Ti je jebeš, a ona te ne jebe ni 2 posto.

Анорексична пичока. Лака је у сваком смислу. Ем што нема 50 кила заједно заједно са француским лежајем, ем је лака за барење. Али oпет, колико год то била лака роба, већина ће је избегавати, да ли због чувене максиме „Боље да љуља него да жуља“ или због тога што се боје да не поломе курац о њену карличну кост, не знам. Огорчена, јер нико неће да јој да курца, полако, али неминовно постаје позната градска нимфоманка.
Њен промискуитет се заснива управо на томе што је оћна и даје на првом изласку, јер зна да другу прилику највероватније неће добити. Комплекс ниже вредности (ђембела сам, ђембела, нико ме неће) је временом изградио сексуални менталитет који је сличнији мушком него женском – дај шта даш. Она је та која ће те смувати, она ће ти платити пиће и на крају крајева, нећеш ти њу јебати него она тебе. Солидна цава, даје минџе, зна знање, не мораш много око ње да се бакћеш, једноставно речено – лака мета.

Ово није песма од „Бијелог Дугмета“, одмах да кажем. Не, ово је животни мото већине пандура који безобзирно удара у темеље нормалног живота осталог неуниформисаног света. Вероватноћа да постанете субјекат репресије плавих нам другова је, иронично, обрнуто пропорционална вашем економском и социјалном статусу. И пајкан је човек, цвика од више силе. Што би размишљао да ли ће му упасти бомба кроз пенџер, ако којим случајем напише казну ћелавцу који вози теренца и има таблице са четири броја? А не би било лепо ни да заустави неког шефовог пријатеља, због такве мале непријатности лако може да се заради отказ. Зато је ту овоземаљска жгадија, која је створена ни за шта друго но за угњетавање.
Не мрзи он тебе кад ти пише казну, не заваравај се. То је човек, исто као ти, са проблемима можда и већим него што су твоји. Са два сина понављача, ћерком фукаром и женом која му изискује сваку дневницу од дежурства јер јој треба кинта за нове „Прада“ чизмице вероватно је у горој позицији од тебе. Али колико год био у курцу, патријархалан менталитет му не дозвољава да клоне духом и одустане. Човек се гледа кроз породицу и он мора да заради за своје наближе... преко твојих леђа, наравно. Оног тренутка када дигне хемијску и почне да је приближава хартији и ти и он знате да је све то фарса. Док се оловка судбоносно клати над папиром, милисекунде се претварају у године, пандур свесно одуговлачи очекујући легендарну реченицу „Чекај, брате, зар не можемо некако да се нагодимо“. А ни ти ниси сисао весла, рачун је чист као суза, боље извадиш пар црвендаћа одмах него да се јебеш касније по судници (јер, наравно, нећеш имати десет сома да платиш за „неадекватну прву помоћ“, па ће ти евентуално стићи судска пријава), а немој да заборавиш на казнене бодове, који те полако, али сигурно воде на поновно полагање возачког. Зато ћеш извадити пар сома и дати човеку за мезет. Тако је било одувек, тако је сада, а тако ће бити док је света и народа. Милиција тренира строгоћу на сиротињи и ко си ти да ту мењаш нешто.

Pozdrav naduvanog Hrvata.

Marketing trik koji sve više uzima maha u Srbiji. Razlikuju se od običnih reklama po tome što umesto dosadnog naratora glavnu ulogu ima još dosadniji "čovek iz naroda" koji je, jelte, već isprobao reklamirani proizvod i život mu se okrenuo za 180 stepeni. Al' u kurcu.
To je samo baba/deda koji nema ni za kiflu pa je silom prilika nateran da laže svoje sunarodnike i ohrabruje ih da kupe nešto što ona/on ne bi probao ni u ludilu.
Pošto su promoteri često senilni, iza kamere se nalazi ekran sa tekstom na kom je opisano kako su se preporodili posle upotrebe tog proizvoda.

Кригла за мераклије.
Мајка свих кригли.
Кригла од 1л.

Zagrevanje u pravom smislu reči. Bilo da je u pitanju kres kombinacija, 'rana ili piće.

Lešenje od alkohola u duhu novobožićnih i godišnjih praznika.
Konstantno.
Bez preskakanja.
Kao majka.

Израз за некога ко скида мрак у било ком смислу. Тренутно је интерна фора на Вукајлији, али ако ЦКМ настави овако, неминовна је експанзија израза и у широким народним масама.

Prividni ili realan osećaj sigurnosti usled socijalnog statusa.

Munjeviti pokušaj da ugurate kurčinu nazad u gaće dok čujete kevine patofne kako gacaju prema sobi u nezgodnom trenutku.

Муниција за примитивне кубуре.

Bakšiš koji ostavlja romantični silovatelj da umiri svoju savest.

Vojnički žargon koji se koristi za krutu, bezobzirnu i bezdušnu ispalu.
Nalazi primenu u svim sferama društva baš zbog tog ispaljivačkog karaktera.

