Грађевински објекат у коме станују људи на Косову, и то искључиво Срби. Ван Косова, исти објекат се зове ''кућа''. Након '99, огњиште је неретко уједно и згариште.

Rođak iz inostranstva koji je kao beba otišao sa porodicom iz Srbije u inostranstvo pa se posle 20 godina vratio sa ogromnom svotom novca i prepotentnim ponašanjem.

Уобичајена похвала којом хоће да се каже како ти је мајка вредна, часна и пристојна жена.

Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Sinonim za lepe manire, kavaljerstvo i bonton u malom prstu. Izraz je nastao pre nego što je Gavrilo iz Principa koknuo prestolonaslednika slavne Austrougarske, monarhije koja je bila pojam za uglađenost i fenseraj među ovdašnjim življem, što i nije bilo teško jer su pre njih Balkanom vrmudali otomanski Turci, svi brkati, obrezani i za zulum nad srpskom rajom vazda orni.

Bečka uglađenost krasila je sinove sreskih načelnika i armijskih oficira koji su, po svršenom školovanju u Bečkereku, Pešti ili Pragu, usnama sa uredno potkresanim brčićima celivali ruke varoških frajli i maštali o njihovim belim bedrima.

Od imperije koja je nobles izvozila na kilo, danas je ostala Austrija, gastoški raj u kojem se uvek zaradi dovoljno za još jedan sprat sive gradnje u rodnom Majilovcu, da slučajno komšijina kuća ne bude veća. Ostala je i Mađarska, zemlja koja je izbegla odejancukićenje samo zahvaljujući Tiboru Benedeku, Tamašu Kašašu te bezuslovnoj ljubavi tamošnjih žena prema kurcu kao takvom.

Kako je propala Austrougarska, propalo je i drevno bečko vaspitanje koje danas postoji samo u tragovima.

Davno zaboravljeni izraz za čips koji je nestao neposredno nakon što sam ja postao svestan samog sebe. Burazer me je maločas podsetio na to i vratio me petnaestak godina unazad...

Kulturno, ljudski, uljudno, u skladu sa normama i slično, a još povrh svega i prebacuje objekat u viši klasni stalež.
(Ovo sve samo u pokušaju da se bude kulturan i uljudan, pa se više izraz koristi za ironiju, nego za osnovno značenje, mada ima i toga).

Svojevrsan sleng iz Kamiondžija gde Violeta Kruška pita neku prodavačicu ovo:
- Imate li onako neki žaket, da deluje činovnički? - pritom pokazujući na Paju Čuturu.

Pravoslavna varijanta čečenske bradurine. Iako ugodna za izgovoriti i čuti, kao i prezime košarkaša po kojem je dobila ime, ipak je potpuno u skladu sa njegovom pojavom i kontrasno imenu, predstavlja manifest stanja svesti kroz zversku džunglu od dlakurdi, masnu i prljavu, sa sopstvenim ekosistemom.

Dodatno je ističe zanemarljivo prisustvo brkova, za razliku od recimo baršunaste Džejms Hardenove brade koja, iako afro, iz daleka miriše na ružičasti Kosili, ili na primer bradice onog iberijskog cigančića Serhija Rodrigeza, što u poređenju sa ovom Pravoslavnom izgleda kao da su u pitanju sveže trimovane bruce.

Nositelju dodaje +1 na personaliti, +3 na ometanje HAARP-a u Rakovici, +5 na staminu i +10 na jebanje keve.

Slavuj sa peskom u glasu. Pesak je zaradio litrama ispijenog alkohola pevajući razularenoj masi opijenih i ošamućenih svatova dok se čuvao da mu mladoženja ne prosvira čelenku pucajući iz tetejca po šatoru. Rinta danonoćno pevajući jedne te iste pesme jednoj te istoj stoci, ali onoj stoci koja ga poji ojerima, evrima i eurima. Svoj lebac mesi u ge duru. Bori se da ga ne slome godine pevanja u mokrim cipelama na ispraćajima februarske klase. Bori se da ne popušta više kalašturama u tigrastim bodijima koje ga saleću trudeći se da mu prenesu neku veneričnu bolest. On se bori, a godine prolaze - ZAM-a više nema, Renome ga neće, za Grand trebaju pare. Da ide samostalno sa svojim cedeom, boji se. Pući će sve ono para što je sačuvao! Trebao bi i da misli na budućnost pošto četvrtu deceniju uveliko gazi, a dece još nema. I dok tako dani prolaze, puno grlo reči melodično izgovorenih, ali duše stegnute kao najzategnutija struna, zorom se vraćajući kući u prazan krevet, gleda u nebo i misli: Dokle ovako!?

Сада ћу вам причати како сам провео летњи распуст. Летњи распуст је добар. Можеш да не учиш и да се цео дан играш са децом. Код мене у улици има много деце. Зову ме да се играм и онда ми мама и тата кажу иди играј се и ја одем. Ја волим да се играм са старијом децом, она ми кажу увек шта да урадим, морао сам да украдем од тате ракију и паре и цигаре па сам после добио батине, једном сам морао да пољубим жабу у уста, једном сам морао да скинем гаћице и девојчицама покажем пишу па су се све смејале, и дечаци су ме онда попели на дрво па је било високо и нисам могао да сиђем. И кад сам плакао, онда су ми се сви заједно смејали, а ја не знам зашто је смешно кад неко плаче. Волим децу али понекад и не волим јер мислим да је њима смешно када ја плачем.

На овом распусту највише волим да се дружим са мојим братом. Он је десет година старији од мене и њега ја много волим. Кад су мама и тата отишли на село, њему су дошли другови и онда су они седели и пуштали музику и пушили цигаре и смејали се. Та музика се зове Ека Ве, и они онда жмуре и и полако праве кругове главом и полако причају. И тад су ме истерали из собе, и после кад сам се вратио они нису причали, само им је глава тешка и затворили су очи, и онда ме нико није терао као да нисам ту, само је свирала музика а они су само мало климали главом и причали нешто што не разумем. Онда је одједном дошао тата са села и почео да виче, али ништа нисам схватио шта су причали и избацио их је напоље и тата је много псовао. Волим мог брата и бојим се, тата је рекао да ће да му сломи кичму, а учитељица је рекла да човек без кичме не може да хода.

Један дан сам ишао са татом и мамом на село. Тамо ми је и бака, а дека је умро прошле године, кажу да га је код Хаџића сатро воз. Бака лежи у кревету и не може да устане. Некад не може да ме препозна, и то ми је много смешно јер каже ми да се зовем Радислав, а после ме зове Мирослав, и онда прича шта је било кад је била млада, и ја је храним, али најсмешније је кад се упишки и укаки у кревет па мама виче на њу. Али њу не бије. То је неправда, јер ја се стално упишким па ме онда бију и мама и тата, по глави и прутом. Мама је рекла да баки треба нека еутазија, мислим да је то неки лек, а онда је тата ударао маму по глави и свуда. Ја мислим да је је то скуп лек а да ми немамо пара, и зато је тата љут, јер су га отпустили из фирме што долази на посао пијан. Волим тату и бојим се, јер сам чуо маму како каже да ће да му сипа мишомор у каву, и онда сам много плакао, и тата више не једе код куће.

Прошле недеље дошла је тетка из Швајцарске. Ја много волим моју тетку. Донела ми је чоколаду и мазила ме и причала како ће да ме украде и одведе у Швајцарску па да будем човек једног дана. Тетка нема деце и тетка се свађа са татом и прича како мама спава са другим чикама, а то није истина јер кад год видим маму на каучу, она спава сама, а тата је на другом кревету. Много волим маму и бојим се, јер сам чуо како је тата рекао да ће да пресуди прво њој па онда себи, а ја сам чуо на тевеу да кад неком пресуде, онда он оде у затвор и не дају му да изађе.

Прошло вече сам заспао и сањао сам чудан сан. У њему су били мама и тата и брат и тетка и деца из улице, и бака што не зна како се зовем. Они су сви викали и плакали и ишли око мене и смејали ми се у ударали ме по глави. И онда је дошао дека што га је убио воз, и њега нико није видео осим мене, и он ме је одвео. Дека ме је мазио по глави и говорио: дођи код мене, декино мало унуче. У том сну само ме је дека волео и причао ми како сам ја добар дечак и како су они лоши и како треба он и ја да се нешто договоримо, па ћемо увек бити заједно. Ја сам много плакао, и питао сам деку шта треба да радим. И дека ми је рекао шта да радим, и ја ћу послушати деку. Мислим да ћу их убити све када буду заспали. Али то ће бити само наша тајна, декина и моја тајна.

Period kojeg se rado *sjećaju* djeca rođena poslije 2000-te godine.

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Svako ko u poslednjem momentu uspe da se izvuče iz teške bule.
Baš kao i istoimeni engleski premijerligaš kojeg redovno na polovini prvenstva svi otpišu, a on se na kraju volšebno izbori za opstanak.

Kažemo kada na ulici vidimo vrhunsku ribu, za nas nedostupnu u svakom pogledu.

Osobina lako uvredljive osobe na bezazlene šale, komentare ili gestove.

Како живимо у јако организованој држави, ово је реченица коју смо небројено пута имали прилике да чујемо. Наравно, после тога, нужно иде јебем ти државу. Наиме, колико год да смо сами криви за срања у која упадамо, држава остаје као последња инстанца коју можемо увек да окривимо. Такође може да послужи као одлично оправдање.

Poslednja igra praseta.

Viasat Explorer, History chanel, Discovery... Познати по изузетним емисијама која обухватају све сфере живота. Канале које вреди гледати јер су заиста корисни.
Али колико нас науче нечему, толико нас заправо сматрају неписменим и малоумним кретенима рекло би се.
Наиме, они увек извуку неког живог сведока који је преживео Хирошиму и Нагасаки и течно и савршено говори енглески језик. О преживелим нацистима који су избегли највеће Интерполове потере, а нашли се код њих у емисији, нећемо ни да говоримо. Они вероватно имају јачу скаутинг мрежу него ФК Ајакс. Не би ме чудило да следеће недеље ископају преживелог и тешко рањеног витеза из Крсташког похода, и да ми тако глатко `поверујемо` да је то баш он.
Међутим ту се појављује још једна потцењивачка ситуација коју смо осуђени да гледамо и слушамо. Наратор и `сведок историје` константно и иритантно понављају текст. Када се све сабере и одузме преко 30 минута документарца знамо унапред.

Киднапер шале у стресним ситуацијама.