Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega.
Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno.
Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao.
Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu.
Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.