебра, како је прошао врк енд чравл за сиротињу у Напуљу?
-Било је све супер док локалним дунстерима нисам рекао да је Марадона наркоман па ме претукли каишевима.
-Нема везе, све је то школа живота.
-Тата, оставио ме Славко.
-Па што, сине?
-Не знам стварно, било нам је дивно, само ме је назвао и рекао ми да га је баш брига за биљке, дабогда све цркле и да не жели да гледа како пчела долази на тучак сваки боговетни дан у ботаничкој башти, да смарам са ботаничком баштом и да он хоће мој тучак а не тучак суматранске кале.
-Све је то школа живота.
-Не раузмем?
-Ал' разумем ја Славка.
-Госпођо Меј, бомбаш самоубица се разнео у Манчестеру на концерту неке поп-звезде.
-Имигрант?
-Заправо не, рођен је у Лондону али је пореклом из Либије. Никад није био тамо, тек кад смо смакнули Ел Гадафија почео је да остварује везе са матицом, претпостављамо да је у доуслуху са неким екстремистима који држе одређене положаје у Либији.
-Хммм рођени Британац либијског порекла се везао за новоуспостављене банде у Либији после збацивања диктатора? Ето, мој Џонсоне, све је то школа живота.
-Је л' то значи да се не мешамо више у унутрашња питања других држава и да су корени тероризма много дубљи?
-Јебем ли га, бомбардујте Ел Асада, нек види народ да предузимамо нешто. Шта је најгоре што може да се деси?
Mrav
Јединица за мерење пацифизма и толеранције.
-Тужени, теретите се за убијање двеста трудница са Косова и уништавање Зида плача испред дома Народне скупштине, шта имате рећи у своју одбрану?
-Газио сам муве, буба-швабе, лептире, пчеле сам убијао хемијским оружјем из Киргистана, али мрава никад не бих, нити сам икад, згазио.
-Господине Харадинај, пресуђујемо да сте невини!
Spreda post, otpozadi vaskrs
Ако нас историја, маћеха живота, било чему учи то је да је човек увек био сировина животињских нагона. Увек је гледао за атрибутима плодности, још од Вилендорфске венере, преко свршавања по скулптурама Афродите или Ники Минаж. Тако му је и лепота лица била крајње небитна ако има доброг меса. Јеби га, није свако леп, шта сад, али битно да се може добро јебат.
Тако су и Византинци, то јест Ромеји, потомци старих, учених и болесно перверзних Римљана имали свој сленг за ружну али згодну пичку. Наравно, у духу времена, ако је нека риба авион она је - јелте - васкрс! А спреда је, када је видиш, прави пост. Боље је судржавати се. Али зато кад се окрене навали на васркшњи хас и растури је од живота да три дана не устаје.
Порфирна палата, Цариград:
- О христољубиви и милостиви царе, вратих се из самопроглашеног царства Трапезунтског, од фејл ванаби Ромеја који једино грчки што причају и то као паори они најгори, значи ужас, каже ми неки хартофилакс тамо као фазон не каже се Паралија него Пралеја, ја као матере ти не сери тамо ми је...
- Добро је, Нићифоре, о'лади мало, шта би са Великокомнинком?
- Видех је, мој мили царе. Лепо ме примише, добра им је гајба, ја рекох имате ли коју принцезу за извоз, они ми довели ту неку што је још остала, каже покупили све Ђеновљани и Иверијци. Кажу ево води ову цару.
- И каква је?
- Знате како, узвишени царе, прво је гледам, мислим се није ми јасно што је овако велика фама око тих трапезунтских принцеза. Разрока, зуби слаби, нос као у Ринотмета, а обрве као у Мурзуфла. Ја већ мислим Ђеновљани и Иверијци узели све што ваља. Ја таман да их отерам све у курац кад се млађана окрене...
- И шта онда?
- Видим ја да је спреда пост, а отпозади васкрс. Богме, буља јој као Аја Софија, и ноге и остало све у фулу скроз, није ни чудо што их зову Велике Комнине. Јес да није Зоја Карбонопсина, али ће зато да штанцује наследнике к'о из пичке!
Vodaju se k'o bitoljski slepci
Старији израз коришћен како у БЈРМ тако и у Србији. Ко се то вода попут битољских слепаца? Рецимо момак и девојка који никако да се венчају док их фамилија пљује због тога, а они ће остати ван институције брака све док га он не извади прекасно или она намерно каже да је попила беби пилуле а није. Јеби га, слепци, потуцају се као нека незрела дечурлија а никако да се скуће и постану незрели маторци.
Океј, све је то океј, али што баш слепци из Битоља? Па што се тога тиче, постоји једна прича:
Било једном једно царство. И царствоваше њиме царе Самуило. Беше голема снага у цара Самуила, али заратише царе Самило са царем Ромеја Василијем. И тако бише битку једном давно (1014. године) и порази Василије силнога Самуила. А од војске Самуилове Василије начини слепце те им очи ископа, а свакоме стотом оставише по једно око да води остале. И тако их послаше царе Василије њиховом цару сакате, убоге и слепе...
Ту ћемо стати. Ова накарадна поворка је оставила дубок траг међу живљем, што је оставило трага и у местима типа Слепче у БЈРМ, а и у овом изразу о којем говоримо. Тако да иако Самуилови војници нису били генг бенг који никако није хтео да се прихвати брачних дужности, идеја и сећање на слепце из битољског краја је остала са мало измењеним смислом.
-Сине, до'јдер вамо.
-Реци, ћале.
-Кад ти планираш да жениш ону твоју?
-Као прво, "она моја" има име и зове се Гордана. Као друго, још нисам ни факултет завршио, рано ми је да се женим.
-Као прво, заболе ме како се зове, што се мене тиче може и Гордан да буде, откад си био на спонтаном скупу грађана подршке Вучићу ништа ме више не може изненадити - боље син педер него СНСовац. А као друго, мајмунчино, то што ти још студираш не значи да је рано јер већ дванаест година обнављаш другу годину на Учитељском, па убиј се. Ја сам у твојим годинама већ био апсолвент.
-Добро добро, ћале, али не видим што си толико навалио да се женим? Јеси ли ми ти први говорио да је жена ђаво?
-Ех, па то ти је спиноза, сине.
-Мислиш симбиоза?
-Не прави се паметан, него жени оно твоје девојче, водате се к'о битољски слепци, треба мени родбина да пије крв на сваком повећем скупу што "мој Милан не'е се жени, да није болестан" и слично. А и баба Драгојла је рекла да ако не доживи праунучад неће више слати паре из Швајцарске, па ти види, или се жени или се ухвати за руку са овим Сиријцима па се терај са њима, можда се и удаш за неког шеика.
Pojesti motku
Добити батине. Не било какве, од типа ћалета кад му на касету финала лиге шампиона у Барију преснимиш "Моћне ренџере", или кад се посвађаш са ортацима око четника и партизана. Не, појести мотку значи најебати. Најебаћеш тако што ће неко да те поломи као Шешељ оног лика из емисије пре двадесет година.
-Матори, рекао сам ти да ми се уопште не свиђа овај Нови Сад.
-Је л' због равнице?
-Шта си ти јеботе, дивокоза? Ми смо из Котежа, о каквом успону ти причаш?
-Па у чему је онда проблем?
-Већ смо срели три Новосађана, два имају нагласак као Додик, а трећи је латентни Босанац.
-Сереш, брате, много гледаш онај "Државни посао". Глупа је серија скроз, не волим кад је толико кратко да не могу да се убаце рекламе у сред епизоде, није ми то то.
-Какве то има везе?
-Па они стално причају о томе, па си утриповао да су у Војводини све дођоши.
-Ја сам мислио да их има пуно у суседној нам Борчи, али ово је већ фарса. Нема више ни "сигма" од "Српске Атине".
-У а ти си Перикле надахнут хеленским духом из Котежа, шта?
-Не, брате, него ако на Железничкој станици на сред хола певају оде Жарета и Гоција у хомерском хексаметру, деру се као да су на Мањачи кад причају са тобом на метар и по раздаљине и изгледају као вукији из "Ратова звезда" знаш колико има сати.
-Ма дај, претерујеш. Мислим, јесте да сам сам себи повратио 'уста када сам их чуо како певају оне песме, али ми смо само стицајем околности наишли на такве...
-Добро, ако мени не верујеш ти лепо иди до њих па их питај где има овде да се купи добар бурек са сиром, па ћеш онда појести мотку 'место бурека.
DŽihadinka
Брада џихадинка, негде позната и као балијевка, је облик или врста браде која много личи (или јесте) као оне што носе, па, муслимански терористи, конзервативни Арапи, муџахедини и генерално та сорта. Ради се о типу маља на лицу где су јаке црне длаке најгушће и најдуже у пределу вилице, оптимално са слабим зулуфима и често без бркова, а ако их има онда су то науснице.
На глобалну модну сцену ступа на широка врата за време Арапског пролећа, мада трагови се могу пратити са континуитетом од 70их и 80их година прошлог века, мада су њени трагови видљиви још од 622. године после пророка Исе. Наравно, највећа популарност овог мастхев ексесорија је од прошле године на пределу Леванта и Сирија одакле се незаустављиво шири.
-Добар дан, професоре.
-Добар дан. Је л' први пут излазите?
-Да.
-Ваш индекс молићу.
-Изволите.
-Хвала. Само секунд... Па ово нисте ви на слици.
-Јесам, ја сам.
-Нисте. Овај човек има више од тридесет година и браду јачу него моја стрина из Бриња, а Ви изгледате као да вас је тек стигао пубертет и имате лице без иједне длаке... Шта Вам дође Биба Струја?
-Не не, професоре, то сам ја него сам се у међувремену обријао.
-Хммм јао види стварно! Извините, моја грешка. Мада човек на први поглед никад не би рекао...
-Разумем. А шта ћете, тад је била модерна џихадинка.
-Молим?
-Па да, брада џихадинка, пошто такву носе џихадисти, разумете, фазон?
-О хахахахаха разумем. Да, види стварно, као онај мали из Рожаја што ми продао зимске гуме. Духовито, колега, свиђа ми се то, тако треба пред испит. А не да се усерете па ћутите к'о мула, њих не волим, или оне што ћуте а само сисе набију, мада су ми оне океј ако не висе много. Него како рекосте да се зовете... Чек-чекајте, колега Фуадкапетановићу, какве то вадите жице и каблове, шта Вам је то око струка?
-АЛАХУ ЕКБЕР!!!
Факултет као и трафика поред су срушене у експлозији, а локална пекара је морала да се евакуише. Студио Б је стигао пре ватрогасаца и полиције па су морали да смарају пролазнике шта мисле о Београду на води. Министар Стефановић је изјавио да ово и даље не значи да Србији прети опасност од терориста и да смо спремни, само нека дођу; министар Гашић није осећао одговорност јер је отишао на море на Палић; председник Николић је грешком одликовао рахметли Фуад-капетана уместо покојног професора; а муфтија Зукорлић је организовао превоз за хаџилук на линији Нови Пазар - срушени факултет.
Mendela
Каже се за лика који је био доста по ћоркама. Нема где није био, од Ниша па до Сомбора, што рече Млађа кад је још крао шаком и капом (а није завршио ни у једном од васколиких хапсана). Подлактице су му ижврљане зеленом бојом, неке жврљотине старије неке новије, под већом коцентрацијом се назире да пише "Смедерево '93" или шта слично. Боље се сналази у затвору него на слободи. И не само да се боље сналази, већ је толико увежбан да за њега опасности у казамату нема.
Израз је, наравно, дошао од скоро преминулог, првог демократски изабраног председника Јужноафричке Републике - Нелсона Менделе. Да ли му је на трицепсу писало "Јоханезбург '67" или нешто слично, не зна се, али да је доста времена провео иза решетака, то стоји.
-Е, матори, хоћеш са мном и Обрадом ових дана у геј клуб?
-...
-А?
-Јанко, имаш ли нешто да ми кажеш пре него што у "Востоку" изађе наслов "Србски јунак убио буљаша на правди Бога"?
-Молим?
-Хммм кренућемо Миловом дедуктивном методом...
-То не постоји.
-Како год. Дакле: да ли те привлаче особе супротног пола или си јебена педерчина?
-Брате, ја сам ожењен.
-То ништа не доказује. Има неки лик са Плитвичких језера што је био најбољи на Сињској алци, јес да је Хрват ал' јуначина (вероватно је српског порекла), ожењен, тринаесторо деце, кад оно! Испостави се да он воли кад му неки војвода погоди алку у сриду...
-Не не не не, не разумеш. Обрад хоће да отвори кафану. Изашао напоље, нема шта да ради, а добио неко наследство од тетке са Миџора.
-То мора да је велика кинта.
-Елем, неки лик продаје локал где је сада геј клуб, па хоће да идемо с њим да видимо простор, пошто се разумемо у угоститељске објекте.
-Чекај, ми се разумемо?
-Да.
-О чему ти причаш, ти држиш фарму голубова који не лете?
-Ма не то, него највише времена проводимо по разноразним биртијама, у том смислу.
-Аха, онда океј. Него... Је л' није Обраду мало фрка?
-Ма јок, обећао сам да ћемо по некад и платити оно што попијемо.
-Не, не то. Него како га није страх да иде тамо? Могу ови да га...знаш?
-Шта?
-Па оно, брате...да га погоде у сриду да се тако сињски изразим...
-Ма дај, па шта је теби, Обрад је јебени Мендела. Њему би гузица остала нетакнута и да оде тамо на промоцију сапуна. Јес' да му је требало дуго да научи, али знаш како кажу наши стари - вежба је мајка знања!
Iskopaću ti oči
Највећи комплимент који је средњевековни или нешто млађи архитекта или сликар могао да добије од послодавца за своје дело.
Венеција, XV век:
-Дужде, ево завршен је астрономски часовник, баш онако како сте тражили, трговци и сви који буду видели ово божанско дело биће очарани његовом лепотом.
-Ох, дај да видимо то, Ђан Паоло.
-Како Вам се чини, дужде, верујем да ће бити достојан Града Св. Марка, за не?
-Да да...има казаљке...хм и у боји је, баш како сам тражио...
-И? Коначан утисак?
-Ма опусти се, Ђани, што би рекла моја жена кад ме види у постељи са слушкињом: очи ћу ти ископати!
-М-молим?
-Умберто, држ' уметника да не побегне, треба да заштитимо ауторска права!
Uvaljati u govna
Понизити неког до краја. Толико га поразити да више никад не устане. И ту се не завршава, него га шутираш док лежи. Ни то ти није довољно, па га онда уваљаш у говна. И тада побеђујеш. Тада знаш да си бог!
-Тебра, си смувао ону малу синоћ.
-Аха.
-Рече ми Стева да је било густо, каже дошао неки лик да је збари пре тебе.
-Ма да бре. Ха, будала! Ја таман кренуо ка њој, кад он већ стигао. И ја стојим иза и слушам, он јој прича како је она за њега отелотворење Венере, да има очи боје вена боје Дунава, и да нико није знао за Французе к'о она, шта ја знам шта је кењао...
-И?
-Ништа, ја дошао и уваљао га у говна. Док је причао о некој плафонској љубави ја ставио кључеве од аудија на астал, а у пичку материну. Мала ме ухвати за руку и ми одосмо, а овај остао да лежи у говнима, јебо га плафон да га јебо плафон...
-Јоксиме, јеси положио онај зајебани испит?
-Јесам, матори, седмица бре!
-Свака част, како било?
-Ма уваљао сам их у говна! Нема коме нисам попушио да бих положио. ...буквално. Од декана до оног дебелог што ради у скриптарници. У инедксу не пише да сам орално полагао хехе.
-Тебра, не капирам онда како си их уваљао у говна?
-А не њих, него ове остале шабане што су учили. Поготову ове фуфе што се облаче к'о фуксе.
-Владо, хоћемо балфу?
-Не!
-Уср'о си се, пичко, а? Немаш муда? Појела маца? Плашиш се да те опет не уваљам у говна као прошли пут, је ли?
-Тебра, то се каже фигуративно, а не стварно да ме обориш у керећи измет и размазујеш као прошли пут!
-Ко губи има право да се љути, ко те јебе кад не знаш да играш.
Da li ti znaš da..?
Дешава се, ето, понекад, да се води неки разговор на неку тему. И био он небитан за актере или не, десиће се некоме од њих да се сети једне небитне чињенице коју је чуо, једном, негде... И паф! Ту он испада познавалац свега, британика у телу балканике, иако је то можда само прочитао у Забавнику, Трећем оку или чуо од Микија Бароније. Али ради се о правом податку! Чињеница! Ретко познат факат! Ако су остали били у стању да схвате (или не схвате, али се праве да јесу) ову изјаву као аргумент, али битно да сконтају да је уопште аргумент, онај који га је избацио доживљава оргазам јачине између свињског и оног муслиманског у Џенету, поготову ако је еклесија утврдила да је у праву.
-Брате, колико ме нервирају ови Македонци!
-Што?
-Јеботе, свака утакмица или шта већ, навијачи се облаче као Македонци пред битку код Гаугамеле. Мислим контам ја све то, оно, и Арапи у Египту стављају круну горњег и доњег Египта на главу да личе на фараоне због туриста, али ово је већ кич постало. И не само то! Они се ЗАИСТА ложе да су синови Александра Великог. Еј! То ти је тачно да се...
-Чекај бре, Ненаде, где си се залетео као Букефал на арапску кобилу? Да ли ти знаш да су Македонци Срби?
-Па да, са говорната маната хехе.
-Озбиљан сам, Ненаде Грдановићу. Не мислим на ове псеудомакедонце и србоиздајнике, већ на античке Македонце. Они су били Срби!
-Молим?
-Да да, испрани мој мозгу западне историје. Александар Македонски, или боље речено по његовом србском имену Лесандар Карановић, је био један од највећих војсковођа икад! Македонци су били Срби, тако да кад се они сад облаче у Македонце заправо се облаче у старе србске униформе које су настале још хиљадама година у назад у Винчи, знаш?
-Искрено, никад нисам чуо за ово...јес' да сам из историје у школи научио само пар битака и друго заседање АВНОЈ-а, али се овога заиста не сећам.
-Шта да ти кажем, необразован си.
-А у коју си ти школу ишао?
-Вуна-арт. Ово сам чуо на Палми+.
-Тата, желим да тренирам фудбал.
-Молим, Тијана?
-Добро си ме чуо. Хоћу да кренем да тренирам фудбал.
-А што не завршиш факултет прво? А и мислим се, ћеро, у твојим годинама фудбалери завршавају каријеру, једино Ван дер Сар не, ови остали да...
-Тата, ти си један обичан мушки шовиниста! Те удај се, те научи да куваш, а сад не смем ни спортом да се бавим јер нисам завршила факултет!?
-Па само кажем...
-А само зато што сам женско! Је л' фудбал забрањен лепшем полу?
-Ма какав бре лепши пол, хоћу само да...
-Да ли ти знаш да су још у XVII веку у Шкотској жене играле фудбал, и то тако што су у једном тиму биле удате а у другом неудате и...
-Е гуско једна, па нису то жене биле већ мушкарци, него код њих и они носе сукње! Ма иди, јебе ми се, видим ја сад да ти и ниси за школе... А ево отац да ти каже, ја ћу да ти платим да пређеш да играш за удате, само да ми не скачеш више по ганглијама!
Serjože
Папучари. Кућни љубимци својих жена који их све слушају. О чему се ради?
Пошто су браћа Руси подигли револуцију и почели да се кољу међусобно, оних 3 милиона бјелогардејаца и црвених који нису погинули а још увек су викали "ЗА ЦАРА И ОТЕЧЕСТВО", отечество више није било безбедно за живот. Због тога, око милион и седамсто хиљда Руса напушта СССР и одлази у словенску државу чији је монарх био изражени антикомуниста - Краљевину СХС.
Није свих два милиона дошло овамо, али велики број јесте. То су били све учени људи, професори, генерали, архитекте, правници као што су Острогорски, Врангел, Краснов, Соловјов итд. Учени људи. Најлепши, што се каже, *крем* руског друштва. Е сад, одлика тог *крема*, те буржоазије, је да су мужеви доста попустљиви према својим дамама. Папучари су.
Пошто је то просечном Србину, а и оном *непросечном*, било смешно, јер је он жену млатио за сваки хладан ручак (сем у приповеткама И. Андрића где је жена једино доминантна а муж серјожа увек!) погрдно је руске избеглице, који своју жену барем нису тукли, називао "серјожама". Додуше, серјоже су јак траг оставиле на југословенско грађанство...
Краљевина Југославија, Београд 1933. године:
-Милутине! Милутине!
-Шта је, жено, Бог те убио?
-Јеси ли заборавио?
-Сулудо је да ме питаш јесам ли заборавио јер да јесам, не сећам се... Шта јесам ли заборавио?
-Ох, Милутине, па договорили смо се да идемо у Загреб год господина и госпође Кроловец, госпођа Кроловец има иначе дивне бунде по најновијој моди из Француске...
-Хајде бре, жено, какав бре Загреб, у странци нам је тотално расуло, чак нас и Леви земљорадници стижу, ееј! А ја још да идем у легло ХССа, никад!
-Србијанска сељачино! А зар краљ није ономад укинуо политику?
-Јооој Сале, што ниси женама језик укинуо кад већ мозга немају!?
-Заиста си прост... Иначе, Лав Папучкин своју Олгу води на све модне изложбе у Југославији и Олга је већ двапут била у Загребу. Угледај се на њега, руски господин а не ти, гејак најобичнији који је јуче дошао у Београд и мисли чим је министар постао и цилиндар на главу турио да је сву памет овог света попио.
-Ха, серјожа јебени, није ни чудо што су их совјети онако најурили кад су сви имали муда к'о рибизле! Види се да је прави Лав - шепури се нешто а жена је та која је прави газда у кући!
Od Beča pa do Stambola
На целом свету. Наравно, ово данас не важи осим ако ниси турски шанер с ове стране Босфора. Али некад, док су Срби још били под турском и аустријском влашћу, дијагоналне границе света су биле Вијена и Истанбул. Шта Србин зна шта је свет? Па зна, Беч и Стамбол! Добро, постојала је и Русија (велико бре то чудо, ко ће те размере да појми!), али ко је тамо ишао сем избеглих устаника који траже азил и Јована Рајића и осталих пречана и немачкара? Права Србенда зна да ако нечег нема од Беча до Стамбола, па то ни не постоји.
Сама фраза је остала све до данас, али је много више била у употреби раније...доста раније. Сада се чешће мисли на Балкан и околину, али опет као да је то цела васељена.
-Матори, добра ти јаша, где си је узео?
-А, шта кажеш? Права кожа!
-Озбиљно?
-Добро, није баш права, али види, нема који ти зелени не би поверовао!
-До јаја је. А где си је узео, кол'ко си пук'о?
-Ма џабе, тебра, уз'о ми теча у Бугарској.
-Е јеби га...
-Шта је сад?
-А не волим нешто Бугаре.
-Који си шовиниста.
-Не мислим на Бугаркиње него на Бугаре, а Бугаркињама свака част.
-Па шовиниста у смислу да мрзиш друге народе и те спике.
-А то. Ма не мрзим ја Бугаре, шта ти је, за мене су сви људи исти. Једино мислим да су они некако мање вредна бића која троше кисоник и обалу Црног мора, ето само то. Па тако и та јакна, шљ је то квалитет, мејд ин Драгоман, знаш како је, није баш популаран бренд.
-Дај не сери, Златко, нема боље јакне за ову кинту од Беча па до Стамбола! Гле, имам и џеп са унутрашње стране!
Vozio bih s njom bajs
Крајњи ступањ лепршаве заљубљености. Јеби га, сваком се деси да откине неноромално на неку рибу. Али, уместо да те као сваког правог homo sapiens masculinumа прође после две недеље непрестаног бацања мајмуна у несвест уз најпрљавије мисли, овде је нешто друго у питању. Наиме, кад си је видео, није ти прва помисао била како скачеш по њој као дивокоза по Јастрепцу. Не, ова вила (почећеш да користиш такве и много горе називе за њу) те је засенила другачије.
Фина девојка, студира неки зајебан факс али је увек насмејана, не кука како јој је много зајебано и да би боље прошла као певаљка на ибарској, добра према свима. Воли да се дружи са децом, а није ни свесна да ови мало старији павијани шамарају будалу и да им је она "прва" док се уче новоме занату.
А ти. Па, ти већ машташ како с њом возиш бајс на Ади и како се после слатко заједно смејете док се грлити и љубите на клупици. Наравно, ове мисли чуваш од ортака да не би добио статус пизде у друштву, што је и нормално, па кад је видиш прокоментаришеш "јебо би је" или нешто слично, а заправо би само возио бајс. Наравно после вожње би је јебао, али онако, из љубави.
-Тебра, што си толико сморен у последње време? Не причињава ти задовољство ни кад напредњацима што врбују људе на улици кажемо да је Вучић курчић и арапска курва па њима креће срце да прескаче, шта је с тобом?
-Рећи ћу ти али никоме да не кажеш?
-Гласаћеш за УРС?
-Не бре. Много је озбиљније од избора.
-Одлазиш да се бориш на страни Татара на Криму?
-Не. Брате, свиђа ми се једна риба, онако баш баш.
-Их па није страшно. Да ти се свиђа неки фрајер, то би већ био проблем. Мада не мора да значи, сад испадаш храбар и шта ти ја знам ако хоћеш да примаш у рч. Што јес јес, ја не бих смео.
-Али опасно ми се свиђа.
-Капирам те. Мени се тако свиђала она слепа Милисавка са шестог спрата, имам фетиш на те са посебним потребама...
-Не не, не разумеш... Ја...ја бих возио са њом бајс...
-Аааа о томе се ради. Реци ми: да ли је уместо обучену као амазонку замишљаш у неком широком џемперу како седи у својим розим чарапицама на каучу док те шашуљи док гледате пренос Шешеља.
-Да! Мислим...све сем овога за Шешеља...
-Како год. То ти је нормално, веруј ми.
-Па шта да радим?
-Па пази, увек ти остаје Десанка да ти прочисти главу...главе, како год.
-Али...ја бих хтео да будем са њом?
-И ја бих са Шешељом, али не дају смежурано кенгурово мудо Кевин Паркер и остали душмани. Са таквима не буде ништа, кад ти ја кажем. А ако ти је толико до бајса, возићу са тобом, само да опет спрдамо вучићевце.
Možda je po dedi dobio ime
Рационално објашњење зашто се неко зове, рецимо, Гојислав, Панајотије или Милић. Ко би при здравој памети и чистој свести свом детету дао такво име? Друга је ствар са Нићифором Нићифоровићем коме су име дали маштовити родитељи да му се слаже у презиме. Овде је случај имена које је ретко и на Атосу или у словенском племену пре 1300 година. А нема везе са презименом! Да би сам себи објаснио ову појаву, онда помислиш: чекај, можда...можда му се деда звао Леонит па су сад њему дали то име.
-Матори, упознао сам Кустурицу пре неки дан?
-Сереш? Јесте ли причали можда о оснивању Шљункограда, ако нисте, продајем ја неку земљу код Колубаре...
-Ма не бре са режисером, са Кустурицом млађим, Емировим сином.
-Ааа па што не кажеш. Ја таман мислио да видимо да запослиш преко њега неке цигане из краја као статисте. Има један мали Шефкет, талентован, кад те лаже и прича неку причу дође ти да му даш чак пола сома. Него, нисам ја ни знао да он има сина, како се зове?
-Стрибор.
-Молим?
-Стрибор, С-т-р-и-б-о-р, Стрибор Кустурица. Свира заједно са ћалетом у оном псеудо-Забрањеном пушењу.
-Чекај, чекај, зар се тако не зове словенски бог ветра? Није ваљда Куста опет променио веру па преш'о у словенски пантеизам? Оно фазон да се скроз врати коренима и те приче.
-То је бре Стрибог, морону, овај се зове Стрибор!
-Мораћеш то мало да ми појасниш јер не разумем потребу да се неко зове Стрибор...
-Па откуд знам, можда је по деди добио име...
-Па да је по деди вероватно би се звао Мурат или Бајазит или шта ти ја знам, тако да та прича не пије воду. Једино ако је мислио на пра пра пра пра деду који се доселио са Словенима на Балкан, е онда океј.
I konj je fin pa ga jašu
Угледна девојка из Круга двојке. Има плаве локнице и плаве очи, увек осмехнута као Тома кад му нешто причају а он не разуме, згодна, али уопште није провокативно обучена већ више као Слобода Мићаловић Ћетковић у оним ретро серијама. Редовно се јавља комшијама, чак и оном лудом Здравку што гаји гусенице у сандучету и увек је спремна да помогне било коме у згради.
Ако би требало да се направи поштанска маркица која би симболисала финоћу, сигурно би узели њен лик.
Ипак, када падне ноћ, принцеза баца своје инсигније и облачи костим Кетвумен спремна да се крвнички кресне са Бетменом. Може и са Робином, битно да има акције и облачења у супер хероје. После се наравно прца и са свим Марвеловим и Бонелијевим јунацима, али какве то има везе, она је и даље фина. И даље ће устајати слепим трудницама са Косова у аутобусу и давати старе ствари деци ометоној у развоју без родитеља. Јер - и коњ је фин па га јашу.
-Матори, како се зове она слатка плавушица лепршаве косе што ми сваки пут омами осмех на моје момачко лице?
-Која бре?
-Ма она гузата што је увек обучена као моја сестра што иде у трећи основне! С тим што се она већ шминка и има профил на фејсу а ова јок.
-Чекај, откуд знаш да нема фејс кад не знаш како се зове?
-Па узео сам неку књигу "Сва српска мушка и женска имена" у шест томова и куцао свако име па гледао да ли ће ми она изаћи, и замисли, ништа!
-Како год, то ти је Јагода Малишић, студира медицину.
-Ох како је то хумано! А и само име говори о њеној слаткоћи!
-"Слаткоћи"? Од кога си то покупио, Љубивоја Ршумовића?
-Баш је цакана девојка...има да је смувам. Наравно, ако дјеви не буде блудно да уђе у интимну везу са особом супротног пола.
-Дјева је већ раздјевичена више пута него мајка девет Југовића, та је више курчева примила него Беч цигана.
-Не говори тако, грешниче, за једно тако фино биће као што је она!
-Па и коњ је фин па га јашу! Девојка има неке фетише са лекарским мантилима и оним штапићима за грло, причао ми Борко, није месец дана могао да седне.
Mutimir
Лик који нешто мути. Муљатор. Човек гори од бугарске верзије Дел Боја.
Оно што је карактеристично код Мутимира је словенски дух који избија из имена што доста даје на некој народности. Слично је изразима "домаћин", "мајстор" или "кум" у погледну звучности и тоналитета у којем се изговара.
-Млађане, је л' се сад долази кући?
-Извини, мама.
-Ма шта бре извини, маму ти јебем, већ је и Милка Цанић рекла лаку ноћ! Претрнула сам од стра'а, ено отац ти се напио од секирације.
-Али зар не кажеш да се тата напија јер је проклети курвар и алкохоличар?
-Од кога си то чуо, оца ти јебем пијаног? Хоћеш сад да добијеш по туру? Где си до сад?
-Заигро сам се са Аном у парку.
-Па добро бре, сине, још је рано, тек ти је осам година...
-Молим?
-Је л' сте бар користили заштиту?
-Не разумем те, Ана и ја смо се играли са једном мацом.
-Хе, немој мене да мажеш, сине, ко да ја не знам како се ви играте са мацом, тако смо твој тата и ја са мојом мацом, ал' да не причам сад о томе...
-Добро, мамице, извини молим те, нећу никад више!
-Него шта него нећеш...а...а шта ти је то у рукама?
-Које?
-Хајде, Мутимире, испружи руке да видим шта ти је то.
-Па, овај...то је Мића, маца из парка.
-Е па сад ћеш да вратиш Мићу у парк да не би и ти с њим тамо преноћио. За све је то крив твој отац, који те је курац и водио у зоо врт, ето му сад нек чисти мачија говна, ја нећу сигурно...
Nemačkari
Веровао ти, драги читаоче са Вукајлије, или не, али у једном периоду српске историје Срби су долазили из Намачке да живе, али првенствено да раде, овде у мајчици Србији (не из данашње Немачке пошто као таква није постојала, већ из земље где су живели Немци, дакле Аустрије). О чему се радило: пошто је Србију чинило 99,99% неписмених чобана морао је неко и да ради. Не наравно као сељак или нешто слично већ су недостајали чиновници.
Пречани колико год били школовани у Монархији тешко су могли доћи на неку вишу позицију јер су се прво запошљавали Мађари и Немци, па Чеси и Пољаци, па онда Хрвати и тако јадни Србин није могао зарадити за животи. Ту на сцену ступа Кнежевина Србија која је била гладна школованих лелемуда који ће примати плату да не раде ништа и повремено лупе који печат.
Дакле, када се услед националне селекције дискриминишу Срби обрнуто пропорцијално гастарбајтерима су НЕМАЧКАРИ. Људи из иностранства, из Јевропе, за разлику од Србије која је више личила на џунглу. Наравно, српски сељаци а и они који то званично нису били нису волели немачкаре. Немчкари су били присталице просвећеног апсолутизма док је Србима све било вражје што долази са Запада...овог пута са Севера.
1856. године у Београду:
-Добар дан! Је л' овде море за војску?
-Молим?
-Ма бре питам те је ли овде оној за војску?
-Које?
-Па добио сам јуче писмо. Мислим нисам га ја добио, ја сам био у њиву, Вукосава га прими јуче од поштара...
-Слушајте: не занима ме шта је ваша фрау примила од поштара, само ми кажите због чег сте дошли овди?
-Па пише овде да треба у некакву војску дидем бре!
-Па у чем је проблем?
-Ма кој ће бре Крстимира додводи у војску преко 'артије, шта је с вама?! Књаз лично да диже на куку и мотику ово остало сиктер ћете од мене да добијете!
-Дајте то да видим. Па ово није за војску. Ово вас тужи нахбарн да сте ушли међом у његов плац.
-Јао бре Јанићије јебаћу ти мамицу за овој, ем што си ме тужио за *моју земљу*, ем што ни је погрешно прочит'о!
-Господине морате платити!
-Шта бре да ти платим, сиктер тамо!?
-Па за услуге које сам вам пружио...
-Ма бре јеси ти крштен? Нема бре децу да 'раним, видиш какво је стање, све по српском сељаку ударило! Одакле си ти несрећо кад не осећаш сиротињску беду?
-Из Сремских Карловаца!
-Ијуууу немачкар! А видим ја нешто чудно причаш, одуговлачиш ки ован кад му стружу јајца! Ти си нашао мени да говориш нешто, унуку моравских устаника?!
-Сиктер, гејаче један! Због таквих као што си ти никад нећемо ући у Јевропу!
-Ма каква бре Јевропа, нама ће да дође Царска Русија да нам помогне! Већ се прича код нас у чаршији да ће да дође цар Александар да нам помогне око Косова и независности од Стамбола, неће нас више турски зулум да тресе!
Ruski roman
Дебела свињчуга међу литературом. Било шта што је у писаној форми што има више страна него кнез Милош ванбрачне деце или Србија датума за ЕУ. Није битно да ли је то рецепт за посну прасетину на чилеански начин или списак жртава у Великој Иванчи, ако има километар страна може му се дати епитет "руски роман".
Сочи 2014. године:
-Захаре Петровичу, шта се то дешава, каква је то била пиздарија данас у парку?
-Инспекторе Дернски, један цивил је хранио голубове.
-Да ли је имао дозволу?
-Није, инспекторе.
-Хммм...како се зове, је л' већ оптуживан?
-Није, инспекторе. Зове се Абдул Јакубов, ради као пекар у Сочију већ шурнаест година.
-Муслиман неки?
-Јесте, инспекторе, Чечен по националности.
-Па што одмах не кажеш, Захаре, набијем те на курац?! Тај ко зна шта спрема, вероватно храни голубове неким психоактивним супстанцама па ће да серу радиоактивна говна или шта већ! Ааа забиберићу ја њему чорбу, има да му направим досије к'о руски роман, неће моћи ни себе да храни а камоли летеће пацове по парку!
-Разумем, инспекторе!
-Хехе не зову мене џабе у служби Толстојевски.