Kada prosečan građanin Srbije ode negde u inostranstvo obično se prebaci na drugi režim rada, ponaša se fino, baca smeće isključivo u kantu, prelazi ulicu samo na pešačkom prelazu i samo kad je zeleno itd., ali po novom režimu on takođe dobija želju da se što više izražava na svom jeziku, tako da izgovara sve što mu padne na pamet u svakoj situaciji, dok mu u svojoj zemlji te misli samo prolaze kroz glavu i zadržava ih za sebe, eventualno ih izgovori kasnije, po Marfijevom zakonu uvek kada se nešto izgovori u inostranstvu tu se nađe i neka osoba koja to razume.

Ako si ikada poletao sa aerodroma u Nišu onda znaš o čemu pričam. Naime, aerodromska pista na niškom aerodromu je znatno kraća od potrebne dužine. Samim tim ni poletanje i sletanje aviona ne može da se odvija po ustaljenoj proceduri.
Pilot nema dovoljno veliko zaletište pa mora da turira avion u mestu kao napaljeni tinejdžer jugića 45 subotom uveče. Za to vreme putnici prvo stave maske za spasavanje pa tek onda pojas dok oni kojima to nije prvi put iskusno spremaju kese za peglanje.
Posledica svega je da srpski pilot na niškom aerodromu može (i mora)da poleti Boingom 737 direkt po vertikali dok ovi inostranci to jedva uspevaju sa Migovima i ostalim bombarderima.