Незнање о постојању легендарног шиш ћевапа на Новом Београду је срамотније од незнања где се налази Ајфелова кула, Кип слободе или стадион Чаир. Шиш ћевап, поред тога што окупља људе свих сталежа, расе, националне припадности и степена ризика по околину, представља новобеоградску светињу фаст фуда. Далеко познате и легендарне су жене-бабе раднице истог, које својим кафе-шармом, масним мајицама и косама, брисањем носа левом руком и скраћеницама типа шиш, пуна, гурманска, продужени, дупли, пљека, кратки, пуњена и сл. само додају том месту чар, већи него свирачи и уметници на Шанзелизеу или сисате спонзоруше у Страхињића бана. Укус шиш ћевапа се може упоредити са уникалношћу, префињеношћу, генијалношћу, инвентивношћу, мистиком и вредношћу сличној Тајној већери, Мона Лизи, Давиду или Девојке са бисерном минђушом. Рецепт и тајна шиш ћевапа се чувају у тајности, кодираној хебрејским словима, која чак ни Ден Браун не може да протумачи.

Pitanje penzionera, koji ceo da provode u apoteci, kad vide mlade pajdomane da kupuju insulinski pribor (spric i iglu).