Стадијум емоцијалног стања. Крајњи вид апатије.
Као бомба пива, док је пију она улази у нирвану, срећна због тога што је бит њеног постојања испуњена - да је попију. Након што је одрадила свој посао бива згужвана и ћушнута покрај пута, испијена и бачена, баш као што се ти осећаш. Једном је неки паметан човек рекао:"Чашу меда нико још не попи, што је чашом жучи не загрчи", али не, ти си изузетак, пијеш мед док си још млад, коме треба слатко кад је већ једном ногом у гробу. Зато си сласно кренуо да живиш, пуним, препуним плућима. Било је лепо док је трајало, али нема више. Сав си мед попио, и кад си жељно сркнуо још мало слатког живота дочекао те је чемер који си сваки пут остављао за касније. Лепе успомене које си проживео постају ране, а чемер је ту, да соли ране, претварајући сваки нови тренутак у неиздрживу агонију. Свестан си своје грешке, треба увек мешати добро с лошим, али авај... касно је.
Био си у екстази, уживао си, клео се у хедонизам, али сад је то прошло. Навикнута на савршенсто, твоја психа не може да издржи силовити пад са седмог неба на чврсто, реално и блатњаво тло. Осећаш да лудиш. И тело те се одрекло, исцрпео си залихе ендорфина за наредни век. Полако падаш у депресију, размишљаш како си искусио све што је добро и лепо, једноставно немаш за шта више да живиш. Свака могућност је исцрпљена, свака иновација позната. Бојиш се монотоније, а шта год радио чини ти се да је живот једноличан. Тражиш уточиште од овог уклетог света, затвараш се у себе, да би на крају схватио да све време бежиш од те дотичне персоне. Сваким треном све си сигурнији да хомеостазу можеш успоставити само ако окончаш свој сада мизерни живот. Само још једна кашицица живота, само још једна ти треба и све би се вратило у нормалу.

Покушај духовите опаске коју најчешће упућује самопрокламована "друштвена елита" (читај: штребери) људима који се шишају на опасно.
Израз настао због крајње познатог стила шишања по поправним домовима.

Пола-пикавац, пола-цигара. Цигарета коју си силом прилика морао да угасиш после пар димова, јер твој клошарски новчаник не може да подржи баханалије као бацање пола цигаре, поготово не после Динкићевих акциза.

Reklame iliti puš-pauza.

Poslednji pokušaj učtivosti pre nego što nekoga "spustite" sa doskočicom u vezi brojeva.

Грозан обред (да не кажем обичај).
А лепа је намера била... давних времена. Неки се тамо аустралопитекус сетио да ода почаст свом сународнику и да га отпрати на онај свет достојанствено, или му је пак смрдела лешина која привлачи свакојаке лешинаре и предаторе.
Давно је то било... Човек је еволуирао сада, "напредовао". То није више инстикт који га нагони да сакрије трагове иза себе да га не би појела нека караконџула. Не, човек је сада разумно биће, како оно кажу - Homo Sapiens? Сада је у питању разум, разум који се пита: "Шта ће рећи народ ако не буде бар 60 кила печења? Умро му ћале, у жалости је и опет стис'о кесу? Не, не може то тако. Док сам ја газда сахрани да види народ кол'ко тугујем.".
Легло лицемерја та сахрана. Долази ти неки човек, први пут га видиш у животу, још и базди на твоју препеченицу: "Добар човек био тај Миле... Ајд' живели." Пружа руку масну од свињетине (а лепо си поставио тањире и сребрни прибор само за овакве прилике): "Прими моје искрено саучешће. Хик." Док переш руке размиљаш се: "Курац био добар човек... Сећам се, кад се једном вратио кући пијан, што није била реткост, мајку је ударао оклагијом по глави све док није почело нешто црвено да прска по зиду. Сакрио сам се испод кревета кад сам га видео тако бесног и касно заспао. Пробудио сам се у Дому за незбринуту децу. Имао сам само 4 године, али такве слике остају урезане у памћењу." Од тада ниси чуо за њега, све до пре недељу дана кад ти је поштар уз рачун за струју уручио то чудесно писмо у ком си сазнао да је скот који ти је убио мајку и одузео нормално детињство најзад отегао папке. Каже: "Поштовани Обраде, са жаљењем Вас обавештавамо да је Ваш отац преминуо 11.04.2011 у 16:34h. Молимо Вас да се у што краћем року јавите у капелу у Мишарској бр. 11 како бисте преузели леш и измирили дуговање за одржавање покојника. Ваше ЈКП". Гнушаш се. Радујеш се. Дође ти да не одеш тамо, да ставиш тачку на тај део живота, заувек. Али... Шта ће рећи народ? Како ћеш сутра изаћи на улицу? И ето те ту где си, сахрањујеш особу која ти је једино дала усрани живот (вероватно случајно) и слушаш лажно сажаљење неких тамо незнанаца.