Неће да се дигне.

Како је живот само леп. Пун светлости, шаренила јарких боја, топлине, топлине љубави, Сунца, дечијег раздраганог смеха. Недељно јутарње сунце нас мази својим зрацима док лежимо на нашим пикник карираним простиркама у парку. Трава је тако необично зелена и жива, као бујни, нежни тепих по коме се Анђела и Јован ваљају и играју. Гледам њихова насмејана лица, осећам главу своје драге на грудима и чујем шум високим крошња милованих благим поветарцем. Права идила. Како бих волео да се овај тренутак никада не заврши.

Прасак! Тло подрхтава и прашина пада са затресле таванице. Плач и вриштање Анђеле и Јована. Ово је био брз повратак у стварност. Овог пута су рано почели, још увек је мркли мрак. Ништа се не види, само могу да додиром осетим особе око себе. Све их окупљам око себе и снажно грлим, не знам како да пружим другачије благи осећај сигурности у овим несигурним временима. Осећам сузе и хладни додир на рукама. Тло подрхтава од тучења артиљерије и бомбардера, сваког дана све снажније и снажније. Приближавају се. Никакве наде више нема, не трудим се ни да у својим мислима ситуацију учиним бољом, осим једне ствари. Само та једна мисао ме одржава, жеља да још једном угледам лица својих најмилијих сваке зоре, тај призор ми је сада све. И сваког сутона та игра светлости почиње, држи ме у неизвесности својом представом а спорошћу ме држи на ивици нерава. Хајде још једном, свани! Господе! И одјеном, као супер нова, на хоризонту се појављују прве одрази. Добро је, дочекана је још једна зора. Унутра је још увек мрак али напољу се виде обриси предмета. Хм, Победникова глава сада је поред улаза у наше скровиште. Дим, рушевине свуда около. То сивило као да престаје да постоји пројавом сунца на ушћу двеју вољених река. Свануло је, време је да се вратим унутра и проведем још један дан са онима који ми живот значе.

И тако, са сваком зором рађа се нада а сваким сутоном она умире и препушта места зебњи и неком нестварном свету у којем влада блаженство. И ево га, полако нестаје, јењава, одпочиње нови циклус. Гледам га док последњи зраци напуштају просторију и тама преузима његово место. Понекад пожелим да се не пробудимо из оне илузије, бар онда ћемо заувек сигурно бити заједно.

Човеков живот у једном тренутку достигне тачку када истинска самоспознаја, саморефлексија, покаже чињенице од којих смо се скривали читав животни век. Тај тренутак изнедри страхове, чежње, страсти, чињенице од којих смо се скривали или покушавали да потиснемо. То постаје онај моменат, не кап, море које је прелило чашу. Ова једначина има само једно решење.

Хм, па ово и није било толико страшно, шта више, ништа нисам ни осетио. Смрт је прецењена работа. Прецењена као ова театралност са којом сам отишао, види, вриска, паника и плач, смрт и страх, ватра, срча и крв, затекли су се на погрешном месту у погрешно време. Овако када их погледам са ове висине изгледају сви исти, мушко и женско, старо и младо, црно и бело, само мале мрље, као мали мрави који гмижу по поду. Једнолични, увек исти, као стока или серијска роба. У школи су нас учили да је све ствар перцепције, све зависи из којих углова посматрамо ствари, са којих аспеката, наше моћи сазнања условљавају сам предмет сазнања. Па, бар је тако у уџбенику, по њему, ова нагорела тела су само феномени, стварни у мом уму као појаве али никада обухваћени мојим умом као ствар по себи. Ако ме мој ум не вара у овом стању, видим жену која клечи надвијена над телом свог сина који је у самртном грчу. Њено крваво лице перу сузе, на лицу се оцртава болна гримаса, не од физичког бола, већ од туге. У истом тренутку јављају се помешана осећања, велика туга због сина, иронични трачак среће због живота који још увек има, питање зашто се ово дешава. Зашто се неки животи заврше на овакав начин? Да ли је она одгајила свог сина од киле меса, васпитавала, школовала, учила животу, пазила као крхку кристалну куглу толике године да би се накрају, сасвим изнеда тај живот једног дана угасио, то тело умрло и постало беживотно трупло?

Не знам за вас, неверници, али мене очекује седамдесет девица у џенету за који минут. Алаху акбар! ... само што није. Чекај, није било речи о никаквој ватри у џенету...

Брате, знам да је то Рамштајн, јебена индустрија метала, али да ли су морали да ми пробију бубне опне јебеним озвучењем. Јелена и њена музика, хах, шест хиљада динара за вриштање, урлање и гледање дивљака на сцени, заиста ми та девојчура није јасна, ал' шта ћеш, све то спада у ''брачне'' обавезе. Очигледно у те обавезе спада и поштовање њеног персоналитија који је некако уско везан са тим што она назива музиком. Ето Тозо, бранио сам те синоћ а и ово јутро се дружимо, хехе.

Тоза пичи преко компа, шест јаја са сланином на столу, леба. Седим ту, глава тешка, скоро пада у тањир. Ћале седи у фотељи преко пута, као чита новине а заправо ме гледа испод ока и мршти се, сигурно мисли како проћердавам дане уместо да завршавам факултет, осећам то у његовом погледу. Слепац, он ће да ми каже, оседели маторац коме је крајње достигнуће добијање шут карте из државног предузећа јер је технолошки вишак. Никад нису знали ти маторци да живе. Као и кева. Да смешка ми се, чему јадо, да сам на твом месту убио бих се, израђала си децу до осамнаесте, цео живот служила овог слепца, зашто се ти смејеш. Ма само да завршим овај факс и одох ја преко гране, нећу да трунем у овој чамотињи.

Хм, са винампа креће јесен у мом сокаку, уз то смо се Јелена и ја први пут пољубили. Марин рођендан, 16. август 2010. Парадизо пун, шетам кроз масу, закачим раменом то нежно створење, погледи нам се сусрећу, време као да је стало. Пар тренутака бестрептајне загледаности је било довољно, те прелепе зелене очи. Причање са њом је било нестварно, као да смо једно другом читали мисли и допуњавали се као коцкице на тетрису, сем тог дела са металикама, ал ко ће на то обраћати пажњу. Пола пет, погледом случајно закачим Саву, његову масивну фигуру која седи наслоњена на шанк. Док дим левитира око његове главе обрасле у дугу, густу, браду, као кафански ореол, његов поглед се губи у даљини. Та слика ми се из неког разлога урезала у сећање. Какав ме Сава сад спопао, тада креће Тоза легенда ''... љубави моја туууго'' и дешава се тај тада магични тренутак. Јелена, моја Јелена...
Наједном ме обузима бура осећања, кнедла ми се стеже у грлу, очи се пуне суза. Јеботе где ћу сад да плачем, блам. Штипам се за бутину да би одагнао тугу и пребацио се на бол који ће зауставити сузе, узимам дубоке удисаје. Шта је ово, зашто ми се у тренутку чини да овај чулни опажај има неизрециву сврху... шта радим са животом? Ово су ми родитељи који цео живот посветише мени, Јелена је, па... моја љубав. Туга престаје, обузима ме необична радост, узбуђен сам као петогодишњи дечак који чека свој новогодишњи поклон. Позваћу је! Узимам телефон, налазим њен број, полазим прстом ка позивању и.... Чекај. Зашто ја њу први да назовем?

Распуст, период када се човек одлучи од брига, обавеза, ужива у сунцу, иде на летовање, море, базене, како је ко у могућности. Права идила што би се рекло. Па, бар јесте за већину људи, макар на површини.

Сасвим неприметно дошло је лето, миц по миц, дан по дан. Постајало је све топлије, дани су дужали, одећа постајала све оскуднија. Искрено, тада све то нисам ни примећивао, увиђам то сада из ове ретроспективе када одахнем на тренутак од брига, бола у души, колотечине која не оставља места саморефлексији. Дошао је и распуст за школарце, болео ме је курац баш за то, не идем у школу, немам клинце који иду у школу, свакако нећу да излазим у град, идем на море и јурим пичке па да би та информација била релевантна за мене. Шта више мрзим тај период, то значи да је лето у јеку, температуре се пењу сваког дана до тренутка када постају несносне. Ноћу не може да се спава од врућине а и од створења за које само Бог зна зашто их је стварио, који је смисао њихове егзистенције ја не знам. Ха, смисао... Који је смисао мог јебеног живота. Спавам до дванаест сати ујутро, онда следи "јутарња" рутина, пишање, прање зуба, умивање, доручак, потом одлазак у собу и спремање испита. Не могу да се сконцентришем на учење, стога пустам тв. На тевеу иде нека класична романтична комедија, на крају, као и увек, заљубљени пар завршава у загрљају и изгледају као да им ништа не може пореметити срећу коју имају. Овај наизглед свакодневни догађај изазива у мени буру осећања. То двоје младих се воле. Како изгледа бити вољен, имати неког поред себе, осећати топлину њиховог додира, будити се јутрима поред њих, знати да је неко увек уз тебе, имати породицу са том особом, наставити себе у њиховим лицима, имати руже у децембру...
Кнедла ми застаје у грлу, покушавам да потиснем те мисли из своје главе оријентишући се на друге активности, али не, оне не желе да оду, ја не желим да оду. Падам у очајање. Плачем. Плачем ноћу у кревету као мало дете, испод покривача, да нико не чује, нико не види, моју грубу и хладну спољашњост која плаче, која се растопила, која је огрезла у очајању и болу. Који је смисао оваквог живота, празног, хладног, досадног, једноличног живота. Да ли је као и оном комарцу који ми не да сна на очи, бесциљност. Егзистирам само разочаравајући и растужујући своју породицу која ме гледа како ми године пролазе и како сваког дана све више венем. Да ли виде? Можда и не, моја хладна фасада не открива ништа. И тако дани пролазе а вечита зима се населила у моју душу, немам елана ни воље за било чим. Доста је било.

Када будете читали ово мене више неће бити међу вама. Јелена, волео сам те, знам да ово неће доћи до тебе, али ово је први пут да сам икада негде то испољио, изјавио љубав, можда је то и био мој проблем. Одох сада на мој вечни летњи распуст.

Женско чељаде похотног изгледа које својим понашањем и гестикулацијом буди вашег пужу и тера га да зарони у мамикурку. Мамикурка често само мамикури а од шлајфовања често ништа не буде.
Штоно би енглези рекли, тизовање.

Обележје правог алфа-балканац мужјака, ФАП шофера, дрвосече из забрана. Дође кући, лупи шаком о астал да женче постави вечеру а онда дивље утера у суву пичку!

Основа исхране сваког младца из перспективе старије особе која истицањем тог елемента исказује своју зрелост и у исто време деградира младца и његово животно искуство.

Хабитат свиња. Из неког, мени непознатог разлога, моја соба у очима моје кеве.

Нејебач кога прати проклетство сувог споловила као тмурни облак над његовом исфрустрираном, напаћеном главицом. Шта год урадио, китица неће да добије прилику да склизне међ шећерне зидове.

Илити ниво просеравања других који код вас изазива потребу за кењањем, то јест, срањем. Зависно од ситуације притисак може нагло да скочи и моментално изазове шлог, или у нашем случају липро. Узрочници анусног притиска су различити од особе до особе, неки кажу да је често последица урођеног хејтерства и снобовства код особа, али опет, прокењ се налази само у оку (уму) посматрача.

Мој деда, или сваки други деда у Сорабији. Сваку ствар прерачунава и конвертује у новац а затим у број хлебова који се може добити за вредност конвертованог појма.

Израз који се употребљава да би се изразио висок степен инфантилности код неке особе.

Особа коју је лакше прескочити него заобићи а уједно врло покретна и агилна.Свака сличност са чувеним руским супер возилом је намерна и очигледна.

Идеалан начин да замрзите одређену мелодију или песму.

Видите се први пут.Неповерење и резервисаност са обе стране.Погледи вам се сусрећу , испочетка стидљиво и тремарошки ,као да ће нека јаче изражена емоција нарушити тај крхки контак очима.Решаваш да приђеш али наилазиш на повлачење.Те крупне, тамне очи те гледају стидљиво, говоре да желе заштиту ,окриље , пријатеља.Обоје вршњаци по својим годинама. Када се коначно довољно зближите да ти допусти да га извадиш из кутије у којој га је отац донео и ставиш у крило милујући га по глави , а он ослобођен и радостан , пун безграничне љубави према теби , лизне руку и заврти репићем , тада знаш ....
Теби је рођендан и добио си најзахвалнији поклон који ћеш икада добити , највећег пријатеља , који ти је поклонио свог себе , а за узврат само тражи да буде радостан део твог живота.Највећа неправда је што ти никада нећеш моћи да му се одужиш , и што ћеш га надживети , иако сте се спријатељили као деца.
То је Жућа , а он када једном љубав да , то је заувек.

Питање које се повлачи како би се нечије излагање и приче о будућности довеле до апсурда , расточиле до имбецилности.

Синоними за немање стила.

Једна од главних атракција провинцијалаца.
Ставиш цевчицу од шејкића на чијој чаши пише оно кутлаво "М" , сликаш се , окачиш на фејс , и главна си фаца у сокаку.

Илити курождерка.Нестручни ,народни израз за нимфоманку